Настојећи да сачувају лидерство у конкуренцији са Кином која је у узлету, САД распаљују светски рат да би задржале своју финансијску хегемонију и научно-техничку супериорност

Уводећи економске санкције и повећавајући антируску агресију у Украјини, САД теже да нанесу пораз Русији и да је, као и Европску унију, потчине својим интересима

Плашећи државни врх хиперинфлацијом, експоненти Вашингтонског консезуса, који спроводе политику ограничавања новчане масе, већ су довели економију Русије до жалосног стања сировинске колоније америчко-европског капитала коју још експлоатише офшорна олигархија

Свет је ушао у епоху озбиљних промена, у епоху која ће потрајати још неколико година и завршити се уласком у нови дуготаласни успон економије на бази нових технологија и са новим кругом лидера

Русија има шансу да се нађе међу њима уколико се определи за политику убрзаног развоја засновану на сваком могућем стимулисању раста на бази нових технологија

РАТ против Русије добија на замаху. Да у том рату не бисмо изгубили, макроекономска политика мора одмах да буде потчињена циљевима модернизације и развоја на новим технолошким основама.

Чланак министра економије Русије, Алексеја Уљукајева, објављен 7. августа, радује смелом позицијом аутора поводом „свете краве” финансијских власти земље – буџетског правила које забрањује слободно коришћење буџета од продаје нафте и гаса. Мада нико од трезвених економиста није подржавао увођење тог правила, оно је почело да се сматра нечим што се само по себи разуме иако је неколико година трајала критика на коју нико није одговарао.

Неки конспиролошки расположени експерти чак су закључили да Русија кроз „буџетско правило” плаћа контрибуцију Сједињеним Државама као победнику у хладном рату.

Уистину, „буџетско правило” се односи на суперпрофит од експорта нафте, а тај новац је морао да буде уложен у америчке државне обвезнице, то јест – био је усмераван не за потребе руске државе него у – кредитирање САД.

Посебно је занимљиво што је Министарство финансија Русије – сада када су САД увеле санкције против наше земље, а Американци у Украјини практично започели рат против Русије – уложило нове милијарде буџетских долара у кредитирање државних расхода противника, укључујући и војне.

То подсећа на дисциплинованост са којом су совјетски испоручиоци – и у јуну након напада Немачке на СССР – наставили да шаљу ресурсе који су били веома потребни немачком војно-индустријском комплексу.

Треба захвалити Алексеју Уљукајеву за то што је јавно довео у сумњу политику изношења прихода од продаје нафте и гаса у иностранство са минорном каматом од око 1 одсто.

Те приходе је било могуће унутар земље уложити са вишеструко већим профитом и коришћу. Или, захваљујући њима, одустати од позајмљивања са годишњом каматом од 6-7 одсто ради финансирања вештачки створеног дефицита буџета.

Само на разлици ових каматних стопа, буџет Русије годишње губи око сто милијарди рубаља. А да су средства буџетских фондова замрзнута у америчким државним обвезницама била уложена у градњу инфраструктурних објеката, потпомагање иновационих пројеката и градњу станова – економски ефекат би био вишеструко већи.

Услови ратног времена терају нас да се вратимо очевидним истинама које руске финансијске власти одбацују већ две деценије у корист догми које нам је наметнуо Вашингтон.

Фамозно „буџетско правило” за саме Американце није уопште главно. Ту „цркнуту мачку” Американци су нам подметнули након што су руске финансијске власте биле прогутале много фундаменталније догме Вашингтонског консезуса који је и смишљен ради удобније колонизације слабо развијених земаља од стране америчког капитала.

За Американце су кључне догме о либерализацији прекограничног кретања капитала, количинском ограничавању новчане масе и тоталној приватизацији.

Прва догма гарантује слободу деловања страним инвеститорима чију главнину чине са Федералним резервним системом САД повезани финансијски шпекуланти.

Поштовање друге догме тим шпекулантима обезбеђује стратешке предности, лишавајући економију земаља унутрашњих извора кредита.

Придржавање треће – омогућава им извлачење суперпрофита из стечених актива земље подвргнуте колонизацији.

Није тешко израчунати да су амерички шпекуланти, који су били позвани у руску приватизацију почетком 90-тих година, до 1998. помоћу финансијских пирамида, у чијем стварању им је помогла влада Русије, извукли преко 1000 одсто профита. Изашавши на време из тих пирамида, они су срушили наше финансијско тржиште, а затим се вратили да обесцење активе купе десетороструко јефтиније. Тако су своју имовину повећали још 100 одсто, па поново отишли са руског тржишта 2008. – обесценивши га три пута.

Спровођење догматске политике Вашингтонског консезуса коштало је Русију према различитим проценам, од 1 до 2 билиона долара извезеног капитала и губитком више од 10 билиона рубаља буџетских прихода. Цена је плаћена и кроз деградацију економије, посебно инвестиционог сектора (машиноградња и грађевинарство) који се смањио неколико пута и био праћен одумирањем већине производњи ослоњених на науку, а лишених извора финансирања.

