Како настаје „пета колона“

„Ратове не добијају генерали, већ парохијски свештеници и учитељи“ – ову добро позната Бизмаркова изјаву данас треба запамтити у вези са раширеном спољашњом и унутрашњом русофобијом.

Познато је да је школа можда најконзервативнији, у добром смислу те речи, елемент друштва, барем је тако било у древна времена. Међутим, после руских реформи последњих година, образовање је постало више као дезоријентисану флоту, где се бродови, чамци и катарке врте у уском мореузу, чекајући наређења од стратега са јасним циљевима. Али уместо оваквог стратега и јасних задатака, све више страних бродова плови у залив просвећености, стварајући пометњу и анархију.

АУТОР: Наталија Владимировна Варламова, педагог, филолог и публициста

Слика из живота у московској школи: ђаци пригушено приговарају младом наставнику који има изражен став о војној операцији у Украјини (немо, јер предстоје испити). професор каже: „Па, рецимо, потребна је ова војна операција, јер Русија брани хумане вредности. Али зашто бих ја, посебно ја, морао да трпим? Не могу да идем на одмор где желим, ограничен сам и у другим активностима?!” Нисам погрешио – говорио је учитељ. Не желим да позивам на освету, али живот ће таквом „професору“ показати шта значи права патња, то је неизбежно, а мораће и да одговорите куда је водио децу, јер професор је педагог, он води децу и није само предметни наставник.

С једне стране, сада је таква ситуација када је са децом могуће и потребно разговарати о патриотизму, не зато што је то обавезно пре следећег историјског догађаја, већ зато што постоји потреба, више него икада. Међутим, школе су, можда и не слутећи, сада постале русофобична легла. Уосталом, деца причају шта се дешава у школама, шта им се каже. Уучитељица причала нешто о Украјини. Шта, питамо се?

– Да, шта је то, па ми смо увек били заједно…

– Шта још?

– Да, остало нисмо разумели … (Дакле, то значи да је испричала сјајну причу о заплету „потави квачицу – откачи“)

Или друга опција (из неког разлога дозвољене у приручнику):

– Учитељ нам је рекао да он генерално жели да оде у Америку, да се склони од ове срамоте. (?!?!). Интересантно.

– А јесу ли вам причали о руским победама, о томе да ми завршавамо ратове, а не почињемо? Да ли знате колико је биолошких лабораторија и где је пронађено током овог војног сукоба? Каква је природа нацизма? Како настаје, зашто је опасно? Шта је европеизам, о коме је реч?

– Не…

Пре неки дан, стручњак који је говорио у политичком ток-шоуу на Првом каналу говорио је о следеће случају: ученик средње школе исклесао је кукасти крст на столици. Његова мајка је питала учитељицу, а потом и директора, да ли у школи разговарају са децом о патриотизму, о основним питањима војне операције? На шта је добила дивљаћки одговор: „Овде се школујемо, а то нису наше теме.“ (!!!)

Школе и унутрашња русофобија

Постоје тренуци када не радећи ништа или радећи на стари начин „за правилни одговор“, нанесимо великуу штету и земљи и људима. Деца која седе на друштвеним мрежама, интернету, читају западњачке лажи и гледају видео-записе о томе колико смо ми страшни, погрешни, агресори итд, све то доживљавају и нехотице почињу да се стиде што су Руси, које сада сви мрзе. Тако полако и неприметно у нашим светлим учионицама са прелепим завесама сазрева кукољ УНУТРАШЊЕ русофобије. Школе не заборављају да редовно прикупљају новац, управо за ове завесе. А сада о главном…

Ко ће деци да објасни суштину ствари? Ко ће штитити Русе на овом ратишту? Како смо навикли да не разговарамо са децом ни код куће ни у школи, да измичемо истини, да се не чудимо када кажу „ова земља“, „Рашка“! На крају крајева, они не знају шта је „европеизам“, зашто је то заправо наша болест, одакле је дошла, а ми треба да почнемо да објашњавамо како да је лечимо. Међутим, за ово морамо признати да су то скоро сви имали… али не желим да пред децом признам. А, рењба! Најважнији педагошки принцип – разговарати са децом – заборавља се, прецртава, убија. Да ли су деца занимљива одраслима или су само објекти за одређене радње? Питање је реторичко.

