Србија располаже путном мрежом од 40.845 километара, чија се вредност процењује на 13 милијарди долара. Међународни програм за оцену путева анализирао је недавно скоро 3.000 километара путева у Србији и утврдио да само један одсто српских путева задовољава елементарне стандарде и квалитете! Укратко, грађани Србије возе се најопаснијим друмовима на свету! Лоша градња, корупција, криминалне везе политичара са мафијом која управља српском путоградњом, главни су разлози што је данас кроз Србију лакше и безбедније проћи јашући на коњу него возећи се у савременим аутомобилима.
У последњих петнаест година, чак 6 милијарди евра кредита за изградњу путева у Србији (и још толико директно из буџета!), завршило је у џеповима страначких мафија, тајкуна, криминалаца и разних „извођача радова“ који су новац узели а посао нису завршили. Зато данас путна мрежа у Србији личи на отоманске џаде, „куд пролазе Турци и трговци“, а не на мрежу модерних ауто-путева и магистрала адекватних животу у 21. веку. Вучићева криминална дружина још жешће се ухватила у коло ове пљачке.
Од како је себе прогласио за апсолутног владара, на изградњи саобраћајница у Србији ангажоване су, углавном, мафијашке фирме, које су директно или индиректно укључене у поделу новца и послова у путоградњи. Од 2012. године до данас, Вучићеви скаквци „појели“ су још 2 милијарде евра. Али, нови „залогај“ на који рачунају, није мали: чак 16.000 километара путева у Србији треба хитно обновити! Сума која ће бити уложена у тај посао износи око 2,2 милијарде евра. Тај новац је већ „расподељен“ унутар криминалних кланова окупљених око путоградње и већ се зна ко ће колико добити. Био посао завршен или не.
Пре две године, уз велику медијску галаму, изграђено је нешто више од 50 километра пута у целој Србији, а новцем који је тада потрошен могло је још најмање три пута толико бити изграђено. Где је онда тај новац нестао? Поређења ради, за само једну ноћ, постављено је чак 14 километара најквалитенијег специјалног асвалта, за полетно-слетну аеродромску писту у близини Цириха у Швајцарској.
Али, Вучићевој бившој и садашњој влади никако не одговара да било који путни пројекат до краја заврши. Јер, докле год је „изградња у току“, постоји милион могућности за пљачку. Кад посао „стоји“, то је најбољи знак да се сви „уграђују“ или отимају из повучених средстава.
Свакоме ко је имао прилике да сопственим очима (а не преко Вођиних телевизија) види како изгледају путеви у Србији, неће више пасти на памет да крене на пут овим деоницама, осим ако не мора. Наиме, према истраживањима Светског економског форума (WЕФ), Србија се налази међу десетак држава са најгорим путевима на свету и по томе се нашла у „одабраном друштву“ најсиротијих земаља: (Молдавија, Гвинеја, Хаити, Мозамбик, Монголија, Габон, Ангола…) и налази се на 119. месту на свету по квалитету и броју асвалтираних деоница! У образложењу Светског економског форума, наводи се да, од укупно око 40.000 километара путева свих категорија, ниједна деоница, осим неких тек саграђених делова Коридора 10, не заслужује прелазну оцену нити испуњава потребне стандарде. Према извештају од пре годину и по дана, од земаља регије, путеви у Србији су убедљиво најгори!
Званично, оба краја Коридора 10 требала би да буду изграђена до краја ове 2016. године. А, Коридор 11, до средине 2017. Ништа од тога се неће десити, јер стање на терену говори да је то практично немогуће.
Ове инвестиције финансирају се из пет кредита у износу од око две милијарде евра, а мафија којом координира ЈП „Путеви Србије“ и овај новац је већ унапред урачунала у чисту добит!
Стање од 2012. године до данас је знатно горе. На пример, пут првог реда, Крагујевац-Баточина, укупне дужине двадесет километара, који треба да иде по скоро равничарском крају са благим бреговима, ушао је у петнаесту годину изградње! Зато што нема казни за извођаче, нема раскида уговора са „партнером“ блиским свакој власти, све је смишљено да новац буде потрошен а пројекат никада завршен. На мрежи државних путева на територији Топличког округа, стање је веома лоше. То се посебно односи на државни пут првог реда кроз Прокупље, јер око града нема заобилазнице, док на путевима другог реда нема никакве инфраструктуре, нема чак ни тротоара, чиме је угрожена безбедност у саобраћају.
