Због чега Војску Србије (ВС) годишње напусти близу 1.000 професионалних војника, зашто из војске одлазе инжењери, економисти, пилоти и други стручњаци и са лакоћом налазе одлично плаћене послове? Какво је стварно социјално стање код припадника Војске Србије, зашто Вучићев режим отворено износи неистине о „великим успесима“ наше наменске индустрије и и „великом побољшању“ животног стандарда војника и официра? Где, уствари, највише одлази новац из буџета намењен Војсци Србије?
А, шта о војсци и њеним потребама мисли Александар Вучић, онај који се пита за све у овој држави, говори и следећа чињеница: као одлазећи премијер, својим закључком од 11. маја 2017. године, дао је сагласност министру одбране Зорану Ђорђевићу да измени правилник којим се уређују плате припадника Војске, и то тако што се у плату војника урачунавају топли оброк и регрес! А, као што је познато свима осим Вучићу, регрес и топли оброк су неопорезиви део и не могу бити саставни део плате!
Тако су војницима сада додатно умањене плате за износ топлог оброка и регреса, који ће се одбијати од иначе просјачких примања. То је само један од безброј разлога због којих Војску Србије годишње напусти скоро хиљаду униформисаних припадника који раде по уговору. Са друге стране, ни војни врх и Министарство одбране, не одступају, него стално примају нове професионалне војнике који долазе, углавном, из најсиромашнијих слојева становништва. Тај стални одлив и стално попуњавање, а и кратко време боравка под униформом, довели су до тога да Војска Србије нама стабилан састав, добро обучен и спреман на све изазове. Стручњаци у области војне обуке тврде да је ВС, у поређењу са некадашњом ЈНА, налик сеоском ловачком друштву. То важи и за наоружање и опрему, упркос томе што Вођа свом снагом труби о разним оруђима под епским именима „Лазар“, „Милош“ и слично.
Најчешћи разлог због кога професионални војници раскидају уговор са ВС, јесте лош материјални статус запослених у систему одбране. Али, није то једини разлог. Наиме, сви који су напустили војску тврде да су услови за рад неподношљиви, да је нижи командни кадар проблематичан у сваком погледу (од моралног и етичког, до професионалног). Виши кадар се бави искључиво собом, својом каријером и привилегијама.
Чињеница је да Војску Србије масовно напустају и школовани официри, обично по чину капетани и мајори који су оспособљени за добро плаћене послове у цивилству, где могу да раде као инжењери, економисти, пилоти…Нико од њих у војсци не остаје дуго, углавном колико је потребно да раде да би отплатили школовање на Војној академији и остала усавршавања које је финансирала држава.
Професионални војници су најугроженија категорија запослених у систему одбране, посебно они који су из великих градова попут Београда, Новог Сада, Крагујевца…Скандалозно мале плате, а такође и слабо плаћени прековремени рад, чести боравци на терену, одвојеност од породице, лоши услови рада, то све доприноси масовном одласку. Чињенице говоре да после сваке веће војне вежбе, долази до тога да једна трећина учесника напусти војну каријеру. Било је у скоријој прошлости много таквих командно-тактичких вежби после којих следи талас раскидања војничких уговора. Мањак људства попуњава се на конкурсима, али новац уложен у обуку и средства, без обзира на то, одлази у неповрат.
Плате припадника Војске Србије нису повећаване још од 2010. године. Војне зараде данас су за више од 40 одсто мање од основице коју предвиђа Закон о војсци! Наиме, према том закону, основица за обрачун зараде не сме бити мања од 75 одсто просечне месечне зараде у Републици. Наравно, у пракси није ни близу томе.
Вучићева пропаганда се послужила једним подлим подметањем, како би „објаснила“ зашто је плата професионалног војника у Србији за више од 30 одсто нижа од републичког просека, па је јавности речено да је то „карактеристично и за оружане снаге Хрватске, Велике Британије, САД, Русије…“
Наравно, у питању је лаж, јер је стандард припадника војске у набројаним земљама далеко изнад стандарда војника у Србији. Подофицири и официри већине савремених и добро организованих војски у свету са успоном на лествици чинова стичу и неупоредиво бољи материјални положај. Зараде пуковника и генерала, па чак и потпуковника и мајора, у рангу су најбоље плаћених цивилних занимања.
