Београд – Група америчких и неколико мултинационалних корпорација (Atlas Copco“, „Kapital driling“, „Drilex international“, „Freeport“) које се широм света баве отимачином рудних богатстава у најсиромашнијим државама света, дошле су пре неколико година и у Србију. Свака од њих је по уговору имала задатак да врши бушење (испитивање) рудних налазишта и за то добијају огроман новац из републичког буџета. Уместо тога, оне тај новац преко фиктивних фактура шаљу на такозване оф-шор рачуне. Поменуте компаније у Србији остварују мултимилионске профите, не плаћају порез и нико их не контролише чак ни кад увозе прастаре и половне машине под ставком „привремени увоз“. Многи од „менаџера“ ових компанија су људи са криминалним досијеима у више држава, а Србија, због оваквог „пословања“, дугорочно губи милијарде долара чистог профита.
Влада Србије платила је више од 50 милиона евра за истраживање рудних резерви страним компанијама у околини Бора, на дубини од 2.000 метара, а истраживања ни до данас нису спроведена.
Неколико мултинационалих компанија за истраживање и експлоатацију рудног богатства, као што су „Atlas Copco“, „Kapital driling“, „Drilex international“, „Freeport“, које иначе имају своје испоставе широм света, уплетене су у илегални увоз машина за бушење и испитивање земљишта у Србији. Али, ниједна од поменутих компанија није увезла машине којима је могуће испитивати земљиште на дубини од 2000 метара и дубље, иако је уговором са Србијом тако нешто било предвиђено и због чега су уредно добијале новац из буџета, тачније, из џепова свих грађана. Тако лако добијени новац из буџета Србије, отишао је још лакше на рачуне оф-шор компанија, такозваних пореских рајева, путем фиктивних фактура уз избегавање плаћање пореза на добит.
Ове компаније које исисавају паре из буџета, користе се још једном методом како би отеле што више новца из опљачкане Србије. Наиме, ови махери увозе машине за бушење рудних налазишта извозила за транспорт радника у рудничким комплексима, под ставком „привремни увоз“. Са таблицама о привременој регистрацији које по закону служе за излагање на сајмовима, оне овде обављају транспорт радника и тако државу оштећују за ПДВ и царину који остају не плаћени. Све ово им завршава шпедитер „Екстрашпед“.
У послу са њима су и компаније „Ракита“ и „Геопс“, као и канадска фирма „Нефсун“. Сви они заједно довозе раднике са Филипина и из Монголије, који непријављени раде у Србији и Бугарској, а то им омогућава власник „Геопса“ Васил Андрејев, чији је отац у Бугарској у Пловдиву начелник полиције.
Андрејев је у посао увео и бугарску фирму „Euromax commences driling and geophsical programs“, а власник ове фирме је такође Бугарин, Дмитар Димитров. Та фирма је по доласку у Србију одмах почела да крши овдашње прописе из области Закона о раду. Довели су бугарске раднике да раде у околини аеродрома у Бору и нико није овде пријављен, сви раде на црно. Инспекторка рада из Бора која их је ухватила у закулисним радњама, је касније поцепала пријаву, али је зато однедавно постала власник неколико станова у Бору!
Све поменуте фирме не плаћају доприносе и порез на добит, а царински инспектори утврдили су и да се машине за радове на истраживању руде не увозе већ се у папирима воде као да су рентиране од бугарских фирми.
Компанији „Capital Driling“ је чак успело да у Србију на тај начин довезе машине из Јужноафричке републике. У уговорима о рентирању спомињу се различите цифре 500 долара дневно, за неке бушилице фиктивно рентирање се плаћа 800 или 1000 долара дневно. Осим машина из Јужноафричке републике, „Capital Driling“ фиктивно је увезао и машине из Чилеа, са којима су радили у време диктатора Пиночеа и старе су 15, 20, а неке и 30 година! Све су технички застареле и са њима је могуће бушити до 1.200 метара, док су се обавезали према Србији да ће истраживања радити на дубинама до 2.000 метара.