Изградња путева у Србији, увек је праћена корупцијом, а пројект изградње европског Коридора 10 запао је у бројне противзаконите радње и нерегуларности. На свим тендерима за путоградњу, монопол увек имају предузећа владајуће коалиције, а за многе путеве од прворазредне важности не постоје чак ни грађевински пројекти нити пројектна документација!
Ибарска магистрала, деонице према Севојну и Пожеги, пут који води према Хомољским планинама, пут Ужице-Златибор, само су неке од деоница на којима је због лошег стања коловоза или неадекватних решења безбедност возача доведена у питање. Најопаснији правци у земљи су Ибарска магистрала и правац од Новог Сада до Хоргоша. Безбедност саобраћаја, посебно у фази пројектовања, одржавања, реконструкције и изградње путева, најгора је на целом европском континенту, и то су утврдили, како страни тако и они домаћи стручњаци који нису у милости Вучићеве власти.
Почетком ове године, преко 2.000 радника ЈП „Путева Србије“, дакле, највеће државне фирме која се бави путоградњом, осетило је на својим леђима одмазду несмењивог директора, Зорана Дробњака, јер нису прихватили план пословања за 2016. годину (које подразумева нова задуживања и нове отимачине). Одмах су им смањене плате и запрећено им је отпуштањем! Плате радника умањене су тада у просеку за 4.000 динара. Истовремено, Дробњак је покушао да у буџет фирме за ову годину укњижи шест милијарди динара више из државне касе, али их није добио. Узгред, треба се подсетити да Дробњака из фотеље директора „Путева Србије“ није отерало ни Тужилаштво за организовани криминал, кад је подигло отужницу против њега због сумње да је у афери „Нуба инвест“ оштетио државу за 2,5 милиона динара, ни кад је Државни ревизор у извештају из 2010. навео да „Путеви“ од 2008. нису уплатили у буџет Србије 158 милиона динара за путарине…Није пао ни кад је потписао штеточински уговор за реконструкцију моста „Газела“, у Београду, кад је цена са 30 милиона евра нагло нарасла на 60 милиона! Али, и поред оваквих и сличних преступа, Дробњак је без имало образа затражио још 10 милијарди динара да би рад „Путева Србије“ био бољи, тврдећи да је предузеће у минусу „због велике амортизације“, а не због лошег руковођења!
У касу ЈП „Путеви Србије“, предузећа које одговора за стање путева у земљи, годишње уђе преко 500 милиона евра. Око 150 милиона од наплате путарине, око 180 милиона од акциза, а остало из буџета. Званично, тај новац одлази на санирање клизишта, пројектовање коридора 10, магистралних путева…Али, чак и ђак у основној школи лако би дошао до закључка да неко овде дебело поткрада државу, јер за редовно одржавање постојећих 11.000 километара путева није уложено скоро ништа!
У оваквим околностима, јасно је због чега је српска путоградња најгора могућа и због чега се мафијашке ајкуле увек налазе у близини буџета. Такви „извођачи радова“ на српским путевима годишње направе тек неколико километара асвалтног пута, ради стварања привида да се нешто ради, а онда узму још који милион евра и тако у круг. Нижу се бројна питања: Ко је и како без пројеката долазио до међународних кредита? Зашто се и даље нуде високо профитабилни послови фирмама које немају никакве везе са путоградњом? Због чега главне пројектантске куће у Србији нису никада биле предмет озбиљних контрола државе? Ако за петнаест година све досадашње владе нису хтеле да заврше аутопут до Македоније, шта очекивати од „Коридора 11“ и осталих назови капиталних инвестиција?
