Расподела управљачких права између града Београда и државе над ПКБ-ом буди велику наду у погледу опстанка и будућности некада највећег пољопривредног комбината и „беле куће европске пољопривреде”, како су га називали у пословним круговима на Западу деведесетих година.
Стицајем околности, ПКБ није „приватизован” по претходном моделу када су на продају понуђени имовина и средства, чиме би се гасила његова пољопривредна делатност и престала потреба за радницима. Остала би фирма ПКБ са делом пољопривредног земљишта у грађевинском подручју.
Не мање важно јесте и „ослобођење” ПКБ-а од управе града Београда, који се, како се чуло током процеса враћања управљања републици, борио да „сачува ПКБ као фабрику јефтине и здраве хране” и у том контексту показано је незадовољство што се „јавна имовина велике вредности која припада граду Београду преноси републици”.
Зашто је такав приступ града могао да буде пресудан за даљу судбину ПКБ-а и шта су могуће поуке?
Стратегија развоја града од 2010. године, према којој „ПКБ треба да буде државно преузеће под управом Београда са задатком да производи месо, млеко, поврће за потребе Београда” у најмању руку је била погрешно изабрана перспектива. Наведени циљ је, наиме, написан децембра 1945, када је Влада Србије донела одлуку о формирању Пољопривредног добра „Панчевачки рит”, на чијим теренима се развио ПКБ, па произилази да је развојна шанса „враћање на почетак”, у годину оснивања. И то фирме на бази чијег знања и искуства је само од трансфера технологије у својим успешним годинама остварено на иностраном тржишту око милијарду долара (ПКБ Агроинжењеринг).
Производни циљ да се „сачува ПКБ као фабрика јефтине и здраве хране” јесте бесмислен напор да се на крупном поседу са великим органским саставом капитала, индустријским начином организације рада, који тражи модерну технологију и скупе инпуте, производе јефтини производи. Треба имати у виду да је ПКБ на концепту јефтине хране у функцији социјалне политике деведесетих година изгубио 100 милина марака радног капитала.
Ако се узме у обзир да се 1945. године почело са 4.787 хектара земљишта, 479 коња, 51 мазгом, 21 радним волом, пет магараца и 430 музних крава, онда није тешко закључити да су ту имовину, за којом град жали, стварале генерације запослених. Тужно је што су за свој труд „награђени” ускраћивањем права на бесплатне акције. Њима се дугује исправка те велике неправде. Осим тога, органи ПКБ-а су под управом града донели одлуку да се и 5.500 хектара сопственог пољопривредног земљишта, стеченог по основу куповине, пренесу у власништво државе.
Најава тадашње управе Београда о изградњи града на левој обали Дунава, где би се, после изградње моста Земун–Борча и саобраћајнице са панчевачким путем, око 4.000 хектара пољопривредног земљишта ПКБ-а до насеља Греда, Борча, Овча, Котеж, Крњача, претворило у грађевинско и „бетонирало”, управо је јасна намера за газдовање ПКБ-ом. Претворити пољопривредно земљиште у градско грађевинско и преселити пола Србије у Београд. Насупрот нама, у развијеним земљама ЕУ инсистира се на мерама за очување земљишта и заштиту од урбанизације, изузимања ораница за друге намене.
ПКБ је на концепту јефтине хране у функцији социјалне политике деведесетих година изгубио 100 милина марака радног капитала
Евидентна је опасност да ПКБ, ако се не искористи предност државног власништва и не сачува пољопривредно земљиште као добро од општег интереса и најзначајнији природни ресурс, једноставно нестане са тржишта.
Данашња производна и пословна структура ПКБ-а настала је као последица транзиционих и приватизационих процеса спајања социјализма и капитализма. У антрополошком смислу, ПКБ је из тог процеса изашао као људски труп без руку и ногу. Сад не треба стереотипно набрајати шта је све и како било и које су последице тога, него из досадашњег искуства, остварених резултата, пропуштених могућности и тренутне ситуације, на нов начин актуелизовати будућност комбината.
Могуће опције: Да не следи намере града Београда, већ да изгради пословни концепт и утврди елементе стратегије како би се зауставила даља девастација и раубовање природних, материјалних и људских ресурса ПКБ-а.
Родно место ПКБ-а је Панчевачки рит (на слици), јединствен просторни екосистем, острво са 90 километара насипа, окружено рекама (Дунав, Тамиш, Караш). Кроз агроеколошке и друге захтеве треба обезбедити заштиту тог природног ресурса као целине, од којег зависи пољопривредна економија и услови за биосигурност гајених животиња.
Употреба органских ђубрива (стајњака) један је од услова за пољопривреду прилагођену природним условима, па је сточарску производњу неопходно одржати уз консолидацију и модернизацију узгојног концепта говедарства ПКБ-а. Сада преовладава оцена научних и стручних кругова да је експанзија млечног говедарства при крају. Од избора узгојног циља и концепта говедарства зависиће избор и начин обезбеђења прерадних капацитета, кланица и млекара.
ПКБ треба да остане у власништву државе, да развија репутацију великог и успешног предузећа, са концентрацијом и специјализацијом високовредних производа, савременом организацијом, чији би производи и услуге били конкурентни на отвореном тржишту и инкорпорирани кроз разне форме интересног повезивање с локалним произвођачима, задругама и др. Управљање основним производним ресурсима, земљиштем и инфраструктуром, не ограничава могућност успостављања стратешког партнерства и достизања циљева на појединим линијама производње.
ПКБ је свој идентитет градио на синергији ресурса, знања, средстава, људи. Развој не може настати преко ноћи јер промене плодореда у ратарству захтевају три године, измена расног састава у сточарству и сортимента у воћарству од три до пет година.
Вратити природи оно што је од ње узето да би дала још више, основни је мото на којем је почивао и треба да се заснива даљи развој ПКБ-а.
Аутор: Др Војислав Симановић*
*Некадашњи потпредседник и председник ПКБ
Политика.рс
