Како је “пропагандни модел” поклекнуо и може ли амерички Конгрес зауставити напад на Сирију?

Амерички план напада на Сирију је – нећемо рећи “пред распадом”, али можемо се сложити да је – у потешкоћама. Обама је истакнуо да жели напасти Сирију и “казнити Ассадов режим”. Након те изјаве све расправе о томе тко је заправо употријебио кемијско оружје против цивила у околици Дамаска падају у воду. Јучерашњим говором Обама је одлучио да се о тој теми више неће расправљати те је истакнуо додатне “разлоге” зашто треба Сирију напасти, укључујући и онај да САД тим нападом мора доказати и обранити свој кредибилитет пред остатком свијета. 

Чињеница стоји да је Обама могао напасти Сирију без одобрења Конгреса, но постоји више разлога због којих то није учинио. Као прво ту је велико противљење америчке јавности која не жели никакву војну интервенцију против Сирије. Постоји реална опасност по Обамину администрацију да би исхитрени напад на Сирију могао резултирати масовним анти-ратним просвједима који би, а у томе лежи највећа забринутост, могли послужити као катализатор за знатно шире незадовољство грађана САД-а. 

Наиме, постотак којиме амерички народ одбија интервенцију у Сирији је заиста огроман. Анкета Реутерс/Ипсос показала је како само 9% становника подржава војну интервенцију. То је толико мали постотак да му заиста морамо посветити већу пажњу. Тај постотак јасније но ишта друго показује сву немоћ данашњих корпоративних медија чију је стварну улогу амерички народ очито “прочитао”. Присјетимо се само на тренутак извјештавања од почетка сиријске кризе до данас. Сва одговорност за избијање сукоба сваљена је на “Ассадову диктатуру”, мјесецима се говорило о мирним про-демократским просвједима, док су у нападима снајпериста гинули сиријски полицајци и припадници снага сигурности, другим ријечима, када је оружани сукоб на терену већ одавно започео. 

Тек недавно почело се отвореније писати о присуству Ал-Qаеде на терену у Сирији. Тек сада када се та чињеница више никако не може игнорирати с обзиром да су стране радикалне организације већ постале главна оружана сила у борби против сиријске војске. Прве информације о уласку терористичких бригада у Сирију појавиле су се још средином 2011., а Западни медији почели су извјештавати о тој чињеници средином 2013. Дакле, пуне двије године се настојало заташкати те податке. Понајвише због властите јавности. Наиме, становници САД-а можда јесу “бомбардирани” медијском пропагандом више но иједан други народ на свијету, али нису толико одвојени од елементарног разума да би навијали за директно и индиректно помагање терористичкој организацији с којом су плашени једно цијело десетљеће.

За становнике САД-а појам “Ал-Qаеда” није само синоним за терористички напад на Неw Yорк 2001. већ и за темељне негативне трансформације кроз које је прошло, и још увијек пролази, њихово друштво. Сва интрузија по питању приватности, бујање шпијунског сектора, устанак полицијске државе, све се ово у коначници од стране владајућих своди на “желимо вас заштити од Ал-Qаеде”. 

Од 2001. до данас Ал-Qаеда постала је највећа америчка “бабарога” којом се становнике плаши попут мале дјеце те се од њих заузврат тражи да предају све особне податке о себи. Овај процес проводи се с јасном агендом, настоји се дугорочно осигурати елиминација сваког, па и оног у зачецима, анти-владиног отпора унутар земље. Гигантским надзором властитог становништва, у чију се сврху годишње издвајују десеци милијарда УСД, америчка владајућа класа може поприлично добро контролирати потлачене класе и промптно реагирати на сваки облик отпора против владајућег система. То су већ ствари за неку другу тему, но истакнути ћемо у овом контексту још само ово – америчка Влада има под надзором организирани отпор и до њега у данашњем САД-у тешко може доћи, али су релативно беспомоћни против спонтаног народног гњева.

Управо по том питању враћамо се на актуалну тему сиријског сукоба. Одобрење за рат од 9% је страшно мало. А постотак одобрења за америчку Владу је изузетно битан. Премали постотак одобрења са собом повлачи разне ризике, укључујући и горе наведену могућу спонтану анти-ратну побуну која може ескалирати у анти-владину побуну. Још 80-их година истакнути аутор и аналитичар Ноам Цхомскy објавио је своју култну књигу под насловом: “Стварање одобрења: Политичка економија мас-медија”.

