Упркос свим напорима које је учинио, не би ли „сопственим примером“ показао шпанском премијеру Марјану Рахоју, да признање албанске републике на Косову није ништа страшно, Вучићу је план пропао. Тај поносити и одлучни човек није хтео да дође на самит балканских земаља у Софији и да пружи руку некажњеном ратном злочинцу Хашиму Тачију. А, Вучић је и даље спреман. За дом. Албански, Хрватски, били чији, само да није српски.
Знамо да је шпански премијер, Маријано Рахој, одбио да учествује на Самиту у Бугарској и то одмах када је организовање тог скупа уопште било најављено а „због става Шпаније према Косову“ те да је још крајем марта на маргинама Самита ЕУ рекао свом бугарском колеги Бојку Борисову, чија земља председава Унији, да ће „имати проблема са балканским самитом у Софији“, као и да је „запретио да неће доћи због Косова“. Међутим, то је била само потврда јер Шпанија је већ у јануару доставила писмо у облику „нон пејпера“ у ком „стопира“ спомињање Косова у том контексту, због тога што се њом Косово третира као држава.
Вучићева политика има јасно одређени антинационални и антидржавни циљ, према коме се тако и односи. О томе пише и шпански лист „Ел конфиденсијал“, где иронично каже да се „Београд не меша у унутрашње косовске послове“. Шта је то што режим Александра Вучића повезује са Шпанијом по питању Косова и Метохије? То што су му сепаратистичке тежње ратних злочинаца међу Албанцима на КиМ, али исто тако и међу актерима на Западу – шпанска села. А кроз шпанска села се пролази, како другачије до – бугарским возом?
Оно што је за Шпанију „експлицитно признање независности“ за Вучића је „истеривање формалности“. Док Рахој не жели ни заједничку фотографију са Хашимом Тачијем, Вучић не пропушта прилику да се са њим срдачно поздрави, поразговара, сретне…Понижавајуће и одвратно, али само онима који то не препознају као понашање доследно политици коју Вучић према Србији води. У складу са тим „не можемо да забијемо нож у леђа Бугарској и кажемо да нас то не интересује, иако су они нас подржавали на сваком месту и на различите начине“ рекао је Вучић.
У свести просечног Србина нема јасне представе о Бугарској подршци. У свим ратовима ми смо били на супротним странама. Бугари иза, ми испред њихових бајонета. Али, да не идемо толико далеко, останимо при питању Косова и Метохије. „Кад не знају на коју страну, Бугари ударе по Србима“ наслов је текста објављеног у Пресс-у 2009., дакле, само годину дана по самопроглашењу лажне независности косовских сепаратиста, у чијем се уводу каже да је „Српски правни тим који води дипломатску битку за Косово пред Међународним судом правде у Хагу био јако разочаран енергичним наступом Бугарске у корист албанске стране и јавно га је протумачио као наставак традиције Бугарске да у кључним тренуцима забија нож у леђа Србији“. Бугарска је тада независност косовских Албанаца бранила „страственије и од њих самих“ према тврдњама учесника тог скупа.
Но, да ли је могуће замислити Александра Вучића да пропушта скуп у Бугарској на који домаћин самита Бојко Борисов у палату улази заједно са немачком канцеларком Ангелом Меркел, која је дотле дошла заједно са британском премијером Терезом Меј и француским председником Емануелом Макроном, сасвим случајно представницима земаља најжешћих заговорника албанског сепаратизма? Није, наравно. Вучић је, наводно, одлучио да самиту у Софији присуствује након телефонског разговора са њим.
Да ли би наслов „Србија напустила самит у Бугарској“ уопште могао да осване у српским медијима? Могао је и јесте, проблем је само што је стар равно десет година. Маја месеца 2008. године делегација Србије напустила је самит Процеса сарадње у југисточној Европи који се одржавао у Поморју, Бугарска, и то због одлуке да се Скендеру Хисенију дозволи да се обрати скупу као „шеф дипломатије Косова“. Томе се успротивио тадашњи шеф дипломатије Србије Вук Јеремић, подсећајући да, по важећој резолуцији СБ, у име Косова може да говори само представник УНМИК-а. Јеремић је, истовремено, уложио и вето на завршни документ самита због „формулације која би могла да сугерише да је Косово независна држава у регион“!
Тадашњи председник Србије, Борис Тадић „није директно одговорио на питање да ли је српска делегација уложила вето на завршни документ са самита у Поморју већ само изнео изнео став да ће „Српска делегација блокирати сваки покушај или намеру која би инсинуирала независност Косова на овом и свим састанцима убудуће. То је наш принципијелан став“, остало је забележено.
Данас знамо, без сваке сумње, да је политика Бориса Тадића била „пузајуће пихватање независности косовских сепаратиста“ али оно није било довољно брзо за прохтеве западних ментора који су желели галопирајући напредак. Тада је и злогласни Бернар Кушнер председнику Србије и министру иностраних послова Србије пренео наду да ће убрзо бити конституисана влада која ће објединити све снаге које желе убрзано приближавање ЕУ и која ће моћи да прихвати руку коју јој је ЕУ пружила потписавши 29. априла са Србијом Споразум о стабилизацији и придруживању. Био је то онај Кушнер кога је у свом извештају о трговини људским органима, европски истражитељ Дик Марти, уврстио раме уз раме са Хашимом Тачијем као одговорне за злочине у Жутој кући над киднапованим Србима. Вучић је тај чија је рука испружена захтевима таквих представника Европске уније и албанских сепаратиста са КиМ.
