Како је Пајтић опљачкао Србију уз помоћ Развојне банке

13.01.2011.
Арпад Нађ

Банкарска мафија: Развојна банка Војводине као приватни сервис појединаца и породица.

Развојна банка Војводине настала је пљачком грађана Војводине и акционара некадашње Metals банке, а на исти начин се и одржава изнад површине само да би миљеници покрајинске власти могли да наставе да државне паре пресипају у приватне џепове

Из времена најцрњег стаљинизма остао је један виц: „Када је полиција хапсила људе из приземља моје зграде, нисам се бунио. И када је хапсила људе са спрата испод мене, ћутао сам. Када су дошли мене да воде, одлучио сам да се побуним, али тада већ више није било никога у згради ко би ме чуо.“

Ако се под хитно не заустави фактичка национализација Развојне банке Војводине (РБВ), некадашње Metals банке, исти сценарио чека и друге банке у Србији. А онда ће бити касно, јер неће бити више никога ко би чуо протесте.

Хапшење Срђана Петровића, некадашњег принудног коуправника Metals банке, због сарадње са одбеглим Дарком Шарићем, у суштини ништа не мења ни по питању ове банке, а ни по питању постојања правне државе у Србији. Ђорђе Јевтић, други принудни коуправник из тог истог периода, када је пљеваљски бос своје нарко-милионе прао преко ове банке, није обухваћен истрагом.

Испада да је Петровић све радио на своју руку, иако сам положај коуправника подразумева да је пословање могуће једино уз одобрење оба принудна управника. Јефтић је на ово радно место дошао из Народне банке Србије, где је био заменик директора сектора кредита. Очигледно су његове заслуге за владајућу олигархију довољне да му, макар привремено, обезбеде ослобађање од кривичне одговорности.

 Све десне руке

Пословна голгота некадашње Metals, а данашње Развојне банке Војводине, почиње оног момента када је неко у Пајтићевом окружењу дошао на идеју да се игра банкарства. У то време, пре неколико година, када је Војводина кренула путем квазидржавности, на челу ове банке био је Ананије Павићевић.

О Ананијевим малверзацијама Таблоид је писао још у временима док је био први човек ове банке. Документовано указивање на незаконитост у његовом раду временом је учинило да он постане неприхватљив за људе из Извршног већа Војводине, који су се намерачили да измишљају Народну банку Војводине. Његова смена, међутим, објашњава мини шему не само како је Metals банка национализована, већ и шта чека целокупни банкарски сектор у Србији.

Извршно веће Војводине је било најзначајнији deponent Metals банке, где су држана буџетска средства. Ово није ништа чудно, тако се исто ради свуда у свету. Пажњу скреће начин на који су средства повучена из ове банке – сва одједном и то доста пре истека рока наведеног у међусобном уговору банке и Извршног већа. На овај начин су изненада испражњени банчини рачуни, она више није имала средстава да сервисира своје клијенте и Народна банка Србије је морала да уведе принудну управу.

На тај начин на власт у банци долазе већ поменути Петровић и Јефтић, а Ананије наводно бежи у Црну Гору, против њега се, опет наводно, подносе оптужнице за несавесно пословање и, опет наводно, издаје међународна потерница.

Све је ово наводно, јер Ананије суштински у банци никада није ни био развлашћен. Његова смена је била само шоу на почетку државног преузимања Metals банке. Фактички, велики махер из времена пре национализације, остао је и даље човек који конце вуче из позадине.

Један од великих дужника Металса, преко ког је ишло неометано извлачење капитала, јесте НС-Дон 2006 ДОО, на чијем челу је незванично Александар Павићевић, син поменутог Ананија. Александар је уједно био и директор Metals-комерца, ћерке-фирме Metals банке, преко које су и ишле најважније инвестиције. Александар је још увек један од сувласника предузећа НС-Дон, а то је и Metals-комерц.

У НС-Дону се могу запазити и други интересантни ликови који су такође заслужни за пропаст банке и извлачење пара из ње. Формални директор био је Предраг Лончар, док је његов заменик био Милан Тепић, некадашња десна рука Ананија у Metals банци.

Тепић је својевремено био и на челу конзорцијума физичких лица који је приватизовао Будимку АД из Пожеге. Уговор је касније раскинут због непоштовања уговорних обавеза. У истом конзорцијуму су још били и Дејан Павићевић и Јелена Лончар.

Једно од предузећа, сувласника НС-Дона, јесте и Кооператива, на чијем је челу Анка Лончар, у приватном животу мајка Предрага Лончара, бившег директора НС-Дона.

Преко овог колоплета бивших најближих сарадника и садашње родбине, Ананије и даље управља пословима и саме РБВ, јер се финансијски пласмани банке приоритетно одвијају преко зависних предузећа, као што је Metals-комерц. Његово формално одстрањивање са чела Metals банке било је тако само неопходни увод у отимачину.

У тренутку када је Metals банка од стране ИВ Војводине гурнута у финансијску дубиозу, држава, односно Аутономна покрајина, била је само један од власника. Како би се санирали губици, Скупштина акционара је донела одлуку о докапитализацији банке путем продаје ванредне серије акција и то самој АП Војводини. Кривац за пропаст тако је постао спасилац.

