Од доласка на власт напредњака буџетска средства издвојена за културу и информисање су све мања. У буџету за ову годину је одвојено пет милијарди динара мање за ове области него прошле године, али ресорни министар Иван Тасовац то назива „корисном уштедом“. Због тога ћемо, уместо свечаних отварања изложби или поставки музеја, на малим екранима још чешће гледати Великог Вођу како држи монологе које назива „конференција за новинаре“, а у паузама између два његова појављивања пратићемо у неком ријалитију свађе између стриптизета и криминалаца.
У Србији су само још неки страни електронски медији остали објективни.Када грађанин Србије пожели да се информише о дневнополитичким догађајима, укључи ТВ Н1 или на интернету погледа Спутник. Домаће телевизије и интернет портали (част изузецима) прави су мајстори у игнорисању истине и фабриковању лажи.
Такозвани Јавни сервис (РТС) недавно није успео ни да примети нити да објави како је више од 10.000 људи демонстрирало на улици испод његових прозора. Који уредник сме да пусти прилог у коме се јавно критикују председник Владе и начин извештавања РТС-а?
У изборној ноћи само је РТС био гледанији од ТВ Н1 и то искључиво због тога што је ова потоња телевизија доступна једино преко кабла. То довољно показује колико поверење народ има у „објективно“ извештавање такозваног јавног сервиса и осталих домаћих електронских медија.
Пошто објективне вести о правим, животним проблемима нису дозвољене, програм се попуњава емисијама у односу на које и турбо-фолк изгледа као културни догађај века, односно уместо објективног приказивања суморне креира се виртуална реалност.
У старом Риму је постојала изрека „Хлеба и игара“ која је представљала упутство владарима како да народ држе у покорности. Како је у Србији све мање хлеба, властодршци и њихови медијски сатрапи удвостручују и утростручују количину игара које се приказују народу.
Нико више не може да се сети када је тачно почео ријалити на ТВ Хепи под називом „Парови“, а који и данас траје. Учесници се бече на гледаоце, причају будалаштине, међусобно се вређају, а понекад се деси и нека „врућа“ сцена. То је данас убедљиво најгледанији ријалити и програмски сегмент у Србији. Што баналније и простије, то успешније.
„Пинков“ ријалити „Фарма“ је други најгледанији, а на њему смо прошле године имали прилику да уживо и нецензурисано пратимо Кристијана Голубовића, човека који робије има скоро колико и година живота. То су особе од којих медијски магови данашње Србије желе да направе идоле младих. На жалост и срамоту ове нације, у том подухвату нису неуспешни, што се види из „Црних хроника“ које доминирају домаћим медијима.
Насловне стране дневних новина редовно су пуне прича о убиствима, пљачакама и силовањима. Листајући штампу неупућени странац би помислио како се у Србији ништа друго и значајније не дешава од породичног насиља и бахатог примитивизма. Приказујући насловне стране српских новина, које су све до једне тих дана извештавале о прослави пунолетства ћерке Светлане Цеце Ражнатовић, британски „Дејли Мејл“ је своје читаоце упитао: „Да ли желимо да будемо у ЕУ када јој и ови приступе?
У суштини, Србија и нема чиме бољим да се похвали од како су напредњаци дошли на власт. Нема више значајних изложби, концерата и других културних догађаја. А и кад их случајно има, њима се посвећује мање простора него временској прогнози.
Нема више ни музеја, галерија, позоришта…Народни музеј у Београду је затворен од како су на власти про-европске назови демократе. Колевка европске цивилизације, Винча, не само да се не налази ни на једном туристичком водичу кроз Београд, већ посетиоцима није ни доступан.
Србија као да се стиди својих научника, писаца, јунака одбране од агресора…Уместо њих нови идоли постају стриптизете и људи из полусвета.
Најважнији „културни“ догађај у Србији је „Егзит“, вишедневно оргијање хорди домаћих и страних наркомана, који финансијски помажу и град Нови Сад и Покрајина Војводина. То је за властодршце најлепши период у години, када се пажња јавности скреће са животних питања и преусмерава на мистерије пада неког пијаног младића са зидина Петроварадинске тврђаве.
Чак и оно што по природи ствари нема везе са естрадом, у српским медијима добија естрадне ароме. Информативне емисије свих напредњачких телевизија (а то су све оне које имају националну фреквенцију) са конститутивне седнице нове Скупштине преносиле су највише међусобна препуцавања и вређања посланика. Стекао се утисак да се Скупштина Србије не бави битнијим питањима од цена јела и пића у скупштинском ресторану.
„Србија је зла, прљава, глупа и дивља „- тако гласи порука коју свету емитују медији под директном контролом Александра Вучића. Све је то део добро смишљене кампање сатанизације овог народа, само што то овог пута не долази споља, већ од домаћих медија које власт плаћа парама отетим од народа који се вређа. Србима треба наметнути осећање да су мали и у сваком погледу инфериоран народ. Они немају, нити су икада имали, културни идентитет, уче их режимски медији сугеришући успут да је зато најбоље да се препусте „мудром“ вођству Великог Вође који све најбоље зна и уме.
Посланици су, по том истом клишеу, далеко гори и примитивнији од просечног грађанина Србије, па је тако вишепартијска демократија не само непотребна, већ у суштини и штетна. Због тога ће власт да је укине, а народ ће свом тлачитељу још на томе да буде и захвалан.
Професионални, слободномислећи новинари су субверзивни елементи који подривају успехе ове власти и стабилност земље, тврде на свакој конференцији за штампу председник Владе и његови имитатори. Слобода мишљења и говора је начин на који зли странци желе да покоре Србију, брује медији из напредњачког оркестра. „Слобода је ропство“, писао је Џорџ Орвел, а то данас понављају уредници Вучићевих новина и ТВ станица припремајући народ на следећи чин ове драме: потпуну и отворену цензуру и диктатуру.
Народ без историје и културе не може да буде ни независтан нити слободан. А поробљавање Србије је управо оно што прижељкује Вучићев болесни ум.
Од доласка на власт напредњака буџетска средства издвојена за културу и информисање су све мања. У буџету за ову годину је одвојено пет милијарди динара мање за ове области него прошле године, али ресорни министар Иван Тасовац то назива „корисном уштедом“. Због тога ћемо, уместо свечаних отварања изложби или поставки музеја, на малим екранима још чешће гледати Великог Вођу како држи монологе које назива „конференција за новинаре“, а у паузама између два његова појављивања пратићемо у неком ријалитију свађе између стриптизета и криминалаца.
Србија ће ускоро бити позната и препознатљива само по јефтиној радној снази и ријалитијима којима се креира стварност. Од владе у којој су Срби национална мањина тешко да би могло да се очекује нешто боље.
Ако реални живот није подобан за приказивање у медијима који су под контролом власти, онда ће се стварати нова, виртуелна стварност у којој ће се, између две масовне туче у неком ријалитију, славити непостојећи успеси Владе. Примитивизам се Србији намеће као једина њена цивилизацијска тековина, јер креатори овакве политике нити припадају овом народу, нити га воле.
М. Маленовић, Таблоид
Здраво, друже)