Најмање половина капитала извезених из Русије завршила је у америчком финансијском систему, а тржиште Русије – тако очишћено од домаћих произвођача – захватиле су западне компаније. Титуле „најбољих министара финансија” и гувернера Централне банке, које су Американци благонаклоно направили својим агентима утицаја у руском руководству, скупо су коштале Русију.

Настављајући своју дискусију са Уљукајевом, почећу од оног што је главно у тржишној економији – од новца.

Оснивачу клана Ротшилда приписују ове речи: „Дајте ми право да штампам новац и уопште ме неће занимати ко у којој земљи доноси законе”.

Од средине деведесетих година руске финансијске власти су под притиском САД и ММФ ограничиле емисију новца прирастом девизних резерви формираних у доларима. Тим самим су се одрекле емисионог прихода у корист Сједињених Држава и своју земљу лишиле унутрашњег извора кредита, учинивши их претерано скупим и потчинивши економију земље спољној потражњи са сировинама.

Мада су наше новчане власти у оквирима антикризног програма из 2008. године одступиле од тог модела, све до данас је обим новца у оптицају један и по пут мањи од обима девизних резерви, па дугорочни кредити остају недоступни за привредне гране оријентисане на унутрашње тржиште, а ниво монетизације економије два пута је мањи од минимално неопходног за просту репродукцију.

Недостатак унутрашњих извора кредита домаће банке и корпорације покушавају да надокнаде спољним зајмовима што за последицу има ванредну рањивост Русије од могућих финансијских санкција.

Обустављање страних кредита може моментално паралисати функционисање економије Русије. Упркос томе што је Русија велики донатор светског финансијског система јер сваке године у њега улива више од сто милијарди долара капитала.

С обзиром да имамо стабилан и значајан позитивни трговински биланс, санкција не би требало да се бојимо ми већ страни партнери које дотирамо. Дакле: они који покушавају да Русији ограниче доступ светском финансијском тржишту.

Јер, кад земља више продаје него што купује – њој страни кредити нису потребни. Тим пре што њихово узимање истискује унутрашње изворе кредита са штетом по националне интересе.

Прво што морамо урадити да бисмо економију довели до одрживог раста и осигурали њену безбедност, мора бити – успостављање емисије новца у државном интересу, са обезбеђивањем предузећа дугорочним кредитима неопходним за њихов развој и раст производње. Као и у другим сувереним земљама, Централна банка емисију новца треба да оријентише не на куповину стране валуте, већ на државне обавезе и приватни бизнис преко рефинансирања комерцијалних банака у складу са потребама развоја економије.

У складу са препорукама класика теорије новце Тобина, циљ Банке Русије треба да буде стварање максимално повољних услова за раст инвестиција. То значи да рефинансирање комерцијалних банака мора да се реализује са каматом доступном производним предузећима и са роковима усклађеним са трајањем научно-производних циклуса у инвестиционом комплексу. Рецимо, на три до пет година уз четири одсто камате за комерцијалне банке и на 10-15 година са два одсто камате на годишњем нивоу за кредитирање инвестиционих пројеката значајних за државу.

Да новац не би одлазио у шпекулације уперене против рубље и у иностранство – како се догодило 2008. и 2009. године преко емитованих стотина милијарди рубаља ради спасавања банака – банке треба да буду рефинансиране само за висину већ одобрених кредита производним фирмама или под залог већ преузетих обавеза државе и развоја.

Монетарна и банкарска контрола мора блокирати коришћење кредитних ресурса ради девизних шпекулација.

Ради онемогућавања таквих шпекулација и нелегалног бекства капитала из земље – потребно је увести порез на финансијске шпекулације који је предложио поменути Тобин.

Предложене мере би економији Русије обезбедиле кредитне ресурсе неопходне за њену модернизацију и развој. Ти кредити, иза којих би стајала држава, били би – авансирање економског раста. Производни капацитети којима располаже економија Русије омогућавају темпо раста националног бруто производа од осам одсто, а инвестиција – 15 одсто.

Ово захтева одговарајуће ширење кредита и ремонетизацију економије. Под претњом примене финансијских санкција, њу би било добро почети од брзе замене спољних зајмова државних корпорација кредитима руских државних банака са истим каматам и под истим условима. Затим би требало постепено проширити и учинити дужим рефинансирање комерцијалних банака под универзалним и јединственим условима. Притом Банка Русије не сме повећавати стопу рефинансирања јер би на тај начин само појачала антируске санкције које су увеле САД и ЕУ. Сасвим обрнуто, треба да је смањи до нивоа рентабилности предузећа инвестиционог сектора.

Претпостављам да ће апологете руске економије надати дреку да ће се реализација ових предлога завршити катастрофом.

