Зашто смо остали без „Лоле“ и „Магнохрома“, зашто се 5. октобар уплашио изума Золтана Данија (1)
* У предвечерје првог рата против Ирака, САД су тражиле понуду за известан број «Оркана», тада најбољег вишецевног бацача на свету
* Овај систем је развијен у Србији у сарадњи са Ираком. Направљено је осам `комада` плус прототип са 2000 ракета, а сви су били власништво ирачке стране. За нашу војску није направљен ни један једини! Зашто?
* Једна неформална група инжењера из Београда је на позив тадашњег начелника генералштаба Војске СРЈ урадила идејни пројект балистичког пројектила домета 400 км. Од идејног пројекта се није мрднуло, јер је та екипа на сваком кораку саботирана од стране сопствене државе
* Пројект је настављен у Ираку где га је зауставио рат када је Ирак вољом САД обрисан са мапе света, затим у Либији „договором“ Либије и САД да се зауставе такви пројекти, да би коначно доживео успех у Пакистану
* Зато у Србији нико и даље није заинтересован за овај српски пројекат? А да смо 1999. године имали пројектил којим смо могли да досегнемо Рим, Авиано, Беч… да ли би нас неко бомбардовао?!
* Документацију о радарском изуму и успесима Золтана Данија покупили су из Генералштаба амерички официри после пуча од 5. октобра, а Дани је пензионисан и живи од породичне пекаре! Зашто Србија није лансирала овај производ на тржиште софистицираних система ПВО?
Пише: Др Ђорђе Благојевић, професор Машинског факултета у Београду
ПРЕ двадесет година, Србија (у склопу тадашње СФРЈ) је извозила вагоне (смедеревска «Гоша») високо софистицираним немачким железницама, тракторе (београдски ИМТ) целом трећем свету, машине алатљике (београдска «Лола») такође, али и у неке западне земље.
Да подсетим, у предвечерје злочиначке НАТО агресије, «Лола» је (формално преко Ингушетије) извезла два огромна ваљаоничка радна стана у САД!
Извозили смо оружје и војну опрему у небројено много земаља трећег света, а у предвечерје првог рата против Ирака, САД су тражиле понуду за известан број «Оркана», тада најбољег вишецевног бацача на свету.
Овај систем је развијен у сарадњи са Ираком, направљено је осам комада плус прототип са 2000 ракета, а сви су били власништво ирачке стране. За нашу војску није направљен ни један једини! Зашто?
Четири система и 1000 ракета су испоручени Ираку, остали нису због санкција УН. Четири система су заробили Хрвати у Травнику (зато што нису на време евакуисани у Србију?). Нама је остао само прототип са хиљаду ракета. И то је било довољно да се овај систем прослави у ратним дејствима у Хрватској, Босни и коначно на албанској граници.
“Магнохром”
После рата, НИКАДА није обновљена производња овог изврсног оружја. Зашто? Зато што се данас наши производи више не производе ни за домаће тржиште? Да ли зато да би се то тржиште ослободило за увоз знатно лошијих и скупљих страних система? Или једноставно зато да Србија не би имала адекватну одбрану од непријатеља који комад по комад распарчава нашу земљу?
Објашњавају нам да нема извоза индустријских производа јер је наша индустрија технолошки заостала и неконкурентна. Можда је то у неким областима и тачно, али се морамо запитати – ко је до тога довео и када.
Технологија производње трактора се сигурно није много променила у последњих 20 година, а ни вагона, а у неким областима, посебно у областима наменске индустрије, технологија је захваљујући углавном личним иницијативама и значајно унапређена. Па зашто онда… ? Да бих одговорио на та питања, даћу -као илустрацију – неколико кратких прича из новије историје.
Прича прва: Једна неформална група инжењера из Београда је на позив тадашњег начелника генералштаба Војске СРЈ урадила идејни пројект балистичког пројектила домета 400 км. Од идејног пројекта се није мрднуло, јер је та екипа на сваком кораку саботирана од стране сопствене државе. Пројект је настављен у Ираку где га је зауставио рат када је Ирак вољом САД обрисан са мапе света, затим у Либији, где је заустављен „договором“ Либије и САД да се зауставе такви пројекти, да би коначно доживео успех у Пакистану. Зато у Србији нико и даље није заинтересован за овај српски пројекат. А да смо 1999. године имали пројектил којим смо могли да досегнемо Рим, Авиано, Беч… да ли би нас неко бомбардовао?!
Прича друга: Током агресије Золтан Дани, тада капетан ПВО војске СРЈ развио је значајно техничко унапређење «застарелих» радара руских система ПВО «Нева». Теоријски, то унапређење би омогућило да такозвани «невидљиви» (stealth) авиони постану видљиви и веома рањиви. Нижи и мање вредни умови (како би рекао Ниче) нису дозволили ни да се проба тако нешто – „ко си, бре, ти да чачкаш по нечму што су руски генијалци направили“).
Дејл Зелко (лево), пилот срушеног Ф-117, и Золтан Дани (десно)
Некада велика несрећа некоме донесе и срећу. Године 1999. НАТО је започео свој злочиначки пир на нашем небу, и тада је дошло Золтанових 5 минута, тачније… 21 секунд. Нико више није питао да ли је по прописима или не, ма само гађај, пробај било шта и пуцај! И дошао је тај дан. Али Золтан није био брзоплет.
Првих неколико дана палио је радар само на кратко, испитивао свој уређај и подешавао. А онда је дошао тај дан… Золтан је укључио модификовани радар и на екрану се појавио једва пиметни брис… наредио је «пали» и бљеснула је ватрена кугла на небу – Ф-117 је пао. Затим још неколико истих модела и коначно «неуништиви» Б-2! Рат је прошао, велики део истине је остао до данас скривен, документацију су из генералштабне документације покупили амерички официри после издајничког пуча од 5. октобра 2000.
Золтан Дани је пензионисан и сада живи од породичне пекаре! Да ли је овај врсни официр и инжењер заслужио овакву «круну» каријере? Да ли је Србија то заслужила? Зашто Србија није лансирала овај производ на тржиште софистицираних система ПВО? Да ли зато да би заштитила злочинце који су убијали нашу децу?
(следи наставак)
Факти