Поређења ради, у Србији је просечна плата цивила запослених у систему одбране око 35.000 динара. Обични радници, запослени у војним установама, примају 22. 812 динара. Вучић је 2014. године, у својству председника владе, смањио плате у војсци за десет одсто, и од тада, са позиције неприкосновеног Вође, три године обећавао „повећање“ (тачније, повратак ускраћеног дела плате), шалећи се сурово са запосленима у Војсци Србије.
Упадљива је и огромна разлика у зарадама високостручног кадра запосленог у војсци и цивилним предузећима. У Војсци Србије не постоји никакав стимуланс који би помогао да они остану да раде у Војсци Србије.
Сасвим у сенци ових социјалних потреса и понижавајућег статуса војника и официра, али и цивилних лица на служби у ВС, и даље стоји отворено питање незбринутих припадника некадашње Војске Југославије, инвалида рата, оних који су остали осакаћени на свим фронтовима које је отворио Милошевићев режим из деведесетих, чији „пионири“ данас харају Србијом. Младићи који су у то време, са тек напуњених двадесет година остали тешки инвалиди, у борбама на граници са Албанијом, и јуначки се борили до краја, данас су, у Вучићевом режиму, без икаквих бенефиција и свако од њих се сналази да преживи, како зна и уме.
Војска је остала понижена и игнорисана пред дрском вољом полуделог Вође.
Војници који у овом тренутку као професионалци служе у Војсци Србије, изгледају као последња сиротиња: већина њих носе похабане униформе, старе панталоне и кошуље су различитог дезена, а чизме (о којима Вучић прича) и даље су оне старе, још из ЈНА и служе намени! Ћебад у Војсци Србије по преосталим запуштеним касарнама су прастара, марке „Вукетс“. Одлазак на бојево гађање је посебна авантура. Наиме, војници ВС углавном задужују пушке са оштећењима и до 40 одсто! Тридесет година разних диктатура, завршно са овом најгором, Вучићевом, оставило је дубоког трага у војсци.
На полигоне углавном излази пар прототипа и наоружање старо преко тридесет година, добро префарбано и подмазано, да се брука не види. Подофицир, интедант, Н.С, који је за Магазин Таблоид проговорио о грозоти која се дешава „иза завесе“ у Војсци Србије, тврди да је Вучићева прича о снази оружаних снага ВС, најобичнија превара, да Вучић „лаже кад зине“ те да униформе војника, подофицира и официра нису промењене година, да само појединци носе нове униформе, и то искључиво ван касарне, „…А, кад уђеш у касарну помислиш да си дошао међу ловочуваре и шумаре…Сви шарени, и отрцани…Сваке године нам долази резерва, ми немамо чиме да их обучено…Панталоне шаљу на крпљење (старе наравно), па их касније дају људима да носе…Немамо нове шлемове већ носимо још оне старе металне шерпе, борбени ранчеви су такође похабани још из времена док је мој отац служио ЈНА, борбени прслуци, заштитне рукавице, штитници за колена и заштитне наочаре су за нас још увек појам, иако је то у другим војскама стандардна опрема сваког војника…“
Са оружјем су ствари сличне…
Након што су ракете за МиГ-29 купљене у децембру 2016. године стигле, а авиони слетели у марту 2017., одмах су ти апарати морали о нашем трошку да иду на ремонт у ремонтни завод „Мома Станојловић“. Вучићев „договор са Путином“, око система С-300, никаквог смисла нема нити га ВС може употребити мимо воље главних сила око нас. Трагикомично звучи да министар одбране нема никаквих представа ни о овом руском одбрамбеном систему, а посебно да ли ће он бити испоручен или је то само још једна Вучићева лаж (као што је лагао да нам из Белорусије стижи МиГ-29, С-300 И БУК системи…). Једна од највећих спрдњи које је Вучић приредио Србији, свакако је и случај АЛАС система, „домаће производње“, за које је он „лично уговорио испоруку“ и то Уједињеним Арапским Емиратима, а познато је да их за серијску производњу нема! Још горе од тога, Вучић је у Абу Дабију одлучио да прикаже некакву „ракету кратког домета од 300 километара“, за коју се испоставило да је била макета! На инсистирање Арапа, пало је тужно признање да ми не поседујемо такву ракету!