Али, Вучића то не занима, његов план је да што пре почне са изградњом ауто-пута до Албаније, тачније, Ниш-Приштина-Тирана-Драч, и то кредитима Светске банке и Европске банке за реконструкцију. Јер тако треба Америци, тако тражи НАТО пакт. А, кроз сами центар Србије, кроз Шумадију, не постоји ниједан једини пут који одговара стандардима 21. века! Аутопревозници избегавају туда да иду, па су чак укинуте и бројне аутобуске линије, што је довело до тога да градови у Шумадији, попут Горњег Милановца, немају тако рећи никакву директну комуникацију са Београдом.
Да се овде ради о опасној спрдачини са народом, и још опаснијој пљачки, говори и податак да је пре више година најављено како ће Коридор 10 бити завршен до Олимпијаде у Атини, па после четири године је опет најављено да ће бити готов до Олимпијаде у Лондону…Данас, на почетку Олимпијаде у Бразилу, најављују да ће тај коридор бити завршен „после свршетка игара“! Нека игре трају!
Овај мафијашки план у пракси изгледа овако: док се поправља и гради непостојећи део коридора, онај постојећи ће постати застарео и мораће да се поправља! Само да се паре обрћу и да пљачка траје што дуже. За сада је све под мафијашком контролом-Србија неће имати нормалан ауто-пут још најмање десет година!
Стотине милиона евра одређених за одржавање путева у Србији негде нестају. Путна мрежа ишарана је црним деоницама. Најгори су путеви у Пиротском округу, показало је истраживање Међународне асоцијације за безбедност путева. Међународни програм за оцену путева у Србији (ИРАП) утврдио је да само једна деоница на Коридору 10 заслужује прелазну оцену, док је Светска банка српске путеве ставила на само дно светске листе по квалитету и вредности.
У међувремену, у Србији се годишње деси око 60 хиљада саобраћајних несрећа, а држава услед материјалне штете и других трошкова од саобраћајних несрећа губи око два одсто бруто националног дохотка. Због катастрофалних услова на путевима Србије, годишње погине око 1.000 људи, а број повређених је скоро десет пута већи. Широм Србије, на свакој путној деоници, постоје на стотине „црних тачака“, која су опаснија од прве линије фронта у рату.
На само једном примеру, изградњи једног мањег дела пута на Коридору 11, могуће је сагледати „фино неговани“ континуитет криминала у српској путоградњи. Тачније, како је Вучићева влада наставила тамо где је стала Тадићева…
Наиме, Споразумом о зајму који је 2. фебруара 2012. године потписан (а потом 29. фебруара и ратификован по хитном поступку у Народној скупштини Републике Србије) између Владе Србије, као зајмопримца, и Владе Азербејџана, као зајмодавца, Азербејџан је Србији одобрио зајам у износу од 308 милиона евра, са каматном стопом од 4% на годишњем нивоу и роком отплате од 15 година.
Реч је била о зајму намењеном искључиво за изградњу деонице пута од Љига до Прељине, која представља део ауто-пута Е-763, односно Коридора 11, (познатог и под називом „Јужни Јадран“), у укупној дужини од 40 километара. Узгред, ваља рећи да тај пут ни до данашњег дана није завршен, као ни припадајућа инфраструктура са тунелима, а на њему ради чак 100 подизвођача!
Почетна процена укупне вредности ове инвестиције на Коридору 11 износила је 308 милиона евра и Влада Србије се као зајмопримац обавезала „да финансира било који такав износ који прелази 300 милиона евра, како би се обезбедило правилно и правовремено извршење Уговора о изградњи“. Влада Азербејџана као зајмодавац омогућила је себи да може обуставити исплату било које транше зајма ако се не увери да постоји ваљан доказ да су средства која су нужна за реализацију Уговора о изградњи, а превазилазе износ зајма, доступна зајмопримцу, односно Влади Србије.
Међутим, предвиђено је било да држава Србија ни у једном тренутку неће располагати средствима зајма која ће враћати у следећих 15 година, јер Влада Азербејџана поједине рате зајма непосредно уплаћује извођачу радова, а за извођача је по Споразуму одређена азербејџанска компанија „Азвирт“.
