Како су кроз најновију историју преговарачи и комунисти мењали границу Косова. Ни у једном историјском раздобљу нису били засебан државни, политички или етнички геопростор. Комунистичке ујдурме о подели, аутономији и припајању
Светски силници су отели Србији земљу на којој је настала. Шиптари то добро знају и са стрепњом ће живети на њој све док она не буде враћена држави којој припада.
Србија се увек враћала на свој праг. То не знају само понављачи из историје. Моћници, које заслепљује сила и освајачка тежња да господаре читавим светом чине то иако знају да су пале све империје грађене на освајањима и отимањима.
КРОЈАЧИ
Кројачи нових граница на Балкану „заборавили“ су много тога из историје. Прво, данашње границе и величина геопростора Косова и Метохије, коју тако галантно поклањају Шиптарима, ова јужна српска покрајина није имала никада у својој прошлости. Такође је неспорно да Косово и Метохија ни у једном историјском раздобљу нису били засебан државни, политички или етнички геопростор.
Простори Косова и Метохије у средњем веку најпре су припадали Византији, а касније српским државама које су се редом звале —Рашка, Дукља, Зета, Србија.
Чак и за време турске окупације Србије, Косово и Метохија су били само један од шест турских вилајета, подељен на бројне мање јединице.
И када су се 1912. године Срби ослободили турске окупације, Косово и Метохија нису били један геопростор. Те године, Метохију, укључујући и Ђаковицу, ослободила је и у свој састав прикључила Краљевина Црна Гора. Преостали делови ових косметских простора, по ослобођењу, враћени су Србији.
У Краљевини СХС, данашњи простори Космета припадали су деловима седам од укупно 33 области у Краљевини. Тако је било до 1931. године када су успостављене бановине. Зетској бановини припадали су срезови — ђаковички са Дечанима, пећки са Истоком, дренички са Глогоцем, подримски са Ораховцем и Малишевом и косовскомитровички. Вардарској бановини припадали су срезови грачанички са Приштином и Липљаном, шарпланински са Гором, Подгор са Сувом Реком, неродимски са Урошевцем и Штрпцем, качанички са Гњиланем. Моравској бановини припадали су срезови лапски са Подујевом и вучитрнски са Србицом.
И за време фашистичке окупације, током Другог светског рата, КиМ нису личиле на оно што су данас. Та територија била је подељена тако што је под немачком окупирацином зоном остао само округ Косовске Митровице због „Трепче“, један део косовског Поморавља припао је Бугарској, а све друго прикључено је такозваној „великој Албанији„.
Очито је, дакле, да је геопростор Космета до 1946. године мењао господаре и претенденте, али га је само Србија учинила језгром своје државе, средиштем своје демографске, економске и културне снаге.
Геопростор КиМ је до 1946. године обухватао геопростор само 15 садашњих општина. Та територија је била језгро немањићке Србије. Површина тог геопростора износила је 5.156 квадратних километара са укупно 708 насеља.
Геопростор осталих 14 садашњих општина Космета (Витина, Гњилане, Гора, Звечан, Зубин Поток, Косовска Каменица, Косовска Митровица, Ново Брдо, Исток, Пећ, Призрен, Подујево, Лепосавић и Штрпце) припадао је Старој Србији. Њихова укупна површина је 5.217 квадратних километара са укупно 670 насеља.
И када су југословенски комунисти, желећи да Албанију претворе у седму републику, нудили Космет Енверу Хоџи, били су толико галантни, па су тргујући српским територијама, тадашњу аутономну област Косово и Метохију проширили са 14 нових општина, односно дуплирали је по површини и тако, по њиховом мишљењу, направили „примамљив мамац“ за Албанију.
Вероватно би још тада Космет завршио у „великој Албанији“, да није дошло до Информбироа, који је заоштрио односе између Тита и Енвера Хоџе, па је Космет остао у Србији, иако су још тада косовски албански кадрови у врху КПЈ заговарали припајање Албанији. То „шушкање“ о „потреби да се Косово припоји Албанији“, албански комунисти су покренули званично крајем 1943. године на Бујанској конференцији, а југословенски комунисти, према Дедијеру, у лето 1944. година на Вису. Први је то питање поменуо Едвард Кардељ, али се одустало од доношења било какве одлуке.
