Како је родољубље постало екстремизам

Екстремиста си ако волиш свој народ, а не волиш његове окупаторе. Зашто? Зато што тако каже окупатор.

Родољубље, које је у основи и национализма и патриотизма*, је жигосано као ускоумно, назадно, чак опасно по друштво. У суштини се ради о демонизацији родољубља јер оно веже појединца са друштвене стубове који се супротстављају глобалистичким, корпоративним, потрошачким итд. Оно веже појединца за локално, блиско, домаће, рођачко, комшијско, његово, а откида га од далеког, бриселског, вашингтонског, наднационалног, туђег, корпоративног, окупаторског.

Позната је фотографија са протеста америчких либерала против Доналда Трампа на којој жена носи паролу: “Патриотизам је расизам.“ Све је више људи у Америци које у то вјерује. Дотле се отишло.

У Француској је Марин ЛеПен, жена која проповиједа један вид француског национализма, дакле, контролу граница и усељавања, одбацивање страних структура владајућих над њеном земљом и тако даље, давно проглашена екстремном десничарком, као и читав њен покрет. Као што смо видјели, кад она уђе у други круг избора, читава еунијатска камарила се мобилише да јој се нанесе пораз.

Све политичке струје у земљама тзв. Запада које се противе глобализму и управи наднационалних структура и корпорација над домаћим, националним, бивају проглашене за екстремистичке.

У Србији је демонизација родољубља довела дотле да на тзв. демократским изборима за предсједника државе декларативно родољубни, националистички кандидати, заједно не могу да пређу десет посто гласова бирача. Не улазим у то ко је уистину родољуб међу кандидатима; говорим о кандидатима који заступају ставове који се тичу опстанка и јачања српске нације, а не само грађанина Србије којем није битно национално сопство и особеност.

И код такорећи националистичких кандидата примјетан је био мањак тема и ставова карактеристичних за националистичку политику, а већа заступљеност социоекономских тема које занемарују опште стање нације и узроке тог стања. Рецимо, ријеч “окупација“, кључна за било који разговор о напретку Србије и српског народа се скоро уопште није чула.

Зашто?

Па, то није популарно међу онима који одлучују ко ће у њихово име управљати колонијом Србијом. Не може се на изборима доћи на власт у Србији упирањем прста у реалне проблеме, у истинске узроке социоекономске и националне пропасти. Реалне критике воде до врха пирамиде, до Брисела, до Лондона, до Рима, до ММФ-а, до носилаца неолибералистичке пљачке, до поробљивача, а не само њихових локалних намјесника. Хоботници су пипци потрошна роба.

Америка је земља расизма, па се патриотизам демонизује изједначујући га са расизмом. Код Срба се српски национализам демонизује као шовинизам, дакле, нетрпељивост према несрпском, па чак и као фашизам, што нема везе ни са најлуђим српским националистичким тежњама, а камоли са српском стварношћу.

Да Србијом влада и најтрпељивије родољубље, а камоли националистички шовинизам, зар би се основној школи у Новом Пазару дозволили да мијења назив из “Свети Сава“ у “Бин Зајед“? Зар би се дозволило дизање споменика вођама шиптарске ОВК? Зар би се дизали споменици Фолксдојчерима по сјеверној Србији?

У свим сферама српског друштва, српско је потиснуто. Можемо се замајавати странкама, можемо о корупцији, о лажним дипломама, о Вучићевом насилништву, о Трампу и Хилари, о Дарвиновом мајмуну, али о стварним интересима српског рода и његове особене културе, о националној тежњи ка ослобођењу од окупације која је узрок свим посљедицама о којима се дрви у српској јавности, нема отворене расправе у главним токовима те јавности. Може се о томе на Јутуб каналу Теше Тешановића, али не може тамо гдје се са ауторитативне позиције можеш обратити читавој нацији и укрстити ставове.

И док су код неких народа појавни облици национализма осуђени и потиснути, код народа као што су Шиптари, пожељан је и охрабрен чак националистички екстремизам који је резултирао етнички чистом територијом отетих српских области Косова и Метохије. Као пјешадија Империје, Шиптари шовинизмом одржавају борбени жар потребан Империји у њеном даљем напредовању преко српског народа. Код Хрвата се увијек тињајуће усташтво разбукти против Срба – због којих једино и постоји – само онда кад треба да им се скрене пажња са пљачке коју Европска унија проводи над њима. Тако ћириличне табле одједном постану највећи проблем за домољубне Хрвате, а чињеница да их је пљачкашки неолиберализам Европске уније довео до тачке да у својој земљи могу радити само као конобари пада у запећак.

Дакле, има и појавних облика национализма који служе окупацији, и тада су они охрабрени. Није проблем ни испразни, паролашки патриотизам, чак и јер га обично упражњавају демагози који служе Империји.

Уколико су, међутим, директно уперени против окупације или у одбрану народа на посреднији начин, онда су ти појавни облици проблематични и онда су проглашени екстремизмом, што, наравно, постепено води њиховој законској забрани у изворном фашистичком духу.

Зато је најтежи гријех стидјети се свог родољубља зато што је наметнут осјећај да је погрешно бити родољуб. Гријех је спутавати изливе свог родољубља које никог не треба да вријеђа ако је право родољубље. Нема гријеха у родољубљу и национализму, гријех је у потискивању, неистицању, снебивању. Гријех је у забораву подвига и страдања свога рода, његових хероја, његових истина.

*Национализам у коријену има латинску ријеч natio, која значи род, племе, и означава народе који живе ван грађанске организације Рима, дакле, организоване по линијама крвног сродства. Патриотизам у коријену има латински израз pater, отац, и наслијеђе које долази по линији мушког сродства, дакле, отаџбину.

В. Ивковић, Србист.цом