Румуни су „педантни“ и обрисали су све трагове Србског постојања на тим просторима. Многи кажу „Румуни једини нису вршили геноцид над Србима“. Вршили су и те како злочине над Србима, и у другом рату су то радили, само нам је то замагљено оним страшнијим геноцидом који су вршили хрвати над Србским народом у НДХ. |
Све Православне Храмове на просторима данашње Румуније градиле су Србске породице Бранковић-Басара. Један од најлепших манастира је Манастир Хорезу или Манастир Хурези, основао га је Константин Бранковић 1690. Године. Војвода Влашке, а касније проглашен Свецем.Румуни његово име пишу; Constantin Brâncoveanu, а ни у једном спису, ни у једном документу нису се удостојили да напишу његово Србско порекло.
Овако то раде Румуни:
The Brâncovenesc style, which can be found at several other churches and monasteries in Wallachia, is the only true and original Romanian style and is called “Brancoveanu art” by the name of the ruler who, in a period of constant battles between the world powers of that time, put cultural development of the country above everything and made it the goal of his life.
Стил Бранковиан, који се може наћи у неколико других цркава и манастира у Влашкој, једини је истински и оригиналан румунски стил и назван је “умјетност Бранковиана” по имену владара који је у вријеме трајних битака између светских сила,културни развој земље поставио изнад свега и постао је циљ његовог живота.Дакле Бранковићев стил је једини истински и оригинални ”румунски” стил.
На жалост нису Бранковићи једини које је прекрила прашина заборава.
Ђорђе Петковић
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Манастир Хурези
Константин Бранковиан је рођен у области која се звала по њиховој породици област Бранковиан (Brancoveanu = Бранковина).
Потомак је породице бољара Craiovești (касније Бранковиан) и породице Басараб. Одрастао је у породици Кантакузин, односно код његовог ујака Константина Кантакузина који је имао титулу Столника (1.) на двору Сербана Кантакузина који је владао у периоду од 1678. – 1688. године, Șerban Vodă Inn. Увучун је у конфликт између Константина и Сербана Кантакузина где је стао на страну ујака Константина. За нас је занимљива једна од титула коју је носио Сербан, а она је била Хосподар или Господар. Одмах нам је јасно о каквој титули је реч, као и њено значење, али Румунима није јер та реч не постоји у њиховом речнику. Постоји реч Бозе, која би се могла превести као Боже и новокомпонована реч Doamne. Након мистериозне смрти Сербана Кантакузина, Константин Бранковиан заузима престо. С почетка је уживао велику подршку свог ујака, али касније настају сукоби и Константин Бранковиан протерује свог ујака који од тада тражи подршку Отоманског царства да доведе свог сина Стефана на престо.
Константин Бранковиан је владао са својом супругом Марицом (2.) од 1688. до 1714. године са којом је изродио једанаесторо деце (3.). Иако је био у вазалном положају није показивао претерану наклоност господару и чврсто се држао хришћанске вере, попут његовог предходника Сербана (4.)
Сплеткама и интригама је ухапшен заједно са супругом Марицом, четири своја сина двема ћеркама и својим зетом. Околности и чињенице Константинове смрти забележене су у историји, а његово сантификацију признају све Источне православне цркве. Дана 15. августа 1714. године, баш на празник Успења и Константинов 60. рођендан, су изведени пред отоманског султана Ахмеда III у Цариград. Овом чину су присуствовали и дипломатски представници Аустрије, Русије, Француске и Енглеске. Султан је пред свима демонстрирао своју моћ. Одузео је титуле и сво богатство породице, а потом им дозволио да бирају да ли желе да се одрекну православне вере у замену за живот. Константин је одговорио:
“Ево… сва моја срећа и све што сам имао изгубио сам! Не губимо душу. Будите храбри људи, драги моји! Игноришите смрт. Погледајте колико је Христ, наш Спаситељ, издржао за нас и са којом срамном смрћу је умро. Чврсто верујмо у ово и не одступајмо. Не остављајмо своју веру за овај живот и овај свет.”
Након ових речи, прво су зету и деци, а потом и њему одрубили главу. Историјски документи су забележили да је најмање дете, Матеј (12 година) био толико уплашен након што је видео крвопролиће и одсечене главе његово троје браће да је почео да плаче и тражи од оца да му пусти да се одрекне Хришћанства и прими ислам. У том тренутку, Константин Бранковиан је рекао:
“Од наших нико није изгубио веру. Боље је сине умрети хиљаду пута него оставити своју древну веру само да би живео још неколико година на земљи.”
