Како смо поробљени новцем без покрића

Високи порези, акцизе и остали намети су последица самоубилачке финансијске политике министра Душана Вујовића, која се састоји у томе да се сваке године из буџета издваја све више пара како би се отплатио део старих дугова и тако створили услови за даље задуживање које ће служити искључиво да би се враћали дугови. Ове године је за отплату пристиглих дугова и камата предвиђено издвајање од три милијарде евра, што је апсолутни рекорд до сада, али и ново задуживање од око пет милијарди евра, што је, такође, рекорд.

Због тога је у интересу светских финансијских центара да што је могуће више земаља буде што је могуће више задужено, по могућству са никаквим изгледима да једног дана отплате све своје дугове и на тај начин се ослободе. Структура оваквих дугова је таква, да државе упадају у такозвану „кредитну спиралу“ када се задужују само да би отплатили старе дугове или камате. Оне почињу да личе на огрезлог коцкара који је за једну ноћ прокоцкао већину свог имања, па наставља да се коцка трошећи преостало имање како би се „извадио“ и надокнадио изгубљено. Што се више коцка више пара губи, али га то тера да настави са коцкањем у нади да ће да поврати изгубљено.

Истоветно је и са државама које су у програму Светске банке, дефинисаним такозваним „Вашингтонским концензусом“.

Да се управо о томе ради у Србији види се из анализе кретања јавног дуга у поређењу са отплатама главнице и камата.

Србија је 2007. завршила са укупним дугом од 8,8 милијарди евра, док је за отплату пристиглих ануитета и камате из буџета издвојила 4.712.670.000 динара. На тај начин је укупан јавни дуг Србије у наредној години смањен на историјски минимум од 8,7 млијарди евра. Исте те године ставка 612 у буџету је износила 6.360.855.000 динара, чиме су отплаћивани ранији дугови.

У 2009. долази до раста јавног дуга на 9,8 милијарди евра, али и отплате дугова на 11.431.901.000 динара, а тај се тренд наставио и наредних година. Што више плаћамо, све смо задуженији. Прошлу, 2016. годину Србија је завршила са јавним дугом тешким 25.189.346.737 евра, док је у тој години из буџета издвојено рекордних 55.800.001.000 динара за отплату старих потраживања и камата. У овој години Србију чека, благо речено, катастрофа, јер је за ставку 612 у буџету предвиђено чак 360 милијарди динара, односно око три милијарде евра.

Јасно је по овоме да је већина кредита које узима актуелна власт краткорочно задуживање у форми продаје државних обвезница, које по правилу на наплату доспевају за 12 месеци, мада има и оних са краћим или дужим роком доспећа. Ово је најнеповољнији и уједно и најскупљи начин задуживања.

Главни протагониста ове економски погубне политике је актуелни министар финансија Душан Вујовић, верни следбеник Светске банке из које је и потекао. Своје рушилачке способности пре Србије он је показао у Украјини, где је од 2003. до краја 2006. био на челу тима Светске банке који је радио на реформама економског система те земље. У периоду његових „реформи“ у тој земљи се десила Наранџаста револуција, највећим делом изазвана наглим сиромашењем становништва. Годину дана пошто је Вујовић окончао свој рад у Украјини, та земља је забележила до тада невиђен привредни пад и у периоду 2008. – 2009. изгубила више од 15 одсто бруто друштвеног производа. Од те катастрофе земља се никада више није опоравила.

Добитник Нобелове награде за економију и ранији високи функционер Светске банке Џозеф Штиглиц оштри је критичар „Вашингтонског консензуса“, својеврсног „Светог писма“ Вујовића и осталих економских убица. Он указује на то да је поменутим договором из 1990. земљама у транзицији наметнута „шок-терапија“ чија се успешност мери номиналним бруто друштвеним производом, уместо реалним који у обзир узима и квалитет живота становника.

„Шок-терапија“ коју у име Светске банке и Међународног монетарног фонда у Србији спроводи Вујовић, састоји се по мишљењу још једног врхунског светског економисте, Хенрија Хазлита, у изазивању инфлације, чије се последице ублажавају подизањем увек нових кредита. Да нема таквог прилива новца, инфлација би у Србији у веома кратком року експлодирала и досегла ниво хипер-инфлације из деведесетих година.

Због, на овај начин постављене економске политике, грађани Србије кроз високе таксе, порезе, акцизе (од цене горива, на пример, држава узима преко 82 динара по литру) и остале фискаллне и парафискалне намете пуне републички буџет из кога се, затим, средства издвајају за отплату старих дугова, како би могли да се узму нови кредити којима ће се делом плаћати они стари, да би се узели нови… И тако у круг.

Милан Маленовић, Таблоид