СЕПАРАТИСТИ
И касније, у више наврата на разним састанцима, говорило се о Косову. На једном од њих предложено је да се Косово „подели“ између Црне Горе, Македоније и Србије, али је на сугестију Фадиља Хоџе и Душана Мугоше, та опција одбачена и договорено да се тадашња Аутономна област Косово и Метохија „припоји“ Србији. То „припајање“ обавила је скупштина АО КиМ и сви су мислили да је тиме „решен проблем“. Међутим, баш у тој формулацији „припајање“ била је највећа замка коју су Тито и Кардељ наместили Србији, а тадашњи водећи српски комунисти аминовали.
Питање које до данас није добило званичан одговор гласи: Зашто је уопште морала да се доноси одлука о „припајању“, односно „прикључењу“ Косова и Метохије Србији, када се зна да је оно и пре Другог светског рата и увек пре тога било саставни део Србије?
Наравно, ту замку смислили су Тито и Кардељ зарад одређивања каснијег статуса Косова. „Одао“ их је Фадиљ Хоџа, који је на једном састанку косметских комуниста обелоданио да је, када се на фебруарском састанку ЦК КПЈ 1945. разговарало о „припајању“ Косова Србији, говорило и о „праву народа Космета на самоопредељење“. То су Хоџа и косовски сепаратисти доцније обилато користили у остваривању својих циљева.
Касније се све убрзано одвијало. Донета је одлука о припајању поменутих 14 општина, плус касније Лепосавић, са 5.756 квадратних километара или 10,23 одсто територије Србије косовскометохијској аутономној области. Она је убрзо постала аутономна покрајина, а касније конститутивни елемент југословенске федерације. Следе сепаратистичке демонстрације из 1968. које изнуђују Устав из 1974. године, чиме је Србија правно разбијена. Касније су уследиле демонстрације из 1981. и ту су уздрмани темељи тадашње Југославије.
ПОКЛОНИЛИ ЛЕПОСАВИЋ
Иако ни за границе Косова из 1945. године нема никаквог рационалног објашњења, тек оно што се догодило 1959. године, када је Косову припојена чиста српска општина Лепосавић, не може се ничим оправдати. Како и зашто се то десило нико не зна, нити постоји одговарајућа историјска документација.
То се тада тумачило на два начина. Први, да је општина Лепосавић искључена из рашко-ибарског округа и прикључена Косову да би се наводно појачао српски елемент на Косову. Причало се да је то смислио и одрадио Слободан Пенезић Крцун.
Друго, говорило се да је то урађено на молбу Албанаца и да им је Лепосавић поклонио Петар Стамболић, наводно из неких географских разлога. Којих, никада није објашњено.
Постоји и прича о томе да је тадашњим комунистичким вођама требало ново ловиште, па је наводно све због тога учињено.
У ЦРТАЊУ ГРАНИЦА УКИНУЛИ МЕТОХИЈУ, А ПРЕДАЛИ КОСОВО
Како су цртане југословенске републичке границе које су постале државне, али на штету Србије: Да би постао делегат, Петар Стамболић припојио Лепосавић КиМ
У исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и Далмација добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.
Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у градским срединама током рата дошло до највеће промене националне структуре због убијања и покатоличавања Срба, као и због колонизације коју су извеле власти НДХ.
— Сада чујем да је та (хрватска) већина настала тако што су усташе бежале из Херцеговине и Босне и насељавале се тамо. То је за наша тадашња гледања био наш народ. Зликовце смо обично стрељали, они су бежали пред нама, а о женама и деци — ми нисмо бринули — казивао је Ђилас 1989. године.
Хрватска је тада водила спорове и око линија разграничења са Словенијом, БиХ и Црном Гором, које су решавале комисије на челу са Ђиласом. Спорови су, по правилу, решавани у корист Хрватске.
— Броза и структуру око њега интересовало је првенствено како што више увећати Хрватску не марећи ни за етнички, ни за историјски принцип, осим онога који је био развијен код хрватске мегаломаније. А да би се овај план реализовао требало је претходно што више размрвити српски простор — наводи др Момчило Диклић из Института за европске студије.
Он истиче да ипак није успео план хрватских комуниста о колонизацији Војводине.
— По првобитном плану колонизације било је предвиђено да три петине колонизованих буду хрватске националности. Како није дошло до међурепубличког разграничења у потпуности сходно хрватском плановима, акценат насељавања стављен је на Барању, да се у њој измени национална структура у корист хрватског становништва — открива др Диклић.
