Како је Вучић заштитио свог кућног пријатеља и Интернет цензора Србије Жељка Митровића од Мире Марковић

Средином јула 2007. године власник „Пинка“ дао је интервју загребачком „Јутарњем листу“ у коме је редиговао властиту политичку прошлост, дистанцирајући се од Милошевићевог режима и улоге у Југословенској левици.

– Политику сам користио више као кишобран него што сам имао амбицију да у њој учествујем озбиљно. Потиснуо сам сећања на Миру Марковић, а Слободана Милошевића сам у животу видео једном или двапут, на неким коктелима. Учествовао сам у две политичке кампање, али као професионалац. Први пут 1996, за потребе ЈУЛ-а, а 2000. године сам имао више клијената – рекао је Митровић, наглашавајући да је имао „слабе вајде од Слобе“, пошто је 95 одсто своје имовине стекао после петооктобарског пораза брачног пара Милошевић-Марковић.

Већ сам заборавио на Митровићев интервју, кад ми је стигао Мирин текст „Социјални и морални атеист“. Текст јој је одличан и опширан, с пикантним детаљима који надограђују сурову ретроспективу политичких и других путева једног бившег друга. Због обима, одлучио сам да колумну објавим у три дела. У петак вече, и пре него што сам прошетао до Коларчеве да код колпортера купим прво издање „Правде“, стижу сигнали за узбуну.

Прво стиже СМС Банета Стојановића, званог Лав, најближег сарадника Жељка Митровића. Лав је, иначе, опуштен и пријатан лик, зубе показује само на газдину команду. Тон поруке строг и званичан, наглашено незадовољство објављеним текстом, али без претеране драматизације. Нисам одмах одговорио, нека га мало попусти хуја.

– Друже Попе, шта си то пустио против Жељка? – сав цвркутав, глумећи необавештеност, распитивао се Александар Вулин.

– Одлучила Мира да раскринка све вас, бивше сараднике.

– Јел?

– Да, да… У сутрашњем броју демолира социјалног и моралног атеисту твог кума, у следећем не знам кога, а онда си ти на реду.

– Озбиљно?

– Да, написала је целу књигу. Зваће се „Медаљони“. Зар ти то није рекао Хаџи Струја? Он је издавач.

– Ма, шта причаш? Ништа ми није рекао. Ух… Сад су ме звали Жељко и Лав, па рекох да те питам што су се толико узнемирили…

– Реци им да се опусте, није ништа страшно. Ако хоће да реагују, одлично. Нека твој кум да интервју у коме ће одговорити Мири. Добиће исти простор. Није ни битно шта ће да прича, бар ће му слика бити лепша.

– Хаха… То си у праву! Хајде, питаћу га, па ти јављам.

Никада се више није јавио тим поводом. И он је у „Правди“, у истом броју, имао колумну. Одличну. Кад би текстове растеретио претеране левичарске утопије, сваки бих са задовољством потписао.

Одмах после Вулина почиње хот-лајн с правим Александром, Вучићем.

– Да ли те звао Лав? – пита.

– Није звао, послао ми је поруку.

– Мене је звао неколико пута, нисам се јавио. Нисам у Београду, немам појма шта хоће, али претпоставио сам да је нешто због „Правде“.

– Да, изнервирали су се због Мирине колумне. Анализирала је ране јуловске радове Жељка Митровића.

– Заиста? Какав јој је текст?

– Одличан.

– Хајде, и ред је да коначно напише нешто добро. Два-три пута покушао сам да читам оне њене будалаштине, али нисам могао. Шта је написала за Митровића?

– Направила је његов психо-профил. Никада бољи текст није написала.

– Није ништа вулгарно?

– Ех, Мира да пише вулгарно?

– Да, да… Па, што су се толико узнемирили?

– Како не би? Да ти напишеш било шта против Митровића, то их не би погодило. Не много. Е, кад бивша шефовица открива детаље из сарадње, то је проблем.

– Ко их јебе! Лав ће сигурно опет да ме зове, нећу да му се јављам. Ако тебе буде звао, причај с њим, смири их мало. Било им је супер кад су сарађивали с Миром, сад им не одговара да она то помиње. Драго ми је да је коначно написала нешто нормално… – рекао је Вучић.

(Како је Жељко Митровић ипак натерао Александра Вучића да избаци Мирину колумну прочитајте у књизи ИСТИНА О ВУЧИЋУ, коју можете да наручите на телефон 063 123 2702 или на е маил револуција05@гмаил.цом)

Предраг Поповић