Како смо срушили Србију (1): Све је кренуло из Лондона

Непосредно по потписивању Кумановског споразума о престанку оружане агресије Запада на Србију, после 78 дана вандалског разарања инфраструктуре од Косова до Војводине, Бил Клинтон, тадашњи председник САД, шаље поруку Тонију Блеру: “Морамо сада да гледамо даље од војне победе (!), да планирамо неку врсту Пакта за стабилност у Југоисточној Европи и на Балкану. Али, пре свега, морамо да се отарасимо Милошевића”…

То планира Клинтон, а шта на то одговара Тони Блер, према белешкама Алистера Камбела, у његовој хроници (“Сила и одговорност 1999-2001”), у којој говори о бурним годинама проведеним поред Блера у Даунинг стриту: “Блер се слаже да се Милошевић мора неизоставно уклонити”, а одмах после тога каже: “Ми морамо да издашно успемо новац у суседе Србије, али, при томе, Србија не сме да добије ниједан цент”.

Одмах после овога, Алистер Камбел, који је фактички био супремо целе НАТО пропаганде у време савезничке агресије на Србију, цитира даље Блера који је мишљења да “они (Срби) треба да знају да је Милошевић тотално упрскао” и да, стога, “треба да трпи све последице”.

Тада је већ било видљиво да је у сценарио било уписано (а Камбелови записи то и потврђују) да се Косово мора одузети од Србије, а у самој Србији мора да се устоличи марионетска власт. Ова битка Империје на Балкану “није се смела ни по коју цену изгубити”, експлицитно нам саопштава Блеров дугогодишњи командант пропаганде.

У самом уводу овог, трећег тома мемоара “Црног принца” британске политике, све је то јасно саопштено: “У извесном смислу Косово је било битка коју НАТО не сме да изгуби. Милошевић је, међутим, био диктатор са апсолутном контролом медија, па је постојала опасност да пропагандну битку изгубимо – на моменте смо је заиста и губили – а ја сам имао ту част да ме Клинтон, Блер и генерални секретар НАТО Солана, замоле да узмем ствар у своје руке и успоставим контролу у медијској сфери”.

Бележи да се већ у првој фази агресије на Србију појавио велики проблем који је требало медијски спиновати. То су били тренуци када се и у команди агресорских снага већ јавила сумња да без инвазије копнених снага НАТО на Србију – цела кампања може и да омане. Зато Камбел нотира: “Тема употребе копнених снага била је, од почетка, тешко питање. Не само због разлика између Клинтона (који је оклевао) и Тонија Блера (који је гурао на копнени рат), него и због разлика у самој америчкој администрацији”.

Овде Камбел, као човек са извора збивања, само потврђује оно што се мање, више већ знало. Он каже да амерички генерал и командант агресорских снага, Весли Кларк, директно изражава бојазан коју преноси Камбелу, да би Тони Блер, уколико настави да овако агресивно заступа идеју удара на Србију са копна, “могао да се у једном моменту нађе усамљен”. Толика је, како пише аутор мемоара, била неодлучност у америчком политичком, али и војном врху.

Описујући ову атмосферу, Блеров спин доктор не сумња да је стални притисак Тонија Блера да савезници крену са копненим снагама, био кључни фактор који је довео до жељеног епилога – обарања Милошевића и окупације Косова.

Трострука омча

Данас, четрнаест година после агресије западних “демократија” на једну суверену балканску државу, Камбелово сведочење и написмено, из прве руке, верификује историјске факте за које се и пре њих знало да су били мотивисани искључиво: империјалистичким комбинацијама Британије, интервенциониста у Вашингтону и хегемоним идејама у ЕУ у којој су србофобичне политике Британије и Немачке биле од пресудног значаја.

Као Черчил

Винстон Черчил је остао упамћен по изреци да је сигуран како ће му историја бити наклоњена “будући да ћу је ја писати”, па Камбел у мемоарима парафразира некадашњег британског премијера да би показао како ће и његов допринос спиновању незаконитог рата против једне суверене земље “будућност знати да цени”.

Сутра – Како смо срушили Србију (2): Блер притиска, савезници оклевају

вести