Сагласно томе, са „Азвиртом“ је предузеће „Коридори Србије“ у име Републике Србије, 7. 4. 2012. године, закључило Уговор о изградњи бр. 1439/12. Влада Азербејџана је Споразумом о зајму резервисала за себе право да задржи сваку исплату дела зајма уколико није задовољна финансијским документима на основу којих врши исплату, као што није у обавези да прихвати услове плаћања предвиђене Уговором о изградњи. То значи да је републичко предузеће „Коридори Србије“ оваквим међудржавним Споразумом стављено у позицију да приликом уговарања цене радова мора да прихвате било коју понуду „Азвирта“, јер у супротном Влада Азербејџана може привремено обуставити исплату зајма или услед наступања околности „неиспуњења обавеза“ може пре времена доспелости да захтева исплату свих рата зајма и свих камата.
Овакав неоколонијални Споразум о зајму који је закључила је влада Бориса Тадића, коју је тада заступао „министар за опште намене“ свих режима, Расим Љајић.
Користећи се недодирљивом позицијом привилеговане уговорне стране, „Азвирт“ је најпре извршио деобу посла, па је сагласно обавези из Споразума (до 49% радова) српским подизвођачима препустио грађевински најзахтевнији и финансијски најризичнији део радова – земљане радове на изградњи тзв. доњег строја пута. Скупи, а технички једноставнији радови на изградњи горњег строја пута, који пре свега обухватају уграђивање каменог тампона и асфалтирање, „Азвирт“ је резервисао за себе.
Зајмодавац (Влада Азербејџана) је Споразумом изричито уговорио да се „средства зајма неће користити за плаћање ПДВ-а за продају добара и услуга и увоз добара и услуга, трошкове царинских и других дажбина, пореза и других намета који настану у вези са извршењем или применом Пројекта од стране Извођача или Подизвођача“. Сходно томе „Азвирт“ не само да приликом градње Коридора 11 користи неоцарињену нафту из Азербејџана, већ присиљава српске подизвођаче да код њега купују такву неоцарињену нафту по тржишној цени, али се „Азвирту“ при том не обрачунава ПДВ! Када се израчуна износ овакво стеченог екстра профита азербејџанске компаније, који за буџет Србије представља изгубљену добит, онда цена азербејџанског зајма далеко превазилази износ од 4% камате годишње.
Споразум о зајму између Србије и Азербејџана у својим одредбама не оставља ни најмању недоумицу да је реч о послу који има изразито геополитичку позадину и да је као такав претходно одобрен од стране заједничких западних ментора владе из Београда и владе из Бакуа. Тако у тачки 10.1.27. Споразума зајмопримац гарантује да ће „бити члан, са добром репутацијом, ММФ, Светске банке, Међународне финансијске корпорације, Међународног удружења за развој, Међународне банке за обнову и развој“ и још неких других организација глобалне финансијске плутократије.
Уколико би Србија престала да буде члан неке од наведених организација или када не би могла да користи средства ових организација, то би се по тачки 12.1.13. Споразума о зајму квалификовало као околност која представља „случај неиспуњавања обавеза“, што би аутоматски довело до доспећа свих заосталих рата и камата. Такође, Споразумом се Србија обавезала да део зајма којим извођач исплаћује српске подизвођаче „не буде коришћен за набавку материјала од било ког лица или из земље са којом Република Азербејџан нема дипломатске односе и/или са којом је Република Азербејџан у међународном сукобу“.
Једном речју, мада је Споразум о зајму за изградњу поменутог дела Коридора 11, штетан по економске и политичке интересе Србије и у пракси резултира невиђеном пљачком буџета Србије, он је и даље на снази. А, од Љига до Прељине и даље нико не може да путује замишљеном трасом, упркос повучених 308 милиона евра најлошијег кредита, стотину подизвођача и роковима који су обећани.
Ових дана, недовршеном трасом Коридора 11, прошла је и министарка Зорана Михајловић. Како и куда је прошла, није познато јер ту се проћи не може. Тунел није отворен, сигнализација и даље нема, припадајуће инфраструктура нема…Ничега нема осим трошкова. А, они су увелико премашили висину кредита који је узет.
Од 2012. године, напредњачка власт на челу са Вучићем сваке године обећава по 100 километара нових путева, а изгради мање од 1 одсто од тога. За три године, у Србији је изграђено свега 60, а за седам претходних година, јадних 144 километра пута.
Никола Влаховић, Таблоид
