Планираном продајом акцијског капитала државе у преосталих 9 домаћих банака, актуелни режим Бориса Тадића не само да беспоговорно извршава још један у низу налога ММФ-а, већ се одриче 17,7 одсто садашњег удела у целокупном банкарском тржишту Србије, а становништво и привреду препушта у немилост западним банкама
***
Након 5. октобра 2000. године међународне финансијске институције, међу којима доминантну улогу имају ММФ и Светска банка, преузимају пуну контролу над јавним финансијама и тржиштем капитала у Републици Србији. Губитак финансијске суверености наше државе, најпре се осетио у банкарском сектору који је представљао најважнију окосницу за експресни и неконтролисани продор западног капитала у Србију. Све је почело када су четири велике, домаће банке („Беобанка“, „Југобанка“, „Инвестбанка“, „Београдска банка“), у којима је држава имала већинско учешће капитала, преко ноћи нестале. Над њима је, 4. јунуара 2002. године, тадашња ДОС-ова власт покренула стечајни поступак и то по добијеним смерницама и у координацији са ММФ-ом и Светском банком[1]. О ревитализацији и евентуалној консолидацији ових гиганата се ни једног тренутка није размишљало, јер тако нешто нису допуштале „газде“ из Вашингтона. Циљ је био да се са ликвидацијом све четири банке отпочне са тзв. „реформом банкарског сектора“ у Србији, која ће резултирати продором западних банака на српско тржиште капитала и то на „мала врата“.
Убрзо потом држава, привреда и становништво у Србији, постају масовно зависни од кредитних „услуга“ западних банака, а постају и таоци папрених банкарских провизија и „зеленашких камата“. Осим што систематски поробљавају своје клијенте, западне банке потискују и „гуше“ рад неколицине „малих“, односно преосталих банака чији је већински или мањински власник Република Србија. Такво отежавање услова пословања домаћих банака које је последњих година присутно, само представља увод у реализацију „пакленог плана“ који ће по налогу ММФ-а имплементирати Влада Србије. О чему је заправо реч?
Наређено да банке оду „на добош“
Када се говори о будућим правцима „развоја“ нашег банкарског сектора, извесно је да је опредељеност и „пажња“ ММФ-а, Светске банке, приватних западних банака и актелног политичког режима у Србији, сконцентрисана на то да се у потпуности заврши оно што је започето јунуара 2002. године. Другим речима, „газде“ из Вашингтона се неће смирити све док не „елеминишу“и последњи проценат власничког удела који наша држава има, као мањински или већински акционар, у појединим банкама. У том смислу се актуелни режим Бориса Тадића, у тзв. „писму о намерама“ које је 3. децембра 2009. године из Београда упућено директору ММФ-а у Вашингтон, обавезао да ће извршити приватизацију преосталих банака: „Државни власнички удели у банкама биће елеминисани чим то постане могуће“, наводи се у писму које је послато ММФ-у[2].
У писму се даље објашњава да је „планирана приватизација четири банке у већинском државном власништву одложена због неповољних услова на тржишту“, и истиче се: „Ипак, до јуна 2010. године намеравамо да спојимо банку ¢Поштанску штедионицу¢са ¢Привредном банком Панчево¢, као и да приведемо крају преговоре с приватним инвеститором о приватизацији ¢Credy bank¢. Што се тиче ¢Српске банке¢, још увек разматрамо опције које су нам на располагању. Уз то, намеравамо да до краја 2009 у сарадњи са осталим акционарима довршимо докапитализацију ¢Комерцијалне банке¢.“
Дакле, јасно је да су овакво условљавање „изнедрили“ преговори српских власти са „газдама“ из Вашингтона, када је истовремено постигнут договор да ММФ Србији одобри кредитни стенд-бај аранжман вредан 2,9 милијарде евра. А да је то управо тако, индиректно је потврдио и државни секретар у Министарству финансија Слободан Илић (ДС): „ММФ и Светска банка су тражили да за те банке припремимо мере у случају да дође до преливања проблема из реалног сектора у финансијски како би се знало да ли ће моћи да опстану. Једна од мера јесте и међусобно припајање тих банака. Али нико није рекао да то мора да се уради“, објасно је својевремено Слободан Илић[3]. Он убеђује како тобож „Светска банка и ММФ не желе да ниједна банка дође у проблем“: „Зато су тражили од Србије да предузме мере да државне банке, које немају могућност да се докапитализују као приватне, не дођу у незгодну ситуацију и оду у стечај, што би по домино ефекту могло да се прошири на све друге“, каже Слободан Илић.
Како распродати 9 банака?
Власничка структура актуелних банака које послују на српском тржишту капитала је таква да се чак 20 банака налази у већинском страном власништву, 5 банака у власништву страних и домаћих правних и физичких лица и 9 банака у којима учешће капитала има Република Србија[4]. Практично гледано, продајом државног капитала у 9 банака, држава се потпуно повлачи са банкарског тржишта, а то другим речима значи да губи 17,7 одсто садашњег удела у целокупном банкарском тржишту Србије. И не само то, већ целокупно банкарско тржиште Србије, становништво и привреду препушта у немилост западним банкама. С обзиром да је реч о уцени ММФ-а, више не постоји дилема да ли ће се приватизација у скорије време реализовати, већ се намеће питање начина на који ће то бити учињено. У Влади Србије још увек немају одговор на ово питање, нити је дефинисана јасна стратегија по којој ће се вршити продаја мањинских и већинских пакета акција спорних банака. По првобитној препоруци ММФ-а, Влада Србије је још крајем 2008. године планирала да, ради лакше и брже продаје, споји четири велике у једну банке, па је с тим у вези урађен и елаборат од стране Агенције за осигурање депозита.