У тој књизи Цхомскy извршава анализу медија истичући како су медији САД-а “ефикасне и моћне идеолошке институције које преносе про-системску пропаганду ослањајући се на тржишне снаге, унутарње претпоставке и самоцензуру без велике присиле”.

У књизи се такођер описује тзв. “пропагандни модел”, тј. начини на које медији манипулирају масама стварајући потпору и прихваћање маса за економске, социјалне и политичке одредбе. Оглашивачка индустрија, власничка структура и директно уплитање Владе ствара пропагандни модел који служи, како Цхомскy истиче, “недемократским снагама”.

Од првог издања споменуте књиге (1988.) до данас, конкретни пропагандни модел је напредовао у свим сферама, водећи жестоку, понекад прикривену, понекад отворену, борбу против разума. И док медијски империј буја и континуирано се монополизира, разум проналази начине како опстати. На које све начине опстаје, то је енигма коју не могу докучити ни најбољи пропагандисти, но чињеница је да разум у америчком друштву ипак опстаје и не може га се угасити. Обамина најава рата узбунила је Американце и они су јасно одговорили што мисле о новом рату. То је доказ како је колективна свијет у Америци висока, можда не толико висока да би увидјела сву неправду класног система који је неодржив, али је итекако довољно висока да схваћа како се рату треба одупријети.

Обама заједно са сурадницима креће у “завођење” заступника у Конгресу, но питање је хоће ли Обамин шарм овог пута успјети. Конгрес му до сада није био претјерано наклоњен. Обама се јучер хвалио како је ова његова одлука, да за одобрења рата тражи благослов Конгреса, доказ америчке демокрације. Није, ово је доказ америчких империјалистичких тенденција и неодустајање од рата. Прави “доказ” демокрације у овој ситуацији би било расписивање националног референдума, уз објективну дебату с про и анти стајалиштима по питању рата. Ако Обама може подићи 9% на 51%, нека онда крене у рат и позива се на “демокрацију”, јер ово је обична травестија. 

Но, Обама зна да не може то извести, чак ни морбидним континуираним реферирањем на мртву дјецу у околици Дамаска, чак ни с тим приступом, који је раније често имао учинка код народа, више не успијева. Пропагандни модел” којег је 1988. идентифицирао Ноам Цхомскy данас је у дубокој кризи. Што је чинити империјализму који више своје агресије не може продати властитом народу, па чак ни уз помоћ – будимо реални – најбољег “продавача” који је сједио у Бијелој Кући већ дуги низ година. Да је којим случајем данас на власти Георге W. Бусх постотак можда не би био 9% него 0,9%.

Док је народ, на пријевару, одобравао ратове, и илузија представничке демокрације је имала смисла. Што ће се догодити након што народ од аргумента постане проблем и кочница? Што ће бити с илузијама демокрације? Нећемо прејудицирати, надајмо се како постоји довољно политичког капацитета у САД-у који може узмакнути с те литице, но повијесно гледано у тим тренуцима демокрација се увијек транформирала у фашизам.

Ако Обама нападне Сирију уз помоћ Конгреса, тј. ако му Конгрес да одобрење, то ће опет бити контра воље народа. “Ви сте бирали заступнике, а они су бирали рат” бити ће централни аргумент у том случају, но хоће ли се амерички народ задовољити с оваквим појашњењем?

Немојмо заборавити како су Американци, у чему свакако утјецаја има и систематско конзумирање Холлywоодске продукције, непоправљиви оптимисти. “Никад се не предај” менталитет усађен је дубоко у саму срж америчке културе – и с разлогом. Радник који увијек чека “боље дане” је поприлично продуктиван радник. Штовише, “амерички ударник” одгојен је на тим фразама и због тога је њиме лако манипулирати. Управо на тим идејама Обама је остварио своју велику побједу 2008. Амерички народ заиста је вјеровао како ће бирањем овог човјека – прије свега – зауставити ратове диљем свијета јер он им је на крају крајева то експлицитно и обећао, а како не би случајно посумњали у његовом прекаљени пацифизам, активирала се и комисија за додјелу Нобелове награде.

Сада им тај исти човјек говори “Ми смо САД, ми морамо напасти”. Лако је било прихватити империјалистичку нарав Цлинтон и династије Бусх, народ је с њима задржао здраву разину цинизма, скепсе и отуђености, но с Обамом је било другачије, њега су прихватили као “једног од нас”, готово месијански у многим погледима. Сада увиђају како их је и Обама издао, на исти начин као и претходници, но за разлику од претходника, овог пута амерички народ можда неће издају тако лако прихватити. Разочарење Обамом могло би резултирати опћим разочарањем у комплетан сустав, нарочито ако дође до рата са Сиријом и ако тај рат буде већих размјера.

