Како се калио Јуда: Како је Вучић постао слуга многих обавештајних служби и администрација

Србија никад није имала среће са својим државницима. На власти су се смењивали ратни авантуристи и профитери, похлепни преваранти и криминалци. Сваки је, у мери својих могућности, наносио штету држави и народу, али нико као Александар Вучић. Иако скромних талената и образовања, крхког психо-физичког здравља и проблематичног породичног стабла, Вучић је успео да постане највећи издајник у српској историји. О развојном путу Јуде из Чипуљића пише уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и близак Вучићев сарадник и пријатељ

Александра Вучића су на власт довели Американци како би признао независност албанске државе Косово. Тако процењује већина политичких аналитичара. У суштини, то је тачно. Тачно је и да Вучић свом снагом ради прљави посао. То данас виде и они који су пре десет година били убеђени да је Вучић тврди српски националиста који би, као што је сам говорио, за Косово ратовао, па макар први погинуо. Није тешко ни претпоставити да је промена изазвана похлепом. За паре, Вучић је спреман да уради све. Може да хушка на рат, да гура у гроб боље од себе, а, за добар хонорар претрчаће на страну победника.

Међутим, ваља признати да Вучић није обичан издајник. За разлику од других алавих конвертита, он се баш намучио. Нудио се бестидно, авансно је потенцијалним купцима цинкарио најближе сараднике и саборце, намештао им афере и хапшења, уништавао им породице, а све само да би доказао издајничку подобност. И, опет, годинама је био на клупи за резерве, тужан што не добија шансу да докаже искариотски таленат. Напослетку, прилику да се упише у историју бешчашћа добио је стицајем околности, које су Србију завиле у црно, а њему напуниле џепове.

Вашингтонски стратези су још 1996. године направили план за стварање “посткосовске” Србије, којим су намеравали да угасе балканско жариште. Зато су прво у Дејтонски споразум, а касније и у Резолуцију 1244 убацили обавезу о референдумском изјашњавања “грађана Косова” о самоопредељењу. Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић тај посао нису хтели да обаве. Војислав Коштуница и Борис Тадић нису имали снаге. Американци су им помогли применом свог уобичајеног начина решавања проблема “сеарцх & дестроy”. Проблем су нашли, што није било тешко, у патриотском блоку, који су предводили Српска радикална странка и Социјалистичка партија Србије. С уништавањем препреке није ишло лако. Амбасадор Вилијам Монтгомери је погрешно сматрао да ће елиминисати препреку ако пацификује и реформише СПС. Без по муке, у два кратка разговора уверио је Ивицу Дачића да се ратосиља заоставштине Слободана Милошевића и пређе на страну победника. Што је договорено, то је урађено. Узалуд. Уласком СПС-а у комбинације са ДСС-ом и ДС-ом ништа се није променило. Радикали су преузели гласове тврдих слобиста и црвених националиста, чиме су додатно ојачали статус бескомпромисних противника страних сила, које су окупирале Косово.

Како стоје ствари, Американци су схватили у ноћи 21. на 22. фебруар 2008. године, док су гледали како, после митинга “Косово је Србија”, гори зграда њихове амбасаде у Улици кнеза Милоша. Митинг су заједно организовале ДС, ДСС, СПС и СРС, а улогу коловође узео је, наравно, Вучић. По његовом сценарију радикалске и навијачке групе протестовале су пред америчком, немачком и хрватском амбасадом. “Ништа лепше у животу нисам видео, овако нису светлеле ни Звездине бакље у Барију”, описивао је Вучић сарадницима емоције које су га обузеле док је посматрао америчку амбасаду у пламену. Узаврелих страсти, није могао да се обузда ни у изјавама за медије. У “Утиску недеље” признао је да се дивио храбрости часних момака које ни наша полиција није могла да спречи да упадну у амбасаду. За смрт Зорана Вујовића, младог навијача Партизана, Вучић је оптужио Кондолизу Рајс, америчку државну секретарку, која је, наводно, лично наредила маринцима, који су чували зграду амбасаде, да пуцају у свакога ко уђе.

Крвави пир је Вучићу донео све чему се надао. Успео је да се наметне као “фактор мира и стабилности”, без кога ништа не може да се решава у Србији. На одлуку да се упусти у тако рискантну авантуру нису утицали његови учитељи Војислав Шешељ и Миодраг Ракић, већ Уго Чавез и коњ Веселко.

– Чавез је показао шта је потребно за борбу против Америке. Паре! Само паре! Кад имаш паре, можеш све. Без њих, не постојиш. Ако су Американци паметни, неће од мене правити непријатеља него сарадника. На разне досманлије потрошили су гомиле новца и ништа нису решили, а и неће док се не јаве на праву адресу – говорио је Вучић у то време, непосредно пред изборе 2008. године.

На такав став пресудно је утицала анегдота стара десет година. Према Вучићевој причи, радикалски колега Чедомир Васиљевић повео га је на шабачки вашар. Иако је и тада био уштогљени лажни урбани елитиста, Вучић није крио да је импресиониран свиме што је видео, нарочито коњем Веселком. Мученог Веселка је неки сељак водио по вашару са специјалним задатком да наскаче на сваку кобилу. Кад би помаљени ждребац развеселио кобилу, макнули би га од ње, а посао би завршио неки бољи расплодни другар.

Тужна Веселкова судбина дубоко се урезала у Вучићеву подсвест. Идентификовао се са ждрепцем који служи само за забаву, после кога други обављају посао. Како и не би, кад је њега тај усуд пратио у политици.

Американци су тражили партнера из патриотског блока, Вучић их је забављао на све начине. Двојици агената из гарнитуре Мајкла Полта давао је стенограме телефонских разговора са Шешељем и спискове свих предузетника који су финансијски помагали његову породицу и странку. У Полтовим депешама, које је објавио Викиликс, детаљно су описани и Вучићеви сусрети с тим агентима, који су сатима слушали с ким се виђа Јадранка Шешељ, колико пара троши и каква наређења преноси од утамниченог мужа.

Крајем 2006, док је Шешељ штрајковао глађу у Хагу, Вучић је, са сузама у очима, на конференцији за медије прочитао његов политички тестамент. Сузе се још нису осушиле, а он је у свом винском подруму у Јајинцима америчком агенту предао цедуљу на којој је, наводно, Шешељ написао имена двојице новинара недељника “Време”, које треба “напасти свим средствима”.

Пет месеци касније експлодирала је бомба на прозору стана Дејана Анастасијевића, а Јован Дуловић је нападнут у Душановој улици на Дорћолу, недалеко свог стана. Такође, Вучић их је обавештавао и о тајкунима који спонзоришу Томислава Николића, међу којима су се истицали Мирослав Мишковић и Жарко Зечевић. Као доказе својих тврдњи, Вучић је приложио фотографије Николићевог замка у Бајчетини и уговора о кредиту коју је Шешељев заменик добио од Хипо банке. Но, није се задржао на унутарстраначком сплеткарењу. С тим је само показивао да је другачији од Шешеља и Николића, тобож није непопустљив као председник СРС-а и није корумпиран као његов заменик. Американцима је нудио и оно што их је много више занимало – помоћ у лову на Радована Караџића и Ратка Младића.

Облетао је око Луке Караџића, Радовановог брата, и помагао му у одбрани на суђењу за убиство 23-годишње девојке у саобраћајном удесу. Опкољавао је и Дарка Младића, Ратковог сина. Дарко није био заинтересован за политички ангажман, али јесте за финансијску помоћ Одбору за одбрану Караџића и Младића. Поред тога, Вучић је младом Младићу помагао да развије трговину техничком робом, за потребе странке и својих дневних новина “Правда” од њега је куповао компјутере и осталу опрему. Чим је из притвора пуштен Јово Ђого, мајор Војске Републике Српске, првоокривљени на списку Младићевих јатака, Вучић га је послао у “Правду”, да пише колумне. Увек на услузи, Вучић је финансирао лечење мајора Ђога у Русији. Тако добронамеран, после сваког сусрета са објектима својих шпијунских акција писао је извештаје у три примерка. Један је задржао за себе, други је носио у америчку амбасаду, а трећи је предавао Микију Ракићу. О томе су јавно сведочили Бруно Векарић, тадашњи портпарол Тужилаштва за ратне злочине, и Александар Стефановић, Вучићев блиски сарадник.

И после свега, опет је Вучић остао Веселко. Кад су Американци одлучили да разбију патриотски блок, покушали су да то ураде преко Дачића, а СРС преко Николића. Нису успели. На крају, морали су да прихвате Веселка и омогуће му да постане неупоредиво богатији од одбаченог, сад и покојног, антиглобалистичког идола из Венецуеле.

Вучић је знао у шта се упушта. Још тада, 2008, знао је да се Коштуница не одриче премијерске функције да би “вратио мандат народу”, него зато што су га Американци ставили на списак за политички одстрел.

– На листи америчких непријатеља први је Осама бин Ладен, други Војислав Коштуница. Од Другог светског рата никад ни у једној европској земљи ниједна власт није дозволила да се спали америчка амбасада. Само у Србији. То Американци не опраштају, готов је Коштуница – говорио је Вучић оно што је чуо од свог тадашњег лобисте и заштитника амбасадора Камерона Мантера.

Тако је и било. Коштуница је збрисан с политичке сцене, а паразити из његовог окружења удомили су се у напредњачком картелу.

Ипак, пуну истину о америчкој решености да казне све учеснике напада на амбасаду Вучић је схватио тек у септембру 2015. године, приликом посете Вашингтону. У београдским медијима хвалио се успешним састанцима са Џозефом Бајденом, Џоном Керијем и Стробом Талботом, интимним пријатељем Била Клинтона. Није заборавио ни да помене Бруса Ендрјуса, заменика америчког секретара за трговину, с којим је позирао у једном фоајеу Беле куће. Међутим, нико не зна ко је пласирао фотографију на којој се види Вучић, како седи окружен неким службеницима, од којих један има каубојске чизме. С обзиром на карактеристичан дрес-код вашингтонских дипломата, каубојке су привукле пажњу јавности. Добро обавештени извори одмах су објаснили да фотографија није настала на неком Вучићевом састанку с дипломатама, него с агентима ФБИ.

Оперативци ФБИ имали су три теме. Прво, инсистирали су на окончању суђења и кажњавању одговорних за убиство браће Битићи, албанских терориста с америчким пасошом. Друго, објашњење рекеташке афере у којој је оштећена компанија Континентал Винд Партнерс, америчког држављанина Марка Крандала, у којој су се истакли кум Никола Петровић и његов тадашњи сведок, данас премијерка Ана Брнабић. Треће, Вучићу најважније питање односило се на његову улогу у спаљивању амбасаде.

Тек кад се суочио са иследницима, Вучић је схватио да Американци заиста нису одустали од намере да казне све политичаре који су подржали нападе на њихову територију. Нису му помогле ни тираде о суђењу групи окривљених навијача, агенти ФБИ су му доказали да имају увид у све судске списе, па и исказе који указују на његову личну одговорност. Та омча ни до данас није скинута с Вучићевог врата. Напротив, прошлог новембра, кад су изречене условне казне окривљенима, актуелни амбасадор Кајл Скот је рекао да је шокиран што нико није завршио у затвору.

Полако, има времена, завршиће Вучић. Чим му истекне рок употребе. Засад, извршава све налоге, осим оних који се косе с његовим личним интересом. У почетку, добро је балансирао на тој линији. Америчке и европске бирократе су му давале политичку подршку, незаинтересоване за гажење људских права, а он је то искористио да заведе диктатуру и створи калифат.

– Увек причај оно што саговорници желе да чују, а ради шта хоћеш, нико ти неће правити проблеме – понављао је девизу коју је формулисао још као генерални секретар СРС-а.

У складу с тим, страним менторима је понављао мантру о реформама, привредном расту и политичкој стабилности, а у пракси је свом клану омогућио да пљачка државну и приватну имовину, шверцује оружје и дрогу, пере новац стечен криминалом и сарађује с терористичким организацијама. За сваки случај, да не би зависио само од Вашингтона и Брисела, издајничке активности проширио је на све стране света. Политичку судбину је везао за Ангелу Меркел.

– Немачка је највећи пријатељ Србије – напрасно је закључио Вучић.

С морбидним задовољством, то је поновио и недавно, управо док се у крагујевачким Шумарицама обележавала годишњица убиства 7.000 Срба. Док је био радикал, Вучић се залагао за увођење закона којим ће се трајно забранити улазак било којег Немца у Крагујевац. На тај начин хтео је да се освети, не само за стрељане ђаке, него и за то што је Немачка на црну листу ставила његову маму Ангелину. Непосредно пред НАТО агресију, кад је његов пријатељ Герхард Шредер покренуо процедуру за уставну промену која би омогућила учешће немачке војске у нападу на Србију, Вучић је јуначки призивао њихов напад: “Нека крену на нас, опет ће изгубити, као што су увек губили, а ја ћу бити срећан ако оборим макар један немачки авион, после тога могу и да погинем”. Немачки бомбардери су убијали друге Србе, Вучић је преживео. Заборавио је своје горљиве пароле и туђе гробове.

Сад је беспоговорно прихватио да реализује њен план за контролу земаља тзв. Западног Балкана, који се заснива на стварању Велике Албаније и претварању остатка Србије у сабирни центар за азијске и афричке мигранте. Вучићу није проблем да ради на томе, ако добије повољну цену. Чим је Хашим Тачи пристао да плати 300 милиона евра, који ће бити опрани кроз “Београд на води”, Вучић је упро да утврди независност Косова. Успут, у Србију је довео најбогатије и најсиромашније Арапе. Шеици из Уједињених Арапских Емирата помогли су му, за провизију, да отме пола Београда и хиљаде хектара војвођанског земљишта које ће обрађивати избеглице из Сирије и Ирака.

У лични политичко-пословни галиматијас Вучић је удробио и Реџепа Ердогана. Иако је савремени турски султан у сукобу с Немачком и Америком, Вучић је преузео ризик да с њим блиско сарађује. Ердогану за љубав, турским фирмама даје све могуће погодности, финансијске субвенције и јефтину радну снагу. Препустио му је и утицај на муслиманско становништво у Санџаку, па и Београду. Вучић би се и сунетио, само кад би могао да добије гаранције да ће му Ердоган, кад игри дође крај, дати азил и сачувати од поверилаца из Вашингтона и Брисела.

На ту клацкалицу, Вучић је ставио и Владимира Путина. Условљен кварним карактером и ограниченом интелигенцијом, Вучић већ годинама покушава да с Путином манипулише као некад са Шешељем. Представу о пријатељству и подршци плаћа у пакету с расходованим авионима. С друге стране, активно подржава украјинску борбу против Руса у Донбасу и на Криму, одбија да руским хуманитарцима обезбеди дипломатски статус и отворено саботира долазак руских инвеститора у Србију. Прошле године, група руских компанија је показала интерес да део послова развија у Србији. Вучић је одржао састанак с представницима тих компанија. После разговора, Руси још нису стигли до сурчинског аеродрома, а Вучић је покренуо медијску кампању против свега што стиже из Москве.

На удару његове ватрене критике нашао се спорни уговор о продаји Нафтне индустрије Србије Газпрому. Док су тајали преговори, Вучић је, као радикал, подржавао продају НИС-а, а сад му је цена ниска. Рафалом оптужби распалио је по руским преварантима који су у бесцење добили НИС. Уместо да се упусте у јавну полемику, Руси су Вучићу доставили извештај о стању у коме се налазио НИС кад су га преузели. Према тим подацима, српска нафтна компанија је заиста вредела 900 милиона евра, али то се променило кад су је очерупали београдски тајкуни. Припремајући НИС за продају, тадашња власт је омогућила својим пословним партнерима да га очерупају и у рекордном року извуку пола милијарде евра.

Вучић је тада прекинуо кампању против Руса, а прецизне податке о начину исисавања новца из НИС-а искористио је да рекетира тајкуне. Први се на нишану нашао Миодраг Костић. Вучић је дуго избегавао сукоб с Костићем и обећавао му подршку у наставку приватизације свега вредног што је преостало у Србији, пре свега ПКБ-а и Галенике. Отезао је из два разлога. Прво, дизао је цену и, друго, није имао храбрости за напад, јер је претпостављао да ће га заштитити украјински милијардер Ринат Ахметом, за чијег сина Дамира се удала Костићева ћерка Дајана. Иако је дотад већ згрнуо две милијарде евра, Вучић је знао да му није паметно да улази у сукоб с Ахметовом, чија имовина се процењује на 16 милијарди евра. Док је меркао ситуацију, Вучићу су руске информације о НИС-у дошле као кец на десетку. Проценио је да ни Руси, па ни Украјинци, који су прикупили те податке, неће штитити власника МК Комерца. Ето прилике за јуриш. Вучић такву шансу не пропушта. Руску документацију је показао Костићу и обавестио га о цени откупа грехова. Поуздани извори тврде да је Костић морао да исплати и последњи евро који је стекао у спорном пословању с НИС-ом, па чак и нешто преко тога. Србија је остала и без НИС-а и без одштете за опљачкану имовину, Костић је изврнуо џепове, а сав ћар је узео Вучић.

На штету Србије, Вучић одрађује послове и за британску службу МИ6. Познаваоци његовог лика и злодела указују да га је МИ6 врбовао још 1988. године. Млади Вучић је тада добио стипендију Фонда за развој научне омладине Југославије за једногодишњи боравак у Брајтону, где је, наводно, усавршавао знање енглеског језика. Стипендију му је, према једној верзији, омогућио Миладин Животић, професор на Филозофском факултету у Београду. Почетком крвавог распада СФРЈ, Животић је основао Београдски круг независних интелектуалца и предводио антиратни покрет у Србији. Због тог активизма у јавности је представљен као страни плаћеник и домаћи издајник, што је касније бацило ново светло на Вучићеву британску епизоду. Професор Животић га не би регрутовао тек онако, без процене његове политичке подобности. Кад се томе додају приче о Вучићевим хомосексуалним авантурама у Сохоу, не би било чудно да га је МИ6 тада узео за сарадника.

Док је био распоређен у СРС-у, Вучић је користио сваку прилику да критикује МИ6. Наравно, колико је то значајно најбоље показује пример Тонија Блера, кога је Вучић називао педофилом и “педерским испрдком”, да би га данас ангажовао као саветника и лобисту. Са истим жаром, Вучић је као британског агента етикетирао Владимира Поповића, званог Беба. И њега је узео за незваничног консиљереа, опет о трошку грађана Србије.

Министарство за рад и социјална питања, пре месец и по дана, расписало је конкурс за финансирање пројеката за унапређење система социјалне заштите, за шта је обезбедило финансијску подршку од 9.480.000 динара. Све паре је добио Поповићев Институт за јавну политику за пројекат “Град пријатељ старих” (“Аге-фриендлy Цитy”). На тај начин Вучић је наградио консиљереа за помоћ у разним прљавим кампањама.

На путу од Веселка до Јуде, поплоченом опљачканим милијардама, Вучић је нанео несагледиву штету Србији. Напунио се као брод. Тако ће и проћи, као Титаник. Кад почне да тоне, нико му неће добацити појас за спасавање. Стране службе, исте оне у чијем интересу је радио, блокираће све његове рачуне у белосветским банкама, затвориће му све пацовске канале према азилу, било у Москви или у Истанбулу, и затрпаће га оптужбама за све злочине које му сада допуштају да врши. Тек кад се суочи с последицама својих издаја и превара, Вучић ће спознати како се осећао Јуда Искариотски. Прави, библијски Јуда је схватио величину свог греха, бацио је сребрњаке и обесио се. Овај, српски, неће следити тај пример.

Уместо да нађе добар конопац и чврсту грану, Вучић ће да цвили и кука над судбином. Ако буде имао среће, имаће и времена да у затворском миру окајава грех над Србијом.

Предраг Поповић, Таблоид