А ко је и када одлучио да сви ђаци, малтене из основне школе, сада знају колико кошта долар у односу на ово свашта друго и зашто то треба да знају? А када их питате да ли су чули снимак романсе „Излазим сам на пут…“ у извођењу С. Ј. Лемешева – нико није чуо! Па, то је школски програм. И највећи певач Русије. Не морате да питате за руске народне песме…

Децу уче економији, али не и патриотизму

Такав положај педагошких колектива у школама није посебан случај, многи пишу и говоре о овој, искрено, срамној ситуацији. То сигурно није последица мржње према руском свету и није жеље за његовом смрћу. То је, пре, последица страхова, нека врста „руског страха“ (А. Кочетков) – шта год да се деси. На крају крајева, ако се, по њиховом мишљењу, развије тема рускости и патриотизма, заслуга државотворног руског народа, одједном ће доћи до немира и свађа у друштву. Има, наравно, наставника који су антипедагози, који желе удобност, добре плате, а остало – видећемо, али о таквима нема шта да се прича.

Не бих да падам у хистерију и појачавам набрајање негативних чињеница, има их доста. Међутим, питања духовног и моралног васпитања у школама се само региструју у извештајима, питање је, дакле, да ли се њима неко, ипак, понекад бавио?

На којим курсевима обуке, активностима са децом говоре о најважнијим стварима – о духовности, љубави према отаџбини, поштењу и пристојности, хуманости, моралу, савести, способности саосећања, праштања? Неко ће рећи – на часовима књижевности. Одговоримо питањем – колико сати недељно има филолог, по актуелним програмима? Чак и ако је наставник професионалац топлог срца, шта може да уради са 2-3 часа књижевности недељно? На часу историје? Одговор ће бити исти. У учионици једном или двапут месечно? Смешно. И тужно. О најважнијем данашњице, снази и способности говора – не. Школски психолози? Они одређују тип личности, склоности и могућности да се ни са ким не сукобљавају. Наравно, у најбољем случају. А понекад им пуне главу шемама, оквирима, таблицама, генерално заклањајући им пут слободном мишљењу, развоју интуиције, па чак и удаљавајући их од Бога.

Па како је то могуће? Школе су престале да образују грађане своје земље. Правна свест и способност државног размишљања нису приоритет у нашим школама, али економске настава има свуда. Деца имају за циљ да пронађу удобан и добро плаћен посао, без обзира где у свету…

О потреби патриотског и духовно-моралног васпитања бескорисно је покушавати разговарати са директорима школа, начелницима РОНО-а (Регионално одељење народног образовања) или, у модерном РУО-у Рејонска управа образовања). Мантре из њихових глава ће давати унапред припремљене блокове информација, који се само мешају као шпил од 10 карата. На пример, догађаји у знак сећања на Други светски рат. За вас ће бити развијене карте са списком планираних и одржаних догађаја у оквиру теме. Међутим, све је то, заправо, мрвица и формализам, као предавања са видео материјалима, тзв. презентације. Ни на ум ни на срце, они углавном не утичу.

Из непознатих разлога, строго је забрањено позивање свештеника и службеника других вера у школу: имама, лама и рабина. Међутим, јасно је зашто: атавизми совјетских страхова: шта ако се претворе у неку врсту религије. Па шта? (Замишљене мантре о одвајању цркава од државе, на пример, одавно су застареле. Свака црква коју имамо има ПИБ и редовно плаћа порез. Дакле, када је новац у питању, нису одвојени…)

Познато је да је у свим древним културама подучавање била часна ствар. АЛИ! Образовање је тада било повезано са религијом, од учитеља се захтевало богословско знање, макар у минималном обиму. Ово сазнање није било само повезано са школом мишљења, већ је дало фундаменталну идеју о смислу живота уопште.

Чудо у црним хаљинама!

