Како је Вучићев режим обичну животну ситуацију злоупотребио за сопствену промоцију

Како се обична животна ситуација користи у дневнополитичке сврхе, и како се од нормалних ствари праве романсиране бајке.

Свака награда заслужује пажњу, а када ти је додели министар лично то онда причи даје посебну тежину. Вест дана је да је министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић (оно др испред његовог имена није пристојно писати, будући да је доказано да је докторат којим се дичи чист плагијат) најавио да ће службеник тог министарства Реџеп Арифи бити награђен због хуманости коју је показао према малом Сиријцу. Бар тако је најављено на Тwиттер налогу министра Стефановића.

Јуче је друштвеним мрежама, наиме, кружила слика полицајца из Прешева, који је у наручју држао дете. Фотографију су објавили и сви електронски медији, а сви коментари су се, у мањој или већој мери, сводили на то како је на делу показано како Србија има велико срце и како смо хумани у опхођењу са несрећним избеглицама. Слика као таква могла је да настане на било ком шеталишту, и полицајац са слике могао је да има униформу продавца сладоледа, или шумара, или ватрогасца, или је могао да буде у купаћим гаћицама на плажи, све су то потпуно небитни детаљи. Човек, чије занимање у овом случају апсолутно није битно, испољио је емоцију према детету, што је потпуно природна реакција са каквим се сусрећемо свакодневно и на сваком кораку. Увек ћете видети како је неко помазио дете по косици, како га је загрлио, пољубио, узео у наручје. Овде се, међутим, умешала медијска машинерија у служби актуелног режима, и целу причу је исполитизовала до те мере да је сваком пристојном човеку од тога мука.

Припадник #MUPSrbije Реџеп Арифи биће награђен због хуманости коју је показао према малом Сиријцу. #welcomerefugees pic.twitter.com/RjcFCX1aaU

— Небојша Стефановић (@NesaStefanovic) September 10, 2015

Ни у једном тренутку ми није пало на памет да умањујем лепоту слике, али нема овде ничега што би дало фотографији толики простор у медијима. Не знам у чему се састоји толика хуманост да министар мора одмах наредног дана да најављује награду за полицајца, а још мање знам по чему су медији закључили да се ради о детету које је у избеглиштву. Не желим, међутим, да се бавим анализом те врсте, сматрам то губљењем времена и енергије. Овом фотографијом актуелна власт, заправо, шаље поруку окружењу и својим налогодавцима широм света, како смо ми – за разлику од бруталних и лоших Мађара, Бугара, Македонаца – дивни и топли домаћини, како збрињавамо избеглице, и ето, наши полицајци уместо да их туку – грле их и носе у наручју. И управо таквим приступом целој овој причи, актуелна власт је још једном успела да запрља најчистију и људску емоцију. Да сам којим случајем на месту полицијског службеника Реџепија одбио бих награду, и то бих учинио демонстративно, ако треба и на посебно организованој конференцији за новинаре. Режим Александра Вучића не преза ни од чега у промоцији своје странке, па им тако није страна ни злоупотреба најчистије људске пажње, као што им није проблем да брутално угрозе права детета, за које сам убеђен да га нико није питао, као ни његове родитеље, да ли дају сагланост да слика буде толико експлоатисана.

Занимљиво је, такође, како то да ниједан „фоторепортер који се случајно затекао на лицу места“ не направи фотографије које би биле много занимљивије. Флашица воде у истом том Прешеву кошта 4 до 5 €, крофна кошта 3 до 4 €, вожња до Суботице кошта 100 € по особи (ако је у питању превоз комбијем), али се вожња најчешће заврши на наплатној рампи код хотела Наис, где неко по договору почне да удара по комбију и да узвикује „Полиција, полиција!“, на шта се избеглице разбеже куд који, а возач комбија се окрене и врати на почетни положај. Најдаље у домишљатости је отишао један од дивљих превозника, који је на уласку у село у околини Прешева поставио таблу са натписом „Суботица“, и на тај начин је ојадио велики број миграната, узевши им паре за превоз од неколико километара. Нисам у медијима приметио ни слике лажних или правих полицајаца који рекетирају мигранте смештене у центру Београда, одузимајући им мобилне телефоне и готовину, а нисам ни на једном сајту видео извештај о томе колико напредњачки режим добија новца за прихват избеглица и бригу о њима.

Тек када будемо видели обе стране медаље, моћи ћемо да причамо о испољавању емоција, а све док као у потпуности отупели малоумници гутамо оно што нам сервирају режисери под командом вође из Немањине 11, ова земља ће да тоне у све веће блато. Као неко ко изузетно воли децу, и ко се труди да људе не дели ни према полу ни према боји коже или пореклу, осећам потребу да потапшем полицајца Арифија по рамену, и да му кажем „Људина си!“. Не зато што је показао не знам какву хуманост, јер ја је на овим сликама не видим, већ што није имао проблем да испољи емоцију у ситуацији у којој предрасуде налажу да он буде намрштен и спреман за батинање. Њега треба похвалити јер је допринео рушењу табуа и показао да униформу полицајца носе људи који су од крви и меса, и који баш као и сви други имају емоције. Али да му министар даје награду за хуманост показану према избегличком детету? Па ако је и од напредњака, много је!

Аутор: Пеђа Б. Ђуровић, Разумно.рс