Матеја је послушао оца и сам султану понудио главу. Након што се и Константин Бранковиан срушио, главе су им набијене на копља и приказане су у процесији. Њихова тела су остављена пред капијом, а касније бачена у воде Босфора.
Марица и њене две ћерке заједно са унуком Константином су остале у заточеништву. Уз помоћ цариградског патријарха су скупиле 50.000 златних дуката за свој откуп. Султан их је ослободио, али их је протерао у Кутај на источној обали Црног Мора и тек након две године им је дозвољен повратак. Тражила је помоћ на све стране, молила је рибаре и на крају успела да нађе посмртне остатке свог супружника и синова. Након четири године, 1720. је коначно и сахранила своје вољене у Валахији.
|
|
|
Зато што су имали избор, а страдали су искључиво због вере све Православне цркве су их канонизовале као мученике
Објашњења1. Столник или ставилац је титула чије је порекло од речи стол и коју су имали многи наши владари. Примера ради, кнез Лазар је почео каријеру као столник Цара Душана. У принципу су столник и пехарник, који је виша титула, људи од поверења и нека врста данашњих саветника.
wikipedia, P.D. Popescu
|
|
|
На првој слици видимо акварел Константин и Марица Бранковиан аутора Елене Мурариу, а на другој детаљ иконе (портрет Марице)
Какву снагу је поседовала ова жена можемо само да замислимо. Мајка која сахрани своје дете, заувек је сахранила и део себе. Марица је сахранила истовремено четири сина и супружника који су брутално убијени. Повратком у Валахију није напустила политички живот. Захваљујући својим познанствима и даље је имала велики утицај. Направила је проглас у коме позива све луталице и прогнанике да се врате у своју земљу и да раде за добробит земље. Захваљујући пре свега аустријском владару Чарлсу VI повратила је већи део поседа које су имали. Обновила је породицу и свим ћеркама је оставила имање, као и једином преосталом мушком потомку лозе Бранковиан, унуку Константину.
3. Stanca (1676), Maria (1678), Ilinca (1682), Constantin (1683), Ștefan (1685), Safta (1686), Radu (1690), Ancuța (1691), Bălaşa (1693), Smaranda (1696), Matei (1698)
Станка (1676), Марија (1678), Илинка (1682), Константин (1683), Стефан (1685), Савка (1686), Раде (1690), Анкица (1691), Балаш (1693), Смаранда (1696), Матеј (1698)
Занимљиво је да већина набројаних имена деце не постоји данас у Румунском језику, а кад се покуша проверити подударност видимо нпр. за име Ilinca да постоји највећа подударност са румунским именом Linca. Очигледно никоме није пало на памет да покуша слово Ц да замени са К и добије србско име Илинка. Али и чему све то кад нико није завео србско име Илинка. Тако да добијамо сва могућа имена само не Илинка са подударности од 100% Поново је на првом месту румунско Linca. Исто или слично је и по питању Станка–Stanca, Савка–Safta …
На слици видимо икону из 1709. Породица Бранковиан – манастир Хурези
Слика лево Господар Сербан Кантакзин,
слика десно Столник Константин Кантакузин (ујак Константина Бранковиана)
kolko su rumuni posteni imao sam nekoliko puta u nekim evropskim gradovima prilike videti. — jedama nesto coveku nalik ispade pred mene pa mi poturi artiju na kojoj pise da je iz bosne i da joj treba pomoc za leba, a ja radoznao pitam odkud je a cuma poce mrmljati rumunski te ne imade druga resenja nego onu artiju oduzeti i kalasturi ko pogano pasce oterati. — po druge posrecilo se slicnoj bas predamnom zlatan prsten od vrtalj kila naci pa mi ga htede darivati uz molbu za pronalazenje i saginjanje nesto u novcu dati. — i tu sam morao ne knjizevni jezikom baratati. — da ne duzim, uniju su kulturno obogatili a i nas bi, kad vec imamo budalu dotumaralu koja deli, i o parce teritorije skratili. — na takve i prostac je dovoljan, dzaba olova trositi.