Упркос протестима Барањаца, да никад нису били део Хрватске и да су се 1918. први прикључили Србији, Ђиласова комисија их је ставила под шињел Загреба.
Комисије које је водио Милован Ђилас с неколицином комунистичких функционера, после само неколико дана боравка на трену, изводиле су „одокативно“ импровизоване закључке, али са далекосежним последицама, сматрају историчари.
— На тај начин су границе Србије из 1918. анулиране, јер их комунисти нису признавали. Разграничење с Војводином и Македонијом решавале су комисије и не помишљајући на референдум и мишљење грађана — указује др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.
Он подсећа да је Македонија направљена као држава повлачењем границе на импровизован начин, због чега су се побунили Срби из општине Вратничке и села око Тетова.
— Писали су писмо Петру Стамболићу, али кад су кренули код њега у Београд ухапшени су. Тиме се отприлике завршава разграничавање република. Затим се доноси Устав који каже да је Југославија федерација коју чине републике које имају право на самоопредељење укључивши и отцепљење и уједињење с другим народима. То практично значи да је Македонија могла да одлучи да се прикључи Бугарској — објашњава др Павловић.
За име Петра Стамболића везује се и отцепљење дела Рашког округа и његово припајања „аутономној области Косово и Метохија“. Територијална промена на простору северног Косова изведена је 1959. тако што су Косовској Митровици припојени срезови Лепосавић и Лешак, где су већином живели Срби. Званично образложење било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника. Стварни разлог било је обезбеђивање довољно гласова за избор Петра Стамболића међу делегате Савезне скупштине.
Касније је Стамболић негирао да је он увећао територију Косова и Метохије на северу, тврдећи да је то учинио Слободан Пенезић Крцун „да би повећао број Срба у покрајини“, која то још није била. До данас нису пронађене писане државне одлуке којима је увећана територија Косова и Метохије за 197 квадратних километара.
— Када је 1959. године донета одлука да у Косово и Метохију уђе и Лепосавић, то је учињено тако што су срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа припојени Косовској Митровици и посредно унели свој атар у покрајину. То значи да Косово није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“ — истиче др Павловић.
Без обзира на објашњења, Стамболићево изборно померање граница скупо је коштало Србију. Наиме, тек после тог проширења област Косова и Метохије уздиже се на ниво аутономне покрајине 1963. године.
— Две године после Брионског пленума име ове српске покрајине је преполовљено. Из њеног назива избачена је Метохија само зато што подсећа на њено порекло — српско црквено имање. Политичко руководство Србије, које је предводио председник републичког централног комитета Петар Стамболић, препустило је да се „о имену АП Косова и Метохије одлучи у покрајини“. Тих дана косметски Шиптари су одлучили да се убудуће зову Албанци — наводи публициста Перо Симић.
Тренутно је актуелно питање да ли административна линија — граница између Србије и Косова, на северу, „пролази“ врхом Копаоника изнад скијалишта и хотела, тик уз војну базу и маузолеј Јосифа Панчића или тешко приступачном дубодолином неколико стотина метара ниже.
Наиме, у документацији се, из непознатих разлога, појављују обе административне линије. Сумња се да је можда реч о „феномену фломастера“ који се појавио и приликом цртања мапа у Дејтону. Наиме, после окончања рата у БиХ, на терену се појавио проблем ничије и свачије земље, коју су својатале или је се одрицале обе стране. На мапама су се појављивале с линијама раздвајања које су биле паралелне, али удаљене и по неколико километара. Њихова тајна је откривена јавности тек једанаест година пошто се у свом стану на Палама убио Никола Кољевић, некадашњи потпредседник РС-а и предратни члан Председништва БиХ.
Он је био очевидац да су линије разграничења на мапама малих размера у Дејтону цртане дебелим фломастером. Кад би се мапа увећала, ради примене у пракси, те линије постајале су широки коридори.
— Гужва, паковање, и у гужви у ходнику срећем Владу Лукића, који је требало да остане још један дан ради преношења разграничења на карту већих размера. Јер последњи трик је био у томе што су линије разграничења извучене дебелим фломастером на малој мапи — забележио је Кољевић атмосферу пред повратак у Београд, кад је све већ било завршено.