Једном је, савладавши отпор директора, успео да позове на час у школу дивног православног свештеника, ватреног говорника и публицисту. Само је желео да разговара са момцима из московске школе, (и сам је из провинције) да разуме чиме дишу, и био је сигуран да је дијалог могућ. Ох, какав болан утисак смо имали после овог „разговора“… Ученици 10. профила друштвеног смера (!)били су као ледени блокови: седели су усправно, гледали са лоше прикривеним ужасом – некакво чудо у црним хаљинама је долетео до њих? Нису имали питања, и нису хтели да уђу у дијалог са свештеником. Тек на самом крају, захваљујући духовитости свештеника, тинејџери су се мало опустили и почели да се осмехују. Али генерално, разговор није успео. Очигледно, ово се десило првенствено као резултат општег расположења у школи и одговарајућег предупозорења од стране наставника. Па, ским да се говори о вечним питањима, смислу живота, свом месту у њему, свом односу према земљи, и уопште да означава та значења са становишта морала, ако не духовницима? Не, из неког разлога...

Наравно, сва ова питања треба упутити Министарству просвете Руске Федерације, које, понекад, својим активностима наноси толико штете земљи да ће се кукољ појављивати у неколико генерација младих људи.

Сада школе можда покушавају да иду у корак са универзитетима: многи наставници, чак и заједно са студентима, организују антиратне скупове, очигледно се осећају као борци за истину. Међутим, у стварности, такво понашање је издаја подвига предака и свесно формирање антинационалних снага, пете колоне. Естетске загонетке на тему „не рату“ могу се прецртати већ самим сећањем да свети Сергије Радоњешки није послао Русе да се помире са Мамајем ради мира, већ је благословио Пересвета и Осљабју за борбу. Отац Александар Шаргунов је о томе прецизно и јасно каже: „Не може бити говора о помирењу са злом које заправо прети целом човечанству. Таква лажна врлина, за коју је све релативно – тако да више нема ни добра ни зла, ни истине ни лажи, већ само такозвана стабилност у људској души и друштву – нема никакве везе са хришћанством. И нека цео такозвани „цивилизовани“ свет, зарад заштите ове „стабилности“, зарад утврђивања греха Содоме и Гоморе као норме, дигне оружје против нас са одбацивањем и осудом оних који су још не стидећи се да носе крст на грудима, и уз претње „натераћемо да будемо као сви други“ — не смемо попустити непријатељу људског рода. Јер из сваког компромиса са злом, као што знате, ђаво увек излази као победник. Сетимо се ових апостолових речи: „Кад буду рекли: ’Мир и сигурност‘, тада ће их изненада доћи пропаст“ (1. Сол. 5:3). „Мир, мир“, говоре они, „али мира нема“.

Наставници могу да приговоре, желећи да бране свој став, па да кажу ми смо неверници, шта ће нам ови цитати! Само због савести? У вашој професији биће више одговорности него у било којој другој професији. Како је рекао учитељ Мелников (играни филм „Живећемо до понедељка“), „у другим занатима брак је јефтинији“ …

И ево шта имамо: на Маратону Руског друштва знања, који се одржава у Москви 17-19. маја, министри који говоре морају да објасне школарцима и студентима шта се сада дешава у Русији. Ово ће бити преношено по свим медијима, а онда ће (можда) наши рускобојазни учитељи отворити уста и разговарати са децом са позиција патриота, а не плашљивих грађана.

Заиста, време је да се брижни учитељи који воле Отаџбину удруже у савез! Уосталом, захваљујући њима је успорено широко увођење онлајн образовања, нису прошле иницијативе за увођење часова сексуалног васпитања и друге либералне иновације које подстичу раст корова русофобије и европејства. Огромну снагу широм земље показала су и удружења родитеља, која су се придружила родољубивим учитељима.

На плану образовања морамо деловати енергично и брзо као и на свим осталима. Ни овде не смемо изгубити! Плева не сме да прерасте у коров. Ако је спољашња русофобија упоредива са јаукањем, онда је унутрашња русофобија упоредива са рђом, и биће страшна. Данас је време за прикупљање камења! А. Т. Твардовски је сјајно рекао о таквим временима:

Дошла је година, дошао је ред,

Данас смо одговорни

За Русију, за народ

И за све на свету.

Од Ивана до Томе,

Мртви или живи

Сви ми заједно – то смо ми,

Тај народ, Русија.

Грянул год, пришел черед,
Нынче мы в ответе
За Россию, за народ
И за все на свете.

От Ивана до Фомы,
Мертвые ль, живые,
Все мы вместе — это мы,
Тот народ, Россия.

С руског превео Зоран Милошевић