Озбиљни војни стручњаци који раде у одређеним војним одсецима за нова наоружања, шокирани су кад сазнају као и остали грађани, преко Вучићевих телевизија, да је „…домаћа технологија произвела систем…“, о коме они, као врхунски инжењери, појма немају! Вођа зна боље од њих!
Вучић приказује на свакој војној вежби примерак старог али модернизованог тенка, чисто да утисак о опремању војске буде потпун. Нико и не прича о евентуалној модернизацији постојећих 280 комада…Чудно, али се Вучић строго држи броја шест. У свим јавним манифестацијама Војска Србије наступа са шест Мигова и исто толико „Нора“, „Лазара“, „Милоша“, „Аласа“…
Из Војске Србије дословно је протерано много искусних људи, који и даље одлазе а примљено је пет пута мање нових, иако је конкурс стално отворен. Ноћни рад и празнични рад нису плаћени, путни трошкови не покривају стварне трошкове путовања, војници су од годину дана 10 месеци на терену у јако лошим условима. Млађи војници по уговору масовно одлазе, а старији стрпљиво чекају пензију кад су већ скоро до ње догурали.
По свему судећи, финансирање Војске Србије ни у 2017. години из буџетских средстава неће бити сасвим довољно и какво би требало да буде, пре свега када је реч о проценту бруто националног дохотка који се издваја за одбрану.
Буџет је нешто већи, то повећање се односи углавном на плате које ће бити веће за пет процената али ће се мање новца издвојити за набављање наоружања и војне опреме (НВО). Међутим, Вучић се и овде ружно нашалио па је најавио да ће НВО набавити средствима насталим „од суфицита“ који се очекује у следећој години!
У нацрту војног буџета за 2017. могло се видети да ће он износити око 478,5 милиона евра. Већина новца, наравно, иде на плате припадника Министарства одбране и Војске Србије, социјалне доприносе, давања и накнаде разних других текућих трошкова.
Поново постоји и нераспоређени вишак из ранијих година који сада износи око 3,6 милиона евра. И ту се Вучић пита. Он може, кад му се хоће, да та средства преусмери где он лично хоће! Око Војске Србије и у њој, налази се довољан број његових улизица и слепих извршитеља свих налога, па и оних најпрљавијих. Стројеви корак којим је оцвали начелник генералшатаба марширао пред Вучићем, на дан његовог уласка у зграду Председништва, слика је јадне и понижене војске. Није му чак ни „предао рапорт“ него га је „известио да је у Војсци Србије стање редовно“). Да уредно пропада, заједно са његовом официрским моралом.
У интервјуу за магазин “Одбрана“ министар одбране Зоран Ђорђевић изјавио је да ће укупан буџет са сопственим приходима износити око 61 милијарду динара што је 1,39 одсто бруто националног дохотка. У бољим европским државама, толико новца одвоје за културно уздизање становништва! Причао је Ђорђевић и о набавци ловачких авиона, хеликоптера, радарских средстава, оптоелектронских уређаја, телекомуникационе опреме, артиљеријских оруђа, војно-полицијске опреме, средстава заштите, муниције, комплета и делова војничке униформе…Али, између његове јадне приче и још јадније реалности, нема никакве разлике.
У скупштинским расправама око буџета, сада већ бивши премијер, а нови председник Србије, кликтао је од среће и балавио (бришући уста некаквом крпом коју је више пута вадио из џепа), да ће за набавку наоружања бити потрошен „новац из суфицита“, па је тада споменуо и ловачке авионе из Русије те да му је Путин лично обећао шест (опет шест!) авиона МиГ-29, 30 тенкова Т-72 Б3 и 30 оклопних возила БРДМ-2…Поменуо је и домаће самоходне хаубице Нора Б52 М15, оклопна возила Лазар-3, затим хеликоптере Х145М (најављени као хеликоптери из Немачке), као и ремонте постојеће ваздухопловне и друге војне технике. Детаље о донацији авиона, тенкова и оклопњака из Русије и даље су нејасни јавности. А, изгледа и Вучићу. Или тог разговора није било, или не може да се сети о чему су причали. Вртео се неки снимак на његовим телевизијама где се види како он стоји поред једног старог МИГ-а, у коме је био руски тренажни пилот. Или можда авио-механичар. Стигло је и пар хелихоптера које Србија мора да ремонтује (иако их је платила 25 милиона евра). А, Мађарска, која је чланица Европске уније и НАТО пакта, купила је од Русије ремонтоване борбене хелихоптере, дакле, без додатних улагања!