О „фломастер“ границама говорило се и у Хагу. Амерички генерал Весли Кларк, сведочећи против Слободана Милошевића, показао је увећану карту с две паралелне црте.
— Коју сам ја црту од те две повукао генерале Кларк, не разумем, нисам ваљда повукао обе, а паралелно су једна поред друге — питао је Милошевић.
— Сећам се да сте узели фломастер и уцртали линију на карту — објаснио је Кларк.
„Границу“ на Копаонику Албанци не могу злоупотребити
Неко је, давно, покушао и успео да границу севера Косова са Србијом „нацрта“ Панчићевим врхом. Касније је то, пре догађаја на Косову, исправљено, Рашка и Лепосавић су заједнички утврдиле тачну границу коју су верификовали и надлежни државни органи и која је уписана у катастру и другим званичним документима. Кфор то зна и поштује, а ни из Приштине није било никаквих захтева да се било шта мења — тврди Драган Јаблановић, бивши председник општине Лепосавић, а однедавно председник Привременог општинског већа.
Он сматра да чак и уколико граница „на папиру“ стоји и даље на врху Копаоника, не би било никаквих проблема, јер на косовском (лепосавићком) делу планине без дозволе Општине Лепосавић нико ништа не може да гради.
— Будућа Заједница српских општина на Косову имаће све ингеренције у области просторног планирања и градње и биће брана сваком покушају да Приштина злоупотреби овај део Копаоника за неке своје циљеве — сматра Јаблановић.
Он подсећа да Копаоник никада није био део Косова, док Петар Стамболић није педесетих година прошлог века овај део планине, заједно са Лешком, Врачевом и добрим делом општине Лепосавић припојио Косову. Сви каснији покушаји да се овај део Косова врати Србији остали су без резултата, јер ни у Београду, упркос захтевима из Лепосавића и Лешка, за то није било политичке воље.
ИБ ПОКВАРИО ТИТОВ ПЛАН
Тито је 1945. и 1946. у интервјуима страним медијима отворено говорио да ће Аутономна област Косово и Метохија бити припојена Албанији. На питање новинара „Асошијетед преса“ шта ће бити с овим делом Србије, Броз одговара:
— Зависи какав ће режим бити у Албанији. Ако дођу комунисти на власт оно може бити припојено Албанији. Енвер Хоџа је у својим успоменама навео да му је Тито крајем јуна 1946. обећао да ће Косово и друге крајеве Југославије где живе Албанци уступити Албанији чим се створи балканска федерација. Едвард Кардељ је приликом посете Москви 1947. најавио Стаљину да ће КиМ бити уступљени Албанији. Тај план није остварен због резолуција Информбироа.
ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ
Адвокат Горан Петронијевић, члан тима бранилаца Радована Караџића, недавно је открио да Република Српска и данас има проблем с границама због дебелих линија.
— У време министровања шефа српске дипломатије Горана Свилановића, из строго поверљиве архиве Министарства спољних послова Србије, нестало је много докумената, који су, наводно изгорели у пожару. То је врло сумњиво, јер према информацијама које имамо, изгорела је чајна кухиња на спрату где се налазила архива, али не и архива. Том приликом је нестало много докумената, а између осталог и оригинал Дејтонског споразума, па зато Република Српска данас не може да утврди своје границе због дебљине линија фломастера — рекао је Петронијевић.
Извор:
СРБСКЕ НОВИНЕ
Od 1999 godine do danas a i nadalje Mi smo savremenici jednog za nas vrlo važnog tekućeg problema od čijeg rješenja zavisi sudbina Srba. To je problem oslobođenja okupiranog dijela naše zemlje,KIM.
Ne vidim jasne predloge u vezi problema KiM. To je naša zemlja, naše duhovno ishodište i to je ono što će odrediti naš opstanak kao naroda ili nestanak kao naroda. Još 1989 god nakon velikog skupa na Gazimestanu na Vidovdan, napisao sam neki sastav ,,Kosovo je Srpsko ogledalo,, i tvrdio da će naš stav prema Kosovu biti naš opstanak il nestanak. Sada živim naš sudnji period nestajanja. Neka nam Bog pomogne kao što je više puta Srbima pomagao. Ali ljudi na vlasti su protiv svog naroda a i većina naroda u Srbiji je protiv Srpskog naroda. Zato se bojim da će izostati pomoć Božja .
