Како су Американци преузеле Хитлерове научнике нацисте

Вашингтон – То одавно није тајна: да су Американци одмах после пораза Немачке у Другом светском рату похитали да оданде покупе специјално благо Хитлерове ратне машинерије – његове научнике. Књига која је о томе овде управо објављена износи међутим детаље који нису морални комплимент за у то време тек помаљајућу глобалну силу.

Ени Џејкобсен, новинарка која је о тајнама своје земље већ написала један бестселер: њена књига из 2011. о „Зони 51”, једној од најтајнијих америчких база, где су према теоријама завере чувају и докази о блиским сусретима са ванземаљцима, сматра се најбољом о тој теми. Пре тога, дала је свој допринос објашњењу како је могло да се догоди да, упркос многим обавештајним сигналима, Ал Каида 11. септембра нападне Америку са тако стравичном ефикасношћу и износи тезу да тако нешто може да се понови.

Овога пута тема њеног истраживања била је даља историја. Бавила се „Операцијом спајалица”, тајним обавештајним програмом који је нацистичке научнике, међу њима и много тешких ратних злочинаца, довео у Америку. Некима од њих већ је суђено у Нирнбергу, један је са оптужнице скинут под мистериозним околностима, а сви су били део Хитлерове ратне машинерије и приврженици нацистичке идеологије.

На крају рата, чији исход замало није био другачији, Америка је у неким аспектима технологије била чак 20 година иза Немачке. Са друге стране, било је очигледно да ће Совјетски Савез, иако је био у победничкој коалицији, бити главни послератни идеолошки и политички ривал. Због тога је процењено да за предстојећи „хладни рат”, али и онај „врући”, треба искористити све што је на располагању.

Отуда „Операција спајалица”. Комад жице неопходан за спајање папира у свакој канцеларији, који је измислио један Норвежанин још 1899, није случајно постао метафора супертајног програма: спајалицама на корицама су били обележени досијеи нацистичког научног крема који је био потребан Америци. Како доказује Ени Џејкобсен – по сваку цену.

Досад је у оптицају био податак да је овим програмом опроштај за своју нацистичку прошлост добило око 500 немачких научника, док Џејскобсенова наводи да их је било чак 1.600. У књизи, уз опис програма, она

даје биографије за 21 главног, описујући њихове немачке и америчке каријере. Међу њима, осморица су радила директно са Хитлером, Химлером и Герингом, њих 15 су били активни чланови Нацистичке партије, а десеторо припадници СС јединица. И сви су, наравно, данас, због закона природе, покојници.

Програм је одобрио председник Труман у августу 1945, али је његова наредба априорно дисквалификовала сваког ко је био „члан Нацистичке партије или активни члан нацистичког милитаризма”. Да је то испоштовано – програма не би ни било.

Американцима је нарочито било стало до немачке експертизе у аеронаутици, конкретно, импресионирала их је њихова ракета „фау-2”, која је сејала ужас над британским градовима и била претеча данашње технологије ракетног бомбардовања. По неким проценама, да је у Хитлерово наоружање ушла раније, ратни исход би био другачији.

Рат са СССР-ом је одмах после завршетка рата са Немачком сматран неизбежним, у америчким анализама за то је чак била одређена и година: 1952. Главна мета Американаца зато је био главни пројектант немачког ракетног тима, Вернер фон Браун. Он је у САД, са шесторицом сарадника, стигао већ у септембру 1945, док је до почетка 1950. у америчким истраживачким центрима било око 600 америчким ракеташа, биолога, хемичара, физичара и других специјалиста који раде под кишобраном „Операције спајалица”. Остали су доведени касније, неки и из истраживачких центара окупиране Немачке.

Фон Браун ће постати најуспешнији: постаће познати Американац, који је, како се данас тврди, кључно допринео да САД после почетног заостајања испредњаче у ракетној технологији и људску посаду искрцају на Месецу (и оданде је врате). Ушао је у америчко високо друштво, био је велики пријатељ са Волтом Дизнијем (умро је 1967, у 65. години).

„Тешко је замислити тежи случај моралног компромиса од ’Операције спајалица’”, оцењује се у приказу књиге Ени Џејкобсон у дневнику „Ју Ес тудеј”, уз предочавање да су, поред ракетних стручњака, на овај начин у Америку доведени и „геноцидни лекари и биолози који су изузетно заслужни што је Трећи рајх постао оно што је био: ефикасна машинерија за уништавање људи и оваплоћење нехуманости”.

За регрутовање нацистичких научника основана је посебна тајна служба – „Здружена агенција за обавештајне циљеве”, која је рапортирала директно Здруженом генералштабу оружаних снага САД.

Није да није било дилема око моралних ликова немачких научника који су се нашли на списку пожељних. У редовној процедури, већини су ускраћене визе, али је у војном врху то потом оборено аргументом да „нема сврхе шибати мртве нацистичке коње”, али и оним још уверљивијим: да ако не буду доведени у Америку, „могли би да их искористе амерички непријатељи”, што је „већа безбедносна претња и много важније него њихова нацистичка прошлост или симпатије за нацизам које можда још имају”.

Међу онима који су по овим критеријума били неопходни Америци, био је и доктор Волтер Шрајбер, главни лекар Трећег рајха, који је обављао медицинске експерименте над живим људима у концентрационим логорима: он је запослен у Институту авио-медицине. Кад је штампа открила шта је све радио за време рата, у његову одбрану устао је ваздухопловни амерички генерал Отис Бенсон, тврдећи да је иза харанге на његовог сарадника „организовани покрет лекара јеврејског порекла”. Притисак јавности због ангажовања неоспорног ратног злочинца био је међутим превелики, па је Пентагон на крају средио да се Шрајбер склони у Аргентину.

Многим научницима из овог програма нацистичка прошлост опроштена је да би радили на развоју америчког хемијског и биолошког оружја, јер се, рекосмо, планирао „тотални рат” са Совјетским Савезом.

Џејкобсенова наводи да су многи документи „Операције спајалица” још недоступни, али да суштина програма није спорна. Он је на значају изгубио средином педесетих, када је између две силе успостављена „равнотежа страха” и кад је евентуални рат гарантовао међусобно уништење, али дотле су сви бивши нацисти постали легални амерички држављани.

Да ли је из овог „пакта са ђаволима” Америка заиста добила више него што је изгубила? „Операција спајалица” и данас се оправдава „избором мањег зла” – веће би наводно било да су они радили за Стаљина – али главна порука књиге Џејкобсенове јесте да и догма како циљ оправдава свако средство – треба да има неке границе.