Како Пољска држава подржава и финансира нацисте у западној Украјини

“Ксендз”[1] Исакович-Залески познат по свом бескомпомисном ставу према украјинским националистима, назвао је подршку пољских власти “еуромајдану” као шуровање са ђаволом: “То је псеудореволуција. Право гласа на Мајдану имају само националистички одреди… Протестујући су учинили све да заоштре ситуацију. То је већ анархија. Лидери Мајдана не контролишу процес и ускоро се Мајдан може обрнути против њих. Мајдан представља почетак пакла”.

“Пољаци су у Украјини подржали најантипоњскију страну” – написао је пољски лист Najwyższy Czas. И поставио питање: “Како би поступио председник Бронислав Коморовски, кад би некакав боксер… организовао побуну око зидина његове администрације, говорећи да се иза тих зидина налазе антидемократске снаге…? Зар би устукнуо пред њим?”

Из уста самих Пољака стигла је не једна критика на рачун МИП-а Пољске због замагљене подршке украјинским националистима. Позната је чињеница да је амбасада Пољске у Кијеву финансирала пробандеровски сајт “Историјска истина”. Амбасада је током 2011-2013. године пружила финансијску помоћ у висини од 6.000 еура. Како су изјавили у амбасади, новци су били усмерени за стимулисање истраге о Катинској шуми и Вољинском масакру. За те године “Историјска истина” је публиковала на стотине текстова о “Вољинском масакру” и знатно мање о Катину. Текстови који су посвећени догађајима на Вољини говорили су о наступању “украјинофобије у Пољској” и оправдавали су акције ОУН-УПА[2].

И још неколико цветића. У интервјуу часопису Rzeczpospolitа портпарол радикалне организације “Десни сектор” (оне исте која је представљала овна предводника у сукобима са полицијом) Андреј Тарасенко врло искрено је говорио о пробандеровској обојености идеје украјинске независности: “Наша организација “Десни сектор” носи име Бандере. Он је симбол револуционарне борбе за независност земље. Да није било њега, не би било ни Организације Украјинских Националиста, а без ОУН не би било ни независне Украјине”.

Пре свега скрећем пажњу на следећи пасус Тарасенка: “Националиста је онај који тежи уједињењу свих земаља свог народа, где Украјинци живе већ хиљадама годинама. Иначе се не могу звати националистима”. И даље: “Праведност захтева повратак Украјини Перемишља и још неких области источне Пољске”. На питање пољског новинара како да се то смести у контексту међународних реалија и европских вредности, представник “Десног сектора” је одговорио да њих интересује не толико чланство у ЕУ колико стварање јаке националне државе, а због тога је неопходно снабдети се нуклеарним оружјем уз помоћ специјалиста који већ постоје у Украјини (!)

Дакле, сад видимо да из изговореног, главни циљ украјинских националиста није улазак у ЕУ, то је само прелазна етапа на путу ка изградњи Велике Украјине “од Карпата до Кавказа”. Украјински националисти се надају да ће ослањањем на европске ресурсе повести офанзиву даље на исток, узимајући успутно парче земље и са западног правца. Због тога је неопходно проникнути у те сфере војно-политичког поретка у коме раније украјински националисти по дефиницији нису имали приступ. У више ешалоне власти необандеровштина је већ проникнула (лидер “Свободе” Олег Тјангибок народни је посланик и он у Врховној Ради има не мали број савезника). Захваљујући том салте-морталеу О. Тјанибок је и добио могућност да се среће са високопостављеним западним политичарима и да са њима разрађује планове за будућност.

У међувремену пољски политичари и даље показују позитиван став према украјинском националистичком покрету. Управо у регионима који граниче са Пољском, најактивније делује “Савез Украјинаца Пољске” – организација састављена од старих бандероваца и њихових потомака који се финансирају из буџета Пољске као организација једне од националних мањина које живе у Пољској. Шетње чланова организације са заставама ОУН-УПА по улицама Перемишља и других источно-пољских градова одавно не представља раритет, као и свечани догађаји организовани на гробовима “оуноваца” над којима се млади чланови заклињу на верност идеји независне Украјине.

Упркос томе, шеф администрације Подкарпатске регије је објавио свеопшту мобилизацију својих потчињених. Њима је сугерисано да носе чарапе, јакне, џемпере, брашно и шећер, за кијевски “еуромајдан”. Такође је стигла изјава да је болница у Перемишљу спремна да прихвати рањенике у случају преласка конфликта између “еуромајдана” и председника у врућу фазу.

Упркос оптужбама за цинизам, које пољска јавност упућује како владајућој партији “Грађанска платформа” премијера Доналда Туска, тако и опозиционој клерикално-конзервативној партији “Право и правда” Јарослава Качињског, пољске власти и пољска опозиција су се ипак одлучили да не осуђују неонацистичке манифестације на “еуромајдану” и да затворе очи на те појаве, пружајући подршку еуропучистима. И то упркос чињеници да је украјински национализам једина снага на истоку Пољске која испољава територијалне претензије према Пољској.

Сада Украјински националисти са обе стране границе раде на јачању административних и организационих веза „Савеза Украјинаца у Пољској“ са необандеровским структурама у западној Украјини. Са таквом динамиком, сасвим је природно да бандеровци XXIвекaграницу која раздваја украјинске националистичке енклаве у источној Пољској са основним територијалним масивом (западно-украјински регион), доживљавају као препреку тријумфу својих националистичких идеја у целом региону. У идеолошким терминима, ова граница је већ „демонтирана“: стални контакт и заједничка идеолошка позадина необандероваца у Пољској и западној Украјини створила је неку врсту когнитивног простора, засићеног ултрадесним значењима које је пригрлило граничне земље како Пољске, тако и Украјине. Мало ли је: демонтирање државне границе.

Пољски стручњаци оцењују да ни једна варијанта развоја ситуације око “еуромајдана” неће задовољити Пољску. Или ће победити Виктор Јанукович и Кијев ће развијати сарадњу са ЕУ или ће Јанукович изгубити, а власт у Кијеву ће преузети пољакофоби за које је Вршава – ситуациони савезник, средство за постизање сопствених циљева који иду у раскорак са интересима Пољске. Но, као да су уместо борбе против неонацизма пољске власти одлучиле да искористе неоцанизам у својству “грађевинског материјала” за подизање још једног тампона између Европе и Евроазијске Уније.

————————————————————–

[1] Пољски римокатолички свештеник – прим. преводиоца.

[2] Организација украјинских националиста – прим. преводиоца.

Владимир Гуљевич

Фонд стратешке културе