Узгред, важно је знати да су ремонтни капацитети Војске Србије сведени на ниво занатске радионице. Наиме, Србија тренутно не може да изврши ремонт ни за сопствену војску, а не за увозни крш из Русије. Србија је имала али више нема фабрику турбо мотора, елису више нема ко да направи, ИКЛ који је производио лежајеве за Боинг је уништен (управо са циљем да се између осталог уништи и одбрамбена моћ државе).
Вучићев режим је покушавао од фабрике камиона ФАП да направи обичну радионица за ремонт, а од фабрике „14. Октобар“ у Крушевцу је и заиста направљена радионица за ремонт…Укратко, такозвана војна индустрија Србије данас не може ни гусеницу за тенк да произведе…
О тој немоћи сведочи и случај модернизације школско-борбеног авиона Г-4 “Супер Галеб“. План је био да се у 2016. години издвоји око 4,5 милиона евра а да у 2017. години почне модернизација прототипа и испитивања у Техничко опитном Центру. Завршетак процеса испитивања је планиран да буде готов 2019-2020. Али, пара више нема. Тачније, има их, али не за модернизацију Војске Србије. У овом случају, неко једноставно не жели да улаже у развој домаћег „Супер Галеба“.
Јасно је свакоме да Србија нема пара ни за озбиљније куповине озбиљних војних летилица и све се своди на чекање да Русија нешто донира (што такође кошта, али на други начин) или прода „по повољној цени“. Са друге стране, САД имају највећу војну базу у Европи, и то на отетом делу Србије, на Косову и Метохији. Дакле, властодржац у Србији не сме (а ни Путинова Русија се не труди), да на то одговори адекватном руском војном базом. Чему онда оволики буџетски трошак за оружје које Србија никако да добије, а и ако га добије, неће смети сама да га употреби док јој то нека виша сила не одобри?
Даље пропадање Војске Србије гарантовано је уколико не дође до политичког преврата у скоријем року. Неко ће морати да испита комплетно материјално финансијско пословање Војске Србије, Министарства одбране и одбрамбене индустрије Србије најмање за последњих пет година, да испита шта се десило са покретном и непокретном имовином која је распродата или је препуштена пропадању…Да да би то успело, неизбежно је и детаљно преиспитивање свих законских одредби о систему одбране и Војсци Србије (Закон о Војсци, разноразне Правилнике, Доктрине, Уредбе, Одлуке…) донете још за време претходних влада, па све до Вучићеве диктатуре. Наравно, ако до тада нешто остане од одбрамбеног система Србије.
Љубитељ „драматичне промене курса“
У атару сремског села Никинци, 9. маја ове године, приликом војне вежбе „Челик 2017“, а у намери да покаже „сва расположива моћна средства“, Вучић је посебно пажњу обратио на војничке чизме, рекавши том приликом: „…Људи кажу да се не дешава ништа у војсци, а дешава се то да више нема оних грозних чизми које смо у ЈНА носили 1988-1989, већ сви имају по два или три пара, више униформи, плате, примамо нове војнике…“ Ово је изазвало бес свих који са носталгијом памте чизме ЈНА (које су биле појам солидности у сваком смислу, а многи их и дан-данас чувају и користе).
Вођа се том приликом дотакао и „софистицираног оружја“ рекавши да је Војска Србије успела и да ради на „Алас ракетама“: „…То су ракете које драматично мењају курс и иду ка циљу којем ви управљате, видећете на гађању од десет до 12 километара, али ми то спремамо за гађање од 50 километара. Онда можете да мислите колико снажнији и моћнији постајемо“
Никола Влаховић, Таблоид