Како их у Србији нико не контролише и послују крајње каубојски, то ће бити још један посао у коме су грађане Србије насамарили домаћи политичари и државни службеници у сарадњи са страним компанијама. Истина, поменуте криминалне корпорације не плаћају порез ни у Бугарској где све споменуте фирме такође имају послове. Ове компаније толико прљаво послују да чак и гориво које им држава даје по повлашћеној цени точе у већој мери него што им треба и то тако што имају посебно уграђене резервоаре на малим камионима. Прекривају их цирадом, а за 50 евра наши радници окрећу главу и пуштају их да точе више него што треба. Власник Дрилекса једне од поменутих компанија је Аустралијанац Ричард Роуз, који је побегао из Малезије, где су многи експлоатисани радници тражили да главом плати због зла које им је нанео, а остао је дужан и огроман новац за порез надлежним државним институцијама Малезије. Власник фирме Цапитал која на сличан начин учествује у поменутим пословима истраживања рудних резерви у Србији је такође Аустралијанац Брајан Руд, против којег се у Аустралији води поступак за утају пореза.
У Србији је споменута фирма Дрилекс за десет година приходовала чак 40 милиона евра, а нису платили један једини динар пореза.
Фирма Капитал за годину дана је приходовала два милиона долара и није платила порез на добит, а нису плаћени ни порези ни доприноси на плате. Фирма Геопс Васила Александрова је имала промет од 50 милиона евра и они такође нису платили ни динар пореза у Србији.
Кровна компанија свих ових преварантских фирми је Америчка корпорација „Фрипорт МекМоран“ са којом су како Бугари, тако и Аустралијанци повезани на овај или онај начин. Та компанија има већинско власништво и право управљања у доњој зони рудног лежишта бакра и злата „Чукару Пеки“, у непосредној близини Бора.
Недавно су саопштили да „Фрипорт Мек Моран“ задржава већинско власништво и право управљања у великој порфиријској Доњој зони лежишта „Чукару Пеки“, у оквиру пројекта „Тимок“.
Ово лежиште део је заједничког пројекта „Тимок“, чији је власник компанија „Ракита Експлорејшен“ Бор, у којој америчка компанија „Фрипорт Мек Моран“ има 55 одсто удела, а 45 одсто је у власништву компаније Ресервоир Минералс из Ванкувера у Канади.
Налазиште „Чукару Пеки“ поред аеродрома у Бору, према досадашњим истраживањима је једно од богатијих рудом бакра и злата, а Фрипорт се права на експлоатацију домогао највећој тишини. У том послу држава Србија је дугорочно изгубила неколико милијарди долара…
У овом рејону, према проверљивим подацима, има 65 милиона тона руде бакра са средњим садржајем бакра од 2,6 одсто и злата од 1,5 грама по тони, из којих је могуће добити 1,7 милиона тона бакра и 98 тона злата. Истовремено државна компанија РТБ Бор је у катастрофалном стању, у које је доведена да би касније била багателно продата.
Инвестиција у топионицу је колосалан промашај, домаћа руда се не експлоатише, тајно се увози и прерађује токсична увозна руда по штетним уговорима и трују се грађани Бора. Директор ове компаније Благоје Спасковски све ово жели да сакрије од грађана Бора и Србије. Поменути Благоје Спасковски је био директор РТБ Бор и у периоду од 1990. год. до 2000. године. У том периоду је у инвестиције у РТБ Бор уложено 150 милиона америчких долара, од чега је у РТБ уложено 120 милиона УСД, односно 80 одсто. Посебно треба напоменути инвестицију у рудник „Церово“ у износу од 55 милиона УСД, као и највећу пропалу инвестицију у историји РТБ Бор – транспортни систем јаловине у Великом Кривељу у износу од 31 милион УСД.
Те и остале инвестиције нису дале очекиване ефекте и због тога је почело урушавање РТБ Бор. Ако се томе додају јалове инвестиције у Мајданпеку у износу од око 36 милиона долара, затим у борску јаму у износу од 14 милиона долара, онда се може видети мера расипништва и недостатка квалитетне визије, јер све те инвестиције нису биле успешне. Буквално, тадашња владајућа и руководна структура је непромишљеним и нестручним потезима и чувеном СПС-овском површношћу, бахатошћу и расипништвом гурнула РТБ Бор у пропаст. Зашто су Млађан Динкић, Петар Шкундрић, Борис Тадић и данас Александар Вучић баш овом економском убици дали да води РТБ Бор, је питање на које није тешко одговорити: сва рудна богатства Србије морају испод цене бити предата новим колонијалним управитељима Србије!
Таблоид