Планирано је било спајање „Српске банке“ (96,5 одсто у државном власништву), „Поштанске штедионице“ (63,7 одсто), „Привредне банке Панчево“ (92,9 одсто) и „Креди банке“ Крагујевац (55,1 одсто). Од овог плана се напрасно одустало, а режим је са „Новом кредитном банком“ из Словеније започео преговоре о продаји „Креди банке“. Иначе, „Креди банка“ је 2009. годину завршила са губицима од 475,7 милиона динара. Што се тиче „Поштанске штедионице“ и „Привредне банке Панчево“, Влада Србије је у јануару 2010. године формално одобрила њихово спајање, али практично до тога није дошло, иако је од тада протекло шест месеци. Код ове фузије проблематично је то што је ¢Привредна банка Панчево¢пословну 2009. годину завршила са губицима од 1,9 милијарде динара, док је „Поштанска штедионица“ остварила добит од 1 милијарду у 55,6 милиона динара[5]. Дакле, добит једне банке је довољна за покривање само половине укупних губитака друге банке, па се онда намеће оправдано питање зашто и од „Поштанске штедионице“ правити губиташа и обезвредити њену вредност пред потенцијалним купцима!?
Синхронизовано ММФ и EBRD
Судбина „Српске банке“[6] која је такође у већинском власништву државе (96,5 одсто) још увек није позната. Ова банка је све до 2009. године позитивно пословала, да би 2009. годину окончала са губицима од 280,3 милиона динара. Кроз медије су се провлачили неки неговештаји да би управо споменута банка могла да постане државна развојна банка. Међутим, на овакве маркетиншке приче режима не треба наседати, јер је готово немогуће да ће ММФ, након 10 година разарања српског банкарског сектора, допустити нашој држави да има своју развојну банку. Политика ММФ-а и Светске банке се своди на просту економску рачуницу која гласи: што би ви у Србији кредитирали вашу привреду, када смо ми ту са својим банкама и својим каматама!? Јер да међународне финансијске институције „грабе“ и присвајају за себе све оно што у нашој држави има некакву вредност, очигледно је на примеру „Комерцијалне банке“ у којој наша држава има импозантан власнички удео (42,6 одсто).
„Комерцијална банка“ је 2009. године остварила добит од 1,8 милијарди динара, а сем тога је по величини билансне активе је на српском тржишту капитала заузела друго место, са учешћем од 9,96 одсто (прва је „Банка Интеса“ са 14,83 одсто тржишног удела). У децембру 2009. године, представници Европске инвестиционе банке (EBRD), која иначе има власнички удео од 25 одсто у „Комерцијалној банци“, потписали су са режимом у Србији уговор о докапитализацији „Комерцијалне банке“ са 120 милиона евра. На овај штеточински уговор, потпис је у име Владе Србије ставила министарка финансија Дијана Драгутиновић. Њиме се перфидно предвиђа да Србија може да задржи свој власнички удео од 42,6 одсто у „Комерцијалној банци“, али уз услов да у наредне три године такође обезбеди новац за докапитализацију и то у истом проценту у односу на власнички удео[7]. Међутим, како је налог ММФ-а да Србија распрода своје власничке уделе у банкама, а сем тога држава неће бити у стању да обезбеди реалне изворе финансирања за докапитализацију „Комерцијалне банке“, јасно је да дефинитивно остајемо и без ове банке.
Стране банке „пожељни“ купци
Сем наведених пет банака, режим у Србији ће по налогу ММФ-а морати да прода мањинске власничке уделе које држава има у преостале четири банке и то у: „Јумбес банци“ Београд (21,2 одсто), „Агробанци“ Београд (20 одсто), „Привредној банци“ Београд (19,4 одсто) и „Чачанској банци“ Чачак (38,8 одсто). Када је реч о „Чачанској банци“, не треба искључити могућност да EBRDза багателу од Србије преузме акције, с обзиром да ова међународна финансијска институција већ поседује 24,9 одсто власничког удела споменуте банке. Међутим, за сада ипак није познато коме, када и по којој цени ће држава продати своје акције у наведеним банкама. Ризик да ће акције пре продаје бити обезвређене увек је присутан, а то нарочито постаје неминовност уколико режим уђе у директне, тајанствене и нетранспарентне преговоре са фаворизованим купцима. Досадашња пракса приватизације банака на тржишту капитала у Србијије показала да режим Бориса Тадића обично фаворизује стране купце, односно стране банке.
Тако је фебруару 2005. године „Јубанка“ из Београд (88,6 акцијског капитала за 152 милиона евра) продата грчкој „Alpha банци“, док је у јулу 2005.године „Новосадска банка“ из Новог Сада (83,2 одсто за 73,1 милион евра) продата „Ерсте банци“ из Аустрије. У јулу 2005. године „Новој љубљанској банци“ из Словеније продата је „Континентал банка“ из Новог Сада (98,4 одсто за 49,5 милиона евра), док је у марту 2006. године „Нишка банка“ из Ниша (89,3 одсто за 14,2 милиона евра) продата „ОТП банци“ из Мађарске. Крајем јула 2006. године, банци „Сан Паоло ИМИ“ из Италије, продата је „Панонска банка“ из Новог Сада (87,3 одсто за 140 милиона евра). У децембру 2006. године „Националној банци Грчке“ продата је „Војвођанска банка“ из Новог Сада (99,4 одсто за 385 милиона евра). Дакле, управо ови аргументи из минулог периода говоре да нема никаве дилеме да ће убрзо у свих 9 банака акцијски капитал који поседује Србија, преузети искључиво стране банке.
НАПОМЕНА:
Поглавље из књиге Иван Нинић „ПУСТОШЕЊЕ СРБИЈЕ“. Београд, 2011.