Његов одлазак на самит у Бугарској правдан је промоцијом мира на Балкану „посебно између Београда и Приштине, и смиривању тензија после немилих догађаја на северу Косова и Метохије“, (хапшењу Ђурића), наведено је у саопштењу за медије из Вучићевог кабинета. Одмах након самита у Софији, Вечерње Новости су као ударну вест на насловној страни објавили „Албанци хоће да одсеку север Косова“ а уз помоћ својих савезника у НАТО-у за шта се врше припреме у америчком кампу Бондстил. Ни речи о напретку у успостављању мира, осим ако ово није – Вучићев мир. А могло би се рећи да јесте.
Наслов у Вечерњим Новостима прати велика промотивна фотографија албанског сепаратисте са КиМ у униформи „КБС“ уз минобацаче које наводно купују како би оружано спровели акцију „коју би водиле Косовске безбедносне снаге (могуће да у међувремену прерасту у војску)“ да се произведе психолошки ефекат код Срба на северу Покрајине, односно утисак да су одсечени од централне Србије“. Овим се пре свега недвосмислено припрема јавност да ће се као нешто сасвим нормално десити оно за шта је Вучићева Српска листа у свом предизборном програму за сепаратистичке квази-изборе на КиМ, истицала као најважније – „спречавање оснивање војске Косова“!
Ако уопште говоримо о изградњи мира онда би, иронично, то више пристајало Хашиму Тачију. Да би предупредио будуће немиле догађаје и хапшења, Тачи је Марку Ђурићу понудио такозвана „косовска документа“ мислећи при том не на српско Косово већ на сепаратистичке „инсттуције“. Неочекивано, Ђурић је ово доживео као увреду, рекавши: „…Подсећам такозваног председника привремених институција АП КиМ Хашима Тачија, који ми је цинично ‘понудио’ иначе непостојеће држављанство јужне покрајине моје државе, да већ имам пасош Републике Србије, са којим, као и сви грађани Србије, без виза могу да путујем у 119 земаља широм света, тако да ми нису потребне понуђене лажне путне исправе“.
Зашто понуду сматра циничном ако је сигуран да својим радом кроз Бриселски споразум на терену постижу „све боље услове живота за Србе на КиМ“ како непрестано истичу? Управо зато што најбоље знају шта постижу. Зато не треба занемарити ни одговор Хашима Тачија на можда најпознатију Ђурићеву изјаву из августа 2015. године, када је рекао да је „Србија у Бриселу победила са 5 : 0″.
Тачи је то ипак окарактерисао као својеврсно признање њихове „независности“ од стране Србије што је Ђурић овим одговором и потврдио јер, као што рекосмо – то је у складу са политиком коју Вучић према Србији и Косову и Метохији води. Цео је Балкан имао прилике да те резултате види али не у Софији већ у Косовској Митровици.
Свечано отварање контејнерских боксева где су испред неколико контејнера за бацање смећа представници Вучићеве Српске листе, заједно са немачким сарадницима, свечано пресекли црвену врпцу пренели су сви. Нико се није бавио питањем, да ли је након тог чина на чесмама било довољно воде да актери оперу руке. Највероватније да није јер воде, јер је на северу КиМ најчешће нема, вероватно због тога што је неко умео да опере девет милиона евра овдашњем водоводу баш за тај део. Но, после отварања контејнера, не може се баш рећи да Вучићеви намесници нису мислили о одржавању чистоће, у оквиру капацитета којим располажу.
Вучић је, како сада изгледа, Србима одувек желео само најгоре. Све што је до сада радио водило је лошијим условима живота, све тежом пљачком државног буџета, распродајом државне имовине, интензивнијом криминализацијом српског друштва и његовог стављања под пуну контролу од стране криминалних група и корумпираних представника институција, робовласничком положају који се рекламира на страним телевизијама, просечном зарадом нижом од оне у две трећине афричких земаља…
Гажење Устава у проблему косовског питања, на шта смо као народ ћутали, довело нас је до стања у коме је Вучић као највећи издајник кога српска историја памти председник државе, министри су убице, дезертери и криминалци, премијер промовисан на Видовдан је Хрватица лезбејка, чија Влада забрањује протесте родитеља забринутих за своју децу коју шприца ко чиме стигне…Па чак и да нам децу путем интернета продају америчке протестантске организације уз „гарантовано раскидање родитељског права у Србији“.
Оно што је Вучић заслужио, није критика већ оштра, најоштрија мера која се може предузети против њега и његових сарадника и то одмах. Ту се морамо сетити и речи принца Томислава Карађорђевића, вероватно најпоштенијег у тој несрећној породици, који је на упорно инсистирање да каже шта о Србима мисли, на крају ипак рекао да увек кажемо „Још није време… још није време.. Е, сад је касно“.
Иван Максимовић (дописник из Косовске Митровице) / Таблоид
