Како је због идиотизма српског правосуђа на слободи завршила шиптарска кољачка “Гњиланска група”

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду и Апелациони суд у Београду тешко су се огрешили о гњиланске жртве страшних догађаја у другој половини 1999. године, када су припадници ОВК починили ратне злочине тешко схватљиве људском уму над више од 80 смртно страдалих Срба и Рома с тог подручја. 

Врховни касациони суд сада каже да су нижи судови погрешно утврдили да је у време тих злочина рат на Косову и Метохији већ престао, па је групу Албанаца похапшених у Гњилану и околини ослободио и пустио, осудивши тек неке од њих за силовање две жене.

На захтев Републичког јавног тужилаштва, а по иницијативи Тужилаштва за ратне злочине, Врховни касациони суд је усвојио као основан захтев за заштиту законитости у предмету „гњиланска група” и прихватио ставове поступајућег заменика републичког јавног тужиоца Горана Илића да је правноснажним ослобађајућим пресудама Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду и Апелационог суда у Београду повређен Закон у корист окривљених. 

Иако је пресудом Врховног касационог суда утврђено да су два нижа суда погрешила, према слову закона, правноснажне пресуде се не могу мењати на штету окривљених. Одлука Врховног касационог суда послужиће за наук суду за будуће поступке да се оваквим образложењем не могу правдати ослобађајуће пресуде.

У пресуди Врховног касационог суда стоји да се „трајање унутрашњег сукоба не може одређивати према потписивању Кумановског војнотехничког споразума или момента напуштања територије КиМ од стране оружаних снага СРЈ, већ према правилима међународног хуманитарног права које обавезују стране у сукобу и после престанка непријатељстава”. 

Према оптужници Тужилаштва за ратне злочине, после повлачења оружаних снага СРЈ с територије КиМ, од почетка јуна до краја децембра 1999. године, у Гњилану и околини убијено је најмање 80 људи, најмање 34 особе се воде као нестале, а 153 је незаконито притварано, мучено, а затим пуштено. 

Иницијатива за заштиту законитости поднета је с обзиром на то да Апелациони и Виши суд нису пресудили да је реч о кривичном делу ратног злочина, како је било наведено у оптужници, већ су сви оптужени ослобођени јер су нижи судови сматрали да је рат завршен 9, односно 20. јуна 1999. године. Несхватљиво је да у два судска поступка није било слуха за чињеницу да су се жестоки напади на цивилно становништво углавном српске националности наставили до краја те године, што је за последицу имало смрт више од хиљаду цивила на територији КиМ.

Одлуком Апелационог суда у Београду, која остаје правноснажна, потврђен је ослобађајући део пресуде Одељења за ратне злочине којом су Фазли Ајдари, Реџеп Алији, Шаћир Шаћири, Идриз Алији, Шемси Нухију и Рамадан Халими ослобођени оптужбе за ратне злочине.

Истом одлуком Апелационог суда је, међутим, због недостатка доказа преиначен део пресуде којом су Муслију Шефкет, Алија Садик, Агуш Мемиши, Фатон Хајдари, Ахмет Хасани, Назиф Хасани, Самет Хајдари, Ферат Хајдари, Камбер Сахити, Селимон Садики и Бурим Фазлију били осуђени за силовање две жене.

Апелациони суд је одржао главни претрес у септембру 2013. године и сам извео доказе, пошто је у мају на јавној седници разматрао жалбе оптужених и тужилаштва за ратне злочине на пресуду којом је 11 припадника те групе било осуђено на укупно 116 година затвора, а шесторица ослобођена оптужби. У осуђујућем делу за силовање, првостепена пресуда је преиначена имајући у виду да су искази оштећених силованих жена „Ц1” и „Ц2” вишеструко компромитовани, навео је Апелациони суд у образложењу пресуде.

У другостепеном поступку правна копља ломила су се око тога да ли су радње које су оптужени починили после 20. јуна 1999. године могле да буду квалификоване као ратни злочин. Став тужилаштва је да је ОВК, с којим није склопљен никакав мировни споразум, наставио с нападима на цивилно становништво, пре свега српске националности, на територији Косова и Метохије све до краја 1999. године, док ОВК није расформиран. То потврђују извештаји Службе за откривање ратних злочина МУП-а Србије према којима је на подручју КиМ у периоду од 1. јануара 1998. до 20. јуна 1999. убијено 465 цивила, а у периоду после тог датума далеко више, јер је тада смртно страдало 600 цивила, чији су посмртни остаци идентификовани, и 401 особа чији остаци до данас нису нађени.

У оптужници су описани случајеви да су жртве растргнуте везивањем за аутомобиле, да су им оптужени укуцавали упаљаче у главу и да је две жене седам дана силовало 100 људи. 

Припадницима ОВК који су починили ужасне злочине над Србима и Ромима из Гњилана, према оптужници, издате су наредбе с циљем застрашивања и протеривања неалбанског становништва из тог града. Да су у томе успели сведочи и податак да је до 1999. године у Гњилану живело 25.000 Срба, а сада их живи свега неколико.

Два српска суда и поред јаке правне аргументације тужилаштва нису сматрала да се у Гњилану догодио ратни злочин. Одлука Врховног суда показала је да је тај став био погрешан, али је ипак више од десетина гњиланских жртава остало без правде.