Pretsjednik države Srba danas ,2019 god, – kao osoba koja praktično stoji na vrhu
svih odluka i akcija i kao osoba koja nema nikakvih prepreka da sprovodi što
odluči , vodi ovaj narod u tragediju nestanka, možda namjerno,možda ne shvatajući razorne posledice svake svoje akcije. I ima podršku većine Srba. Ne shvatam kako je to moguće.Tačno je da masmediji, skoro svi kao dupelisci – svakodnevno prikazuju i reklamiraju Pretsjednika , ali narod, tj. obični gledalac vidi da Pretsjednik jedno govori a da ustvari misli nešto drugo , i zašto onda velika podrška njemu.To je čudno. Pošto ima ogromnu podršku naroda -dao Bog da on sazrije i da se promjeni u pozitivnom smislu.
Pregovori sa Kosovarima moraju biti obustavljeni. Može se pregovarati sa državom Albanijom za razmenu teritorija onako kako sam ranije pisao , tj. Da Srbiji pripadne dio Albanije uz Crnu Goru do mora, te obala od Bojane do rta Rodonit,zatim da granica ide od rta Rodonit preko vrhova brda(da ima geografski prirodni tok ) do Prizrena ili blizu,,možda do Junika, a da Albaniji pripadne dio KIM južno od svih srpskih svetinja ( da u Srbiji ostaju Peć,Dečani, Gračanica, Kosovo polje na kome je bila bitka), i da Albaniji pripadne dio (t.zv. preševske doline) naseljen većinskim Alb.stanovništvom sve do Makedonije.
Tada bi Albanija imala velike realne i lako ostvarive mogućnosti za svoje zaokruženje
( ali samo u slučaju da nema konflikt sa Srbima, a u protivnom će nestati)
(Sada moram napomenuti da sam od marta 2019 god. u medijima -naišao na članke u kojima Milijana Baletić predlaže već od 2012 godine veoma slične predloge onima do kojih sam ja samorazvojno došao…i nadam se da u našem narodu ima dosta onih koji su obični
Ljudi- i razumno možda dolaze do sličnih ideja,milo bi mi bilo da takve ideje preovladaju većinom Srba.)
Kad bi Srbi imali izlaz na more, nije od važnosti put prema Grčkoj, bar ne onaj dio koji je naseljen Albancima. Albanci na teritoriji koja bi pripala Srbiji i Srbi na teritoriji koja bi pripala Albaniji moraju biti preseljeni u matične države uz naknadu za ostavljenu imovinu. O visini naknade imovine trebalo bi da odlučuje ista komisija imenovana saglasno od Srbije i Albanije i uslovljena da svaki slučaj okonča u vrlo kratkom vremenu .
Izuzetaka od preseljenja nebi trebalo biti – jer bi inače dio problema ostao i nadalje .
Pored Gračanice trebalo bi izgraditi visok i dosta dug zid da bi se sprečili incidenti pojedinaca koje ne kontrolišu Vlade. Prislino ,ali ekonomski obeštećeno preseljenje palo bi
vrlo teško onima kojih se tiče, međutim to bi trebala biti svjesna žrtva za dobro svojih budućih generacija. (Naši pretci su podnosili mnogo veća žrtvovanja uključujući i svoje živote).
Ova razmjena teritorija i preseljenja nebi bili dopušteni od strane država koje su inače zainteresovane za ovaj region.Ali i za Albance i za Srbe ovakav način ostvarenja razmjene teritorija bio bi mnogostruko koristan. Mislim da dio Albanaca shvata što bi time dobio Albanski narod. I što je vrlo važno –njihov narod nebi više bio faktor u rukama velikih sila već bi imao svoj vlastito željeni razvoj.
O navednom rješenju problema KIM – ne govori niko (osim Milijane), međutim ovo nije neostvarivo. Umni Albanci znaju da je čitava Albanija na srpskoj zemlji i ako ima Božje pravde , ovakvo rješenje bi bilo pravedno i trajno.Mislim da bi umni Albanci podržali ovo rješenje, ali me je strah da Srbi u današnjoj Srbiji imaju kontinentalni mentalitet i da im do izlaza na more nije stalo.
Pojam mora im je turizam,plaža,gužva na plaži,kupanje i ništa više,te sve to uz novac mogu sebi omogućiti i bez svog mora. Vrlo kratko reagovanje na kratke staze.