Они никако да се досете да је главни антиинфлациони лек – научно-технички прогрес који обезбеђује снижавање трошкова, раст продуктивности, повећање обима и квалитета производње јер то једино и доводи до сталног смањивања цена по јединици потрошачких својстава робе у водећим и земљама које се успешно развијају.

Најбољи пример за ово је Кина, чија економија расте осам одсто годишње, а новчана маса се повећава 30-45 одсто док цене падају. Ово је разумљиво јер без кредита нема ни иновација ни инвестиција. А инфлација је могућа и кад су кредити на нултом или чак негативном нивоу.

Ово већ две деценије демонстрира економија Русије у којој финансијске власти чине уступке увозу капитала и вештачки ограничавају раст новчане масе док монополи стално надувавају цене и њима компензирају смањивање производње.

Нема сумње да би претерана емисија новца изазвала инфлацију. Исто као што претерано наводњавање доводи до претварања земљишта у мочвару. Вештина вођења новчане политике, исто као и умеће баштована, у томе је да се одреди оптимални ниво емисије новца, уз истовремену бригу о томе да новчани токови не напуштају производну сферу и не праве турбуленције на финансијском тржишту.

Да би се избегли инфлациони ризици, мора се пооштрити банкарска и финансијка контрола – како би се спречило формирање финансијских мехура.

Новац емитован за рефинансирање комерцијалних банака мора се користити искључиво за кредитирање производње, а то захтева да се – заједно са инструментима контроле – примењују принципи пројектног финансирања. Притом је важно да се разраде механизми стратешког планирања и стимулисања научно-техничког прогреса који би помогли бизнису да правилно изабере перспективне правце развоја.

У условима структурне кризе светске економије, која је изазвана сменом сада доминирајућих технологија, крајње је важно правилно бирати приоритетне правце развоја. Управо у таквим периодима се земљама које заостају у развоју отварају могућности за технолошки скок и улазак међу светске лидере. Концентрација инвестиција ради освајања кључних технологија новог технолошког циклуса таквим земљама омогућава да пре других ухвате „нови дуги талас” економског раста, да стекну технолошке предности, подигну ниво продуктивности и конкурентности националне економије, кардинално поправивши свој положај у светској подели рада.

Светско искуство извођења технолошких пробоја указује на неопходне параметре такве политике: повећање норме штедње са садашњих 22 до 35 одсто, са дуплирањем кредитирања економије и одговарајућим повећањем њене монетизације, концентрација ресурса на перспективним правцима раста нове технологије.

Русија има шансу да се нађе међу њима уколико се определи за политику убрзаног развоја засновану на сваком могућем стимулисању раста на бази нових технологија.

Земља има још увек научно-технолошки потенцијал који је неопходан за нови технолошки скок, упркос катастрофалним последицама макроекономске политике спровођене током протекле две деценије по већину грана индустрије заснованих на научним достигнућима. Ово под условом да приватизацијом и бирократизацијом Академије наука тај потенцијал не буде разорен, већ оживљен јефтиним дугорочним кредитирањем.

Сам проблем „буџетског правила” може се правилно поставити једино при преласку на политику убрзаног развоја. Конјунктурни приходи буџета, који се формирају за рачун пораста цена нафте, не смеју више да се улажу у кредитирање туђе већ – своје економије.

Од тих прихода треба формирати развојни буџет из које г средства треба усмеравати у финансирање научно-истраживачки и конструкторских радова и у иновационе пројекте, у освајање производње засноване на новим технологијама, а такође у инвестиције у инфраструктуру која је за то неопходна.

Уместо повећавања девизних резерви у америчким државним вредносним папирима – вишак девизних прихода треба трошити на увоз најмодернијих технологија.

Циљ макроекономске политике мора да буде повећавање кредита за модернизацију и развој економије на бази нових технологија, а не ограничавање новчане масе ради смањивања инфлације. Инфлација ће се снижавати заједно са смањивањем трошкова, повећањем квалитета и обима производње робе и услуга.

***

Логика светске кризе закономерно ће заоштрити међународну конкуренцију.

Настојећи да сачувају лидерство у конкуренцији са Кином која је у узлету, а САД распаљују светски рат да би задржале своју финансијску хегемонију и научно-техничку супериорност.

Уводећи јој економске санкције и повећавајући антируску агресију у Украјини, САД теже да нанесу пораз Русији и да је, као и Европску унију, потчине својим интересима.

Настављајући политику Вашингтонског консезуса и обуздавајући кредитирање, финансијске власти Русије само појачавају негативне последице спољних санкција и уводе економију у депресију, лишавајући је шансе да се развија.

Да, рат САД и њихових савезника из НАТО против Русије добија на темпу. Времена за маневрисање остаје све мање.

Пише: академик Сергеј ГЛАЗЈЕВ, саветник Владимира Путина

Факти