Поменута скупштина одржана је 2008. и то на тако незаконит начин да су највећи мањински акционари, финансијски фондови предвођени ДДОР-ом Нови Сад, поднели тужбу, а поступак се и даље килави пред судом. Јасна је намера државног врха да одуговлачењем спора примора незадовољне акционаре да путем вансудских, директних нагодби потражи решење.

Да се не ради о пукој државној интервенцији зарад спасавања посрнуле банке, видело се, ако не раније, а оно најкасније крајем 2010. када је ванредна Скупштина акционара изненада донела одлуку о још једној докапитализацији, али овог пута продајом акција искључиво Фонду за развој АП Војводине.

Претходно одржана редовна Скупштина у лето 2010. донела је одлуку да докапитализација није потребна, али се у међувремену показало да банка нема довољно пара. Она је, наиме, у првих девет месеци 2010. зарадила само 625.000 евра и то искључиво на бази промене вредности имовине.

Оптимистички, готово сумануто расположено ново руководство РБВ-а најавило је, међутим, да ће приход за 2010. износити седам милиона евра. Ово тек да се види колико су озбиљни руководиоци које је довела Пајтићева екипа.

Крупним корацима у 1945.
Није неуобичајено да државе докапитализацијом прискачу у помоћ значајним фирмама које упадну у невоље, посебно у временима глобалних економских криза. У случају РБВ-а, међутим, не ради се о санацији и каснијој продаји, већ о класичној национализацији из времена послератне обнове.

Већ крајем августа 2010, убрзо по преименовању Metals у Развојну банку, председник ИВ Војводине Бојан Пајтић је на отварању Четвртог сајма привреде у Суботици јавно позвао све грађане Војводине да свој новац преусмере у ову банку и рекао да је она уложила велике напоре у спасавање више десетина фирми које су се нашле у тешкој ситуацији због светске финансијске кризе. Тиме је први пут обелодањено да је некадашња чисто комерцијална банка постала сервисер државних интереса. И то упркос чињеници да држава није једини власник ове несрећне финансијске институције, а да се остали акционари нису ни питали о томе да ли то желе, а још мање се са тиме сложили.

Развојна банка, иако термин не постоји у домаћем законодавству, у свету је институција која повољним кредитима помаже привреду. Повољно кредитирање истовремено значи и мањи профит за акционаре. На Пајтићеву изјаву берза је одмах реаговала, па је вредност акција РБВ-а у току 2010. године преполовљена. Овакав суноврат је ретко када виђен, чак и у Србији.

Коначно је свакоме јасно како је власт у Војводини опљачкала акционаре некадашњег Металса. Прво је банку гурнула на саму ивицу стечаја, затим је организовала скупштину акционара која се противзаконито развлачила више дана, све док није намакнута већина за дубиозну одлуку о докапитализацији. После ове, прве докапитализације, држава је већ постала стварни власник Металса и онда је супротно интересима осталих акционара кренула у преименовање банке у Развојну банку Војводине.

Губитке који су настали инвестирањем у потребе пријатеља оних са власти уместо у економски оправдане послове, Извршно веће и Бојан Пајтић надокнађују из џепова свих грађана покрајине који својим порезима пуне буџет из кога се плаћају егзибиције наводних банкара кроз стално нове докапитализације РБВ-а. Уместо у Европу, Војводина се крупним корацима враћа у 1945. и државну отимачину приватне имовине.

Сви Донови људи
Међу власницима НС-Дона, предузећа које као камен око врата стоји РБВ-у, налазимо следеће фирме и појединце:

Милан Тепић, који је био и заменик директора Ананија Павићевића, поседује удео од 1,88 одсто. Душан Мартиновић лично има 0,01 одсто власништва, док је као директор стамбене задруге Победа-имо и истоименог предузећа управљао и њиховим уделом у овом банкротираном предузећу. Ни стамбена задруга ни предузеће Победа-имо нису више у власничкој структури НС-Дона.

Највећи власник са уделом од 36,43 одсто јесте Продуктива у већинском власништву Анке Лончар, која је истовремено и директорка предузећа Кооператива, још једног од претходних власника НС-Дона. Поред тога што и сама поседује 10,88 одсто власништва, Анка је и мајка Предрага Лончара, предстечајног директора друштва.

Панкомерц има 6,57 одсто власништва, а ово предузеће се налази у власништву Маркет-трејда и Metals-комерца, ћерке РБВ-а и другог највећег власника НС-Дона са уделом од 24,36 одсто. На челу Metals-комерца донедавно је био Ананијев син Александар Павићевић, који данас поседује 10,88 одсто власништва НС-Дона, плаћених 125 евра у готовини и 185.476 евра у акцијама Metals банке, данашњег РБВ-а.

Скоро сви власници НС-Дона своје учешће су плаћали акцијама Metals банке, па је тако очигледно да Ананије Павићевић преко повезаних и сродних лица има још увек удео у власничкој структури банке коју је водио у пропаст, а чију санацију солидарно плаћају сви грађани Војводине.

Новости, Таблоид, Арпад Нађ