Sticajem mojih životnih okolnosti počeo sam da pratim štampu tek od nazad par godina
možda od 2014,2015 i nadalje. Početkom godine 2018 i nadalje za neki period – u komentarima na pojedine članke u novinama,(Pravda,Srbija Danas) napisao sam nekoliko predloga o kojima bi trebalo razmisliti.
Nije bilo nigde , bilo kakve reakcije, čak ni komentatori nijesu reagovali osim jednoga koji je rekao da se isplati o tome razmisliti.(A prije par mjeseci – pročitao sam predlog G-đe Miliane Baletić iz 2013 god – koji je sličan mom predlaganju –ali logičnije adresiran – da se sve to rješava na nivou Velikih Sila, međutim mislim da bi se to teško postiglo, i da bi bilo bolje pregovaranje između Srbije i Albanije..).Pored toga prema karti M.Baletić, ustupljeni pojas pored CG treba da bude širi a granica bi trebala da bude povučena preko vrhova brda, da u budućnosti bude prirodna.
Mnogi će reći-nema razmjene jer Skadar je ionako bio naš.To znači nema ove ideje ,poništava se ideja,i sve nadalje ide kao do sada. Tačno je Skadar je bio naš, ali sada tu živi drugi narod. I bez razmjene teritorija u koje bi bio uključen i Skadar,Skadar nikada neće biti naš. Upotrebimo razum i dobru volju da ne naškodimo drugome, te će Bog dati da ni drugi ne naškode nama. Nadam se da ce se ovo ostvariti kad tad, osim ako Srbi nestanu kao narod i kao Srbi.
U smislu da ne bismo nestali, uzor bi nam trebali biti Izraelci, koji su konačno proglasili da je Izrael nacionalna država Izraelaca i da su non stop spremni da brane svoju zemlju. Tačno je da imaju podršku moćne države S.A.D, ali bi i mi imali podršku moćnih država Rusije i Kine.
Na tako dobijenoj obali trebali bi smo napraviti veliku transšipment kontejnersku luku i saobraćajnice od te luke do Mađarske .
Uz ovaj izlaz na more, reaktiviranje brodograđevne industrije na moru i u Beogradu, te
uz zadržavanje kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta i slatkih voda u svojim nacionalnim rukama, imali bi smo pristojan život i budućnost za naše familije.Poljoprivredno zemljište treba da bude zaštićeno i na istom bez obzira dali je vlasnik individualna osoba ili društvo treba zabraniti bilo kakve izgradnje bilo kuća ili nečeg drugog.Takođe treba ograničiti porast i širenje velikih gradova,već u istima treba dobro urediti postojeće stanje a priliv stanovništva usmjeriti na druge za to odabrane centre. ( U suštini broj stanova u jednom gradu morao bi biti ograničen prema mogućnostima zapošljavanja,tako da svaki stan daje pravo na dva radna mjesta). Prekobrojni pretendenti na naseljenje u gradu koji nema više
mogućnosti za zapošljavanje – morali bi biti upućeni u drugi centar koji se izgrađuje na daljini 50 do 100 kilometara od već postojećeg centra. (Prostor između bi trebao biti uotrebljen za proizvodnju hrane, a ako je za to nepogodan, onda za druge djelatnosti.)
Prostora još ima i za stanovanje i za izvor sretstava za život, ali nažalost čuje se od „ izabranih i postavljenih rukovodilaca“ taj naš raspoloživi prostor treba popuniti afro-azijskim emigrantima. Divota, „veliki umovi“ predlažu pametna rješenja, zaista treba im se“ diviti“ i dati im medalju. Užas!!!UŽAAAS!!!!!….STRAŠNI UŽAS…!!!!!!!!!
Dali je ovakav užasan sloj ljudi spontana pojava među Srbima – koja bi trebala biti osuđena i anatemisana a nakon toga zaboravljena, ili je to tekući znak za širu pojavu takvih ljudi i za konačan pad Srpstva, za uništenje istorije Srba i današnjeg identiteta Srba..Izgleda da nam ne preostaje ništa drugo nego da molimo Boga da nam pomogne i da preumljenim Srbima vrati pamet u glavu. Ali ja se bojim da nam božja pomoć neće doći, a evo i zbog čega:
Naš ljudski um ne može da shvati pojam Boga…(uključujem i moj um)…i ne može doći do čistih i nesumnjivih konstatacija o Srpskoj prošