Бабин Мост, Лапље Село –Тешким бетонским елементима, постављеним поред поред пута Косовска Митровица – Приштина, одвојено је село Бабин Мост. Високим зидом од погледа с тог пута сакривен је део села, а страни Кфорови војници који су га ту поставили 1999. године учинили су то да би прекинули једну сасвим необичну забаву.
„Људи у униформама а касније и цивили забављали су се тако што су заустављали аутомобиле, или у лаганом покрету из њих испаљивали рафале из аутоматског оружја по српском делу овог села. Збогт акве ’забаве’ нестала су суседна села Лазарево и Милошево”, прича некадашњи Кфоров преводилац Л.К. „Постало је несносно, Норвежани су одлучили да то прекину, а и да заштите себе јер су имали пункт на улазу у село.”
Шта се дешавало с људима с друге стране зида, мало је кога занимало. Како су се они забављали? Јесу ли могли да оду на посао? Како се живот свео на гето? Шта се данас, после толико година, променило? Субота је поподне, а локална Основна школа „Милан Ракић” је препуна ђака и њихових родитеља, чекају да им дође Српска драма Народно позоришта из Приштине, чекају глумце које виђају на телевизији, чекају – огромна већина њих – да први пут буду на некој представи. Учионица претворена у сцену, Драган наместио светло, на прозорима уместо завеса похабани панои за наставу биологије, делују морбидно костури, унутрашњи органи, нервни систем. На другој страни учионице дечији радови, јесен, радост и светле боје.
Почиње Молијерова комедија „Грађанин племић”, прва представа неке професионалне трупе од сукоба до данас. Мало њих зна и схвата да ће им неко, овог хладног и ветровитог дана, понудити смех. Ови чудно костимирани глумци хоће да забаве гето свет, већином децу која су се родила и живе ту у изолованом парчету сопственог скученог простора с оне стране зида. Првих неколико минута општег неразумевања, као да се публика стиди непристојне понуде, срамота је да се смеје, није навикла на смех. Одлични ансамбл схвата и разуме овај гето грч и страх од смеха, игра се с њим и претвара га у потпуну ерупцију смеха. Нестају у том смеху све трауме и тескоба, ових најчешће заборављених, како би чиновници овдашњих администрација рекли, заједница; нестаје осећај неслободе људи осуђених на нерад и таворење; нестаје осећај да живот ове бројне деце, а има их око деведесет у селу од 120 домаћинстава, није бесмислен и несадржајан.
„Сат и по смо живели у нормалном свету. Заборавили смо окружење и изузети смо, заједно са овом децом, из сиве свакодневице”, каже, по завршетку представе, Горан Данчетовић,председник општине Обилић. Он сматра да је младима важно да их посети неко ко је њихов, неко ко је познат, кога могу видети на телевизији,попут Милана Васића, Бранка Бабовића, Јасмине Стоиљковић, Игора Дамјановића.
Онда се позоришни караван пакује у аутомобиле, већином својих пријатеља „опремљених” косовским регистарским таблицама, и одлазе на нову сцену у Лапље Село код Приштине. Нема струје у леденом соцреалистичком Дому културе, саграђеном после оног рата. „Играћемо свакако, ако нема струје има свећа и публике”, каже директор Позоришта Ненад Тодоровић. Поред Дома културе је смештена Хитна помоћ, они имају агрегат, кабл за струју је развучен, на средини суморне сале лоше светли једна једина сијалица обложена и заштићена жицом. Студен удара из столица на које седа публика, глумци облаче костиме, онасијалица једва дели сцену на пола.
„Двадесет осам година професионално играм овде, хтедох да кажем у нашем позоришту, а сад видим да нам је сцена цело Косово”, каже Бранко Бабовић.
То је основа рада приштинске, према многим оценама, једне он најбољих позоришних трупа у земљи.Избеглиштво, стална покретљивост, губитак матичне сцене, општа материјална несигурност парадоксално су резултирали најбољим ансамблом који је Народно позориште из Приштине икада имало. Између сукоба, политике и опстанка, између најбољих уметничких остварења српског средњег века ињихових, често, плагијат-следбеника, Српска драма је пронашла трећи пут и постала најважнији представник нашег савременог стварања и културне понуде на Косову и Метохији.
Одлука да глумци, професионалци траже и формирају своју публику, да се пронађу гледаоци у Бабином Мосту и Лапљем Селу, да се оде у избегличко село Брестовик и игра у срушеној кући, да се оде у Урошевац „на ноге” јединој српској старици, вратили су их, како каже, Игор Дамјановић, изворном позоришту и насушној потреби да се људи насмеју и забаве.
На крају дуги аплауз промрзлих руку, Молијеру, глумцима, посети, слободи… Аплауз нове, пронађене публике са осмехом на лицу.
Политика