Ово би могло имати далекосежне посљедице на америчку будућност, једна од њих је и могуће јачања изолационистичких политичких сила које заговарају упорабу војне силе само у случају директног напада на амерички териториј. Те силе нису на прошлим изборима још увијек биле спремне преузети власт у земљи, али Обамино понашање могло би им осигурати знатно већу потпору на изборима 2016. На прошлим изборима кандидат те опције био је Рон Паул, сада је штафету преузео његов син Ранд Паул. О њиховој опћој политици дало би се штошта рећи. Либертаријанизам којег пропагирају јако је опасан економски експеримент који би у потпуности циљао елиминирати државне регулације над тржиштем капитала. Но, ако занемаримо на тренутак ту чињеницу и тему проматрамо искључиво у контексту проблематике империјализма, долазак либертаријанаца могао би за свијет бити јако добра ствар. Споменимо и то како је Паула сениора 2012. снажно подупријела америчка војска, која можда није толико моћна као корпорације, но војска диљем свијета има сличне агенде, а једна од њих је – не водити ратове.

Очи свијета бити ће упрте у Амерички Конгрес
Вратимо се на актуалности и питање Конгреса. Подсјетимо, Барацк Обама је констатирао како жели напасти Сирију, но такођер је потврдио како ће за тај напад тражити допуштење америчког Конгреса. Поједине информације говоре како би се дебата о Сирији могла одржати 9-ог овога мјесеца након што се заступници врате с љетне паузе. Бијела Кућа не губи вријеме, већ јутрос су Конгресу послали нацрт резолуције у којој се истичу “разлози” због којих, према њима, треба напасти Сирију.

У нацрту се истиче како је “сиријска влада кемијским оружјем убила преко 1,000 цивила у околици Дамаска”. Занимљиво је примијетити како се у приједлогу резолуције такођер спомињу резолуције УН Вијећа Сигурности, као примјерице Резолуција 1540 која истиче како су нуклеарно, кемијско и биолошко оружје пријетња свјетском миру и сигурности. Ово је занимљиво из те перспективе јер је Обама синоћ нагласио како је спреман напасти Сирију без одобрења УНВС-а, но, изгледа како је његова администрација спремна користити одлуке УНВС-а када им то затреба као аргумент за покретањем рата. Многи ће се сложити како је ово у најмању руку лицемјерно.

Хоће ли Конгрес одобрити Обамин план? То је питање на које се данас нити један кредибилан аналитичар неће усудити понудити одговор. Но, ако поставимо питање овако – постоји ли шанса да Конгрес заустави рат? Одговор је – постоји.

Као прво, неколико ријечи о америчком Конгресу. Он се састоји од два тијела: Представничког Дома и Сената – укупно 535 заступника. Представнички дом има 435 чланова, а Сенат 100 чланова. У Представничком дому сваки члан представља конгресни округ и служи мандат од 2 године. Представничка мјеста су додијељена између савезних држава према броју становника. Свака држава има два сенатора, без обзира на број становника. Бира се 100 сенатора, који служе мандат од 6 година. Сваке 2 године бира се отприлике трећина сенатора. И сенатори и представници бирају се директним изборима већинским суставом.

Амерички Конгрес има изузетно ниско повјерење америчког народа, према истраживању организације “Галлуп полл”, свега 10% испитаника чврсто вјерује у рад ове институције. Но, управо ће ова институција, како сада изгледа, одлучити о будућности Сирије, а и пуно ширим импликацијима. 

Изнесемо понеке занимљивости гледе актуалног, 113., сазива Америчког Конгреса. 43 заступника (сви осим једног су у Представничком Дому) су Афро-Американци, рекордан број у овом сазиву су жене (100) и чланови који припадју ЛГБТ скупини (7). Но, свега 19% чланова Конгреса долази из војне каријере, што је драстичан пад у успоредби с 80% 1977. Тај податак могао би такођер бити важан за исход гласања.

Кренимо са структуром Сената. Већину држи Демократска странка, 51 заступник. Двојица су независни заступници, а 47 су Републиканци. У Представничком Дому доминирају Републиканци, 240 заступника, док Демократи имају 191.

Досадашњи однос између Обаме и Конгреса био је поприлично напет и не превише сусретљив. Један анонимни демократски заступник рекао је за Реутерс како ће “све овисити о Републиканцима” јер су Демократи “дубоко подијељени по средини”. Упитан како би гласање могло тећи, републикански сенатор Боб Цоркер рекао је: “Могло би бити проблематично”.

Обама пребацивањем на Конгрес заправо штити себе у оба могућа исхода, јер што год Конгрес изгласао многи ће му замјерити. Ако Конгрес одустане од рата, Обаму ће се кривити да није смио уопће тражити мишљење Конгреса, но он ће се тада позвати на “демократске принципе” који га 2011. у случају Либије нису нимало занимали. Ако Конгрес потврди да се креће у рат, Обама ће поручити Москви и Пекингу како он ту више ништа не може јер је демокрација рекла своје. Другим ријечима, за Обаму би ово био идеалан потез.

Сенатор Боб Цоркер такођер истиче: “Поједини заступници можда не схваћају што се догађа у Сирији, а амерички народ не подржава ову акцију… мислим да земља није спремна на ово”. Та чињеница могла би утјецати на то како ће сенатори и заступници гласати. Ако идемо правцем логике, уколико желе поновно бити изабрани за високе позиције морају ослухнути вољу народа, а народ се експлицитно противи. Другим ријечима, да су амерички конгресмени заиста у тим фотељама како би проводили вољу округа и савезних држава које су их на те функције довеле, онда бисмо већ данас могли устврдити како америчког напада на Сирију неће бити. Но, ту у игру стижу лобирање, корупција и све друге политичке сплетке.

Многи традиционално либерални Демократи бити ће против рата, њих неколико десетака овог четвртка – два дана прије Обамина говора – послало је у Бијелу Кућу писмо у којем се упозорава “како није паметно улазити у овај рат”. С друге стране имамо Републиканце међу којима су истакнути анти-ратни заступници као што је раније споменути Ранд Паул, али и поједине конзервативце попут Јустина Амасха који је већ истакнуо како је скептичан по питању овог рата.

На крају, имамо и ратоборне “јастребове” као што су Линдсеy Грахам и Јохн МцЦаин који имају своје примједбе на Обамин план напада истичући како је план “преблаг”. Можда ни они не подрже приједлог за покретањем “овакве” интервенције у Конгресу.

Једна ствар је сигурно – и то је огромна иронија – Обамин план напада сада вјеројатно могу спасити управо Републиканци који ће вјеројатније бити спремнији од Демократа за покретањем интервенције. 

На заступнике ће утјецати неколико важних фактора. У првом реду чињеница да је једна оваква дебата по питању напада на Сирију већ обављена – у Британији. Као што знамо, парламент у Лондону рекао је “не” и тим посрамио Давида Цамерона који се жестоко залагао за покретањем напада. Дакле, амерички заступници у старту знају како овог пута не могу рачунати на своје традиционалне савезнике из Британије. Наводно је Француска још увијек “у игри”, но колебања с њихове стране већ су знатно започела и све упућује на то како ће и Холланде морати проћи исти процес у парламенту, а сукладно томе можда доживјети и исту судбину као и Цамерон.

Надаље, ту су Русија и Кина које и даље упозоравају на “посљедице”, ту су бурзе које већ сада показују панику, ту је сиријска војска која тврди како је спремна “узвратити”, ту је Иран који спомиње како ће највећа жртва овог рата бити Израел. И поврх свега – ту је потпуни недостатак кредибилних и непобитних доказа који би за напад кемијским оружјем окривили сиријске власти на челу с предсједником Басхаром ал-Ассадом.

Сви ови чимбеници знатно ће утјецати на коначну одлуку сенатора и заступника у Представничком Дому. Толико је варијабли да је немогуће са сигурношћу прогнозирати што ће амерички Конгрес изгласати, а ту је још и чињеница да до гласања преостаје још 10-ак дана, а у тим данима свашта се може догодити.

За сиријски народ ово су страшни дани, дани ишчекивања, а понекад је ишчекивање горе од свега. Диљем Сирије синоћ се пратио уживо говор Обаме. Прво је рекао “Одлучио сам напасти”, да би тек минуту након рекао “Али прво ћу тражити одобрење Конгреса”. То мора да је била једна јако страшна минута за цијели народ Сирије, као што је и страшна чињеница да се тај народ ставља у ову ужасну ситуацију. Обама изгледа поприлично самоувјерен док држи говор који би многим Сиријцима могао значити живот или смрт. Изгледа како Обама о томе не води превише рачуна док доноси одлуке, надајмо се да су амерички конгресмени, бар већина њих, другачији од Обаме јер они сада могу бити истински “борци за мир”, док је Обама ту ласкаву улогу изгубио још 2011., а сада и потврдио како му никада није требала бити ни уручена.

Advance.hr