Већ дужи временски период се води полемика око распродаје и уништења наоружања и војне опреме (НВО) Војске Србије. У анализама које су објављиване у медијима изношени су разни подаци, лицитирало се бројкама и нагађало у којој топионици је завршио део НВО, или у чији џеп је отишао новац од продаје. Док део српске јавности са неверицом посматра како полако нестаје војска коју су стварали, волели и у коју су са радошћу слали своју децу да је служе, дотле одговорни политичари износе „стручне“ анализе уверавајући их како је тај део НВО застарео и неперспективан, и да без обзира на велике бројке Војска Србије неће изгубити на борбеној моћи! Од 2006. године до данас ради се непрекидно на распродаји и уништењу НВО a паралелно с тиме се пласирају српској јавности тумачења како је тај вишак опасан по регион.
Моје мишљење је да не постоји неперспективно и застарело НВО већ постоји неодговрна, неспособна и злонамерна политичка елита која управља државом и не може или неће да реши тај проблем те да једноставно у томе свему види бизнис за лично богаћење. Зато ће се моја анализа базирати на доказима изнетог мишљења.
Ако кренемо од последњег грађанског рата у СФРЈ и анализирамо наоружање које су користиле све три зараћене стране доћи ћемо до веома занимљивих података. Поред савременог наоружања које је поседовала ЈНА, на ратишту су се могли наћи модели застарелог и неперспективног наоружања и то у великим количинама који су неколико година или деценија пре сукоба проглашени за неперспективне и застареле. Где се све ово време налазило ово наоружање и војна опрема?
ЈНА није уништавала или продавала наведено НВО већ га је циљно и наменски складиштила и чувала за „црне дане“, а они су убрзо дошли и како се показало ово застарело и неперспективно наоружање је добро дошло јер руководећи се оном изреком; „у руке Мандушића Вука свака пушка биће убојита“ (Горски Вијенац), није се ништа препуштало случају.
Такође „неперспективно“ НВО је служило за наоружавање јединица територијалне одбране (ТО) које су биле „други ешалон“ одбране СФРЈ.
Навешћу неколико података о застарелом и „неперспективном“ наоружању које је кориштено у последњем рату у СФРЈ, а учесници рата ће се сетити колико се ценила свака цев и колика је била цена обичне пушке или пиштоља непосредно пре почетка рата.
Пешадијско наоружање: аутоматска пушка „томпсон“ 11,43 mm; аутомат 7,62 mm „шпагин“; аутомат 7,62 mm М-56; аутомат 9 mm МП40 „шмајсер“; пушка 7,9 mm
М-48, пушкомитраљез 7.9 mm „шарац“ и још много врста пиштоља и револвера.
Артиљерија: брдски топ 76 mm Б-1, топ 76 mm М-42 „ЗИС“, самоходна оруђа; СО 76 mm М18, СО 90 mm М36, и СУ-100 и ЗСУ 57/2 (противавионски топ 57 mm).
Тенкови: Тенк Т-34, и М-47 „ПАТОН“. Занимљива је историја о тенку Т-34 којег су користиле све три зараћене стране у БиХ и Републици Српској Крајини (РСК). Први тенкови Т-34 добијени су као помоћ СССР-а јединицама НОВЈ 1944-1945. године (65 тенкова), који су учествовали у завршним операцијама Југословенске Армије (ЈА). Овај тенк је претрпео више модификација од стране домаћих фабрика, а било је и покушаја серијске производње, али без успеха. Како је почело наоружавaње (од 1971. године) оклопних јединица ЈНА тенковима Т-55 тако су тенкови Т-34 повлачени из оперативне употребе и пребацивани у магацине ратних резерви „РР“. Рат 1991. године дочекало је око 1000 Т-34 (мањи део налазио се у оперативној употреби ЈНА, а већи у РР магацинима).
Тенкови Т-34 су се масовно користили у грађанском рату 1991. до 1995. Због лакоће и једноставности руковања били су популарни међу борцима посебно у подршци пешадије или у одбрани. Исто тако и тенк Т-55 се боље показао у градским борбама од тенка М-84. Војска Републике Српске (ВРС) је имала у скоро свим својим бригадама тенкове Т-34, јачине чете, који су служили за подршку пешадији. Војска РСК имала је у свом саставу Т-34 (11 корпус имао је пук ових тенкова). (1*)
Треба се подсетити на једну веома лукаву идеју Хрватске војске која је тенкове М-47 „ПАТОН“ фарбала камуфлажним бојама, на њих стављала натпис „ЛЕОПАРД 1“ и на тај начин деловала пропагандно према српском становништву.
Уколико бисмо анализирали „неперспективно“ и застарело НВО и код других родова и служби (инжињерија, АБХО, средства везе…) које је сачувано у магацинима РР ЈНА, списак би био подужи.
Међутим, када су у питању муниција и минско експлозивна средства (МЕС) ту је ситуација нешто другачија. Због својих хемијских карактеристика експлозиви и барути имају свој век трајања те се морају након неког времена уништити или употребити. Како Војска Србије нема бројчану силу (оперативну и резерву) са којом би изводила обуку и вежбе, она не може да је користи на полигонима па зато мора доћи до уништења, што је велика штета. Такав случај није могао да се деси у ЈНА. Најпре су се користили експлозиви и муниција којима је истицао рок трајања, а потом новијег датума.
Навео бих један поучан пример који су практиковале јединице артиљерије ЈНА са оруђима (топови, хаубице, минобацачи) која су повучена из употребе због застарелости. Она су такође чувана у магацинима, а када би јединица ишла на полигон понела би та оруђа, и муницију које је било у изобиљу, и вежбала гађење циљева. На тај начин су се увећавали ефекти обуке.
Иако је ЈНА имала сопствену производњу (80% НВО производила је домаћа војна индустрија), дакле могла је да произвде тенкове (М-84), авионе, бродове, подморнице и др. није се лако одрицала неперспективног НВО.
Све што је било функционално и употребљиво и могло је да се користи, складиштено је у магацинима. Остало неупотребљиво наоружање је расходовано, а потом је чувано у складиштима и војним музејима.
На основу тих чињеница, никако се не може тенк Т-55, било која хаубица, минобацач, пушка или ПВО систем „Стрела“ С-2М прогласити за неперспективно и застарело наоружање, када их данас користе многе армије у свету. Моћна и најача војна сила на свету Русија и данас у својој војсци користи тенкове Т-55.
Уништење „Стрела“ С-2М десило се у јануару 2004. године на захтев владе САД, када је уништено 1200 комада „Стрела“ – не као застарело наоружање него као уступак америчкој влади. Исте године у октобру уништене су и остале „Стреле“, побољшане верзије домаће производње под називом “С-2М2Ј Сава”, такође под притиском САД. Тада је уништено 5000 комада ових система. (2*)
Јавни оглас МО о продаји тенкова, оклопних транспортера, артиљеријских оруђа за подршку и ПА артиљерије из 2015. године је прича за малу децу и јефтин маркетиншки потез. Свако ко погледа фотографије видеће да је техника стајала на отвореном простору изложена утицају корозије и једино се може продати железарама. Проблем је сечење те тешке технике и транспорт до железаре. Проста логика каже да на међународно тржиште може изаћи само исправна техника са бар минималним гарантним роком. Трошкови генералног ремонта те силне (више стотина па до хиљаду комада) тешке технике износили би бар толико колико би се могло зарадити. Дакле од продаје ове технике за некакву употребу највероватније нема ништа, најисплативија је железара. (3*)
Направимо ли поређење са поклоном наоружања из Русије, уочићемо разлику, јер ће га Војска Србије добити исправно и ремонтовано, дакле не долази као вишак, неперспективно или застарело.
Треба јасно рећи истину: САД и НАТО желе да униште Војску Србије, јер је она пружила снажан отпор НАТО агресији на СРЈ 1999. године, разбила мит о војној моћи Алијансе и смањила јој рејтинг на листи непобедивих. То је суштина свих дебата око тзв. вишка НВО. Након потписивања Кумановског споразума запад је довео марионетску владу на власт у Србији и помоћу ње спроводи своју замисао – уништење Војске Србије. Спроводећи одлуке запада и НАТО поједини политичари на руководећим местима су преко кумовских фирми испланирали продају НВО, видевши шансу за своје лично богаћење.
У прилог лицитирању са бројкама колико је продато а колико уништено НВО, довољно је направити поређење оног што је ВЈ (ВСЦГ) имала до 2000. године са садашњим бројем наоружања које поседује Војска Србије, и добиће се та разлика.
Анализирајући судбину тенка Т-55 долазимо до податка да је Војска СЦГ имала 724 тенка Т-55 (у марту 2004. године) који су призведени у периоду од 1961. г. до 1981 г. Највише ових тенкова је увежено са годином производње 1981. и то 101 тенк. МО је огласило продају још 282 тенка Т-55 што значи да ускоро ВС неће имати ни један модел овог тенка. Међутим, није тако једноставно поредити ове бројке. Комплексном анализом се може утврдити колики је број од 724 тенка Т-55 морао да се расходује због нерентабилности ремонта, колики број је заиста застарео (истекли сви ресурси), а колики број је могао да остане да се конзервира и користи за потребе резервног састава. (4*)
Такву анализу и приступ решавању овог проблема захтева и остало НВО које је уништено, распродато или ће се продати. То је право решење, а не да нам планове кроје западни реформатори и њихови помагачи из домаћих политичких структура.
Небитно је колико је до сада продато (уништено) НВО или колико ће се у наредном периоду продати када знамо план запада (НАТО) и њихов крајњи циљ. Питање је како се томе одупрети? (5*)
И да нисмо продали или уништили сву побројану НВО, не би имао ко да је чува и одржава. Војска Србије са садашњим људским и материјално-финансијским ресурсима није у стању да одржава своја формацијска средства. Како сада ствари стоје, и овој власти војска није у приоритетном плану. Да би се Војска Србије опоравила и вратила на ниво борбене готовости пре 2000. године, треба много труда, воље, и новца. Остаје нада да ће се нешто променити на боље после иницијативе Русије да војно помогне Војску Србије.
Нису само продавана застарела и неперспективана НВО. После 2002. године из складишта армијских резерви продаване су, у великим количинама, и то у бесцење, пушкомитраљези и аутоматске пушке 7,62 мм М70 „калашњиков“. Продаване су за 40 УСД по комаду! Поређења ради, на почетку грађанског рата у СФРЈ један обичан пиштољ или револвер (стари модели) коштао је око 1000 ДМ, а обична пушка М-48 до 2000 ДМ.
На основу изнетих чињеница вест коју је објавило МО на почетку 2015. г. би требало да гласи; „Наставља се континуирани притисак запада на Р. Србију ради уништења њене војске, њених људских и материјалних ресурса, тако да је МО принуђено да спроведе одлуку владе Србије и прода проглашени вишак НВО….“.
Дужност нам је да грађанима Србије кажемо истину не доводећи их у заблуду.
Референце:
(1*) www.srpskioklop.paluba.info/t34ujugoslaviji/opis.html
(3*)www.mod.gov.rs/cir/7808/oglasavanje-viskova-naoruzanja-i-vojne-opreme-7808
(4*)http://www.srpskioklop.paluba.info/t55/opis.htm
Појашњења:
1.Аутоматска пушка „томпсон“ 11,43 mm М1 – произведена у САД након Првог св. рата. Произведено око 2 милиона примерака, кориштен у скоро свим ратовима и у грађанском рату СФРЈ. Тежина: 4,9 кг; Калибар: 11,43 мм; Брзина паљбе: 600-725 мет/мин; Макс. еф. домет: 150 метара; Оквир за муницију: од 20, 30, 50 и 100 ком.
- Аутомат 7,62 mm „шпагин“ – Шпагин ППш-41 совјетски аутомат из времена Другог св. рата. Калибар:7,62 mm;Капацитет магацина: оквир са 35 метака, добош са 71 метком; Брзина паљбе: 900 метака у минути.
- Аутомат 9 mm МП40 „шмајсер“ – немачке производње, модификован од претходне верзије МП-38. Произведен 1940. год. Калибар; 9мм (парабелум); Маса празног оруж.: 3,9 кг; Капацитет оквира: 32 метка; Брзина гађања: 500 мет/мин. Ефикасан домет: 100 мет.
- Аутомат 7,62 mm М-56 – домаће производње (Застава Крагујевац), произведен 1956. год. Калибар: 7,62 мм; Тежина: 3,2 кг; Брзина гађања рафалном паљбом: 100 мет/мин; Даљина гађања раф. паљбом: 100 метара; Капацитет оквира за муницију: 30 метака.
Жарко ПЕЦИЋ – Фонд стратешке културе
Како..чиме год су стигли..
Na zalost ni nasoj korumpiranij vlasti nije stalo do naoruzanja videlo se da uvek zatreba makar i za 50 god…Treba sacuvati ovaj narod od raznih vojski koje dolaze na ovu teritoriju …USA je insistirala da se to odradi za dzabe naravno pretopila je nase oruzje u zelezaru i vratili drzavi za 1 usd…Sve to povratiti ko sto je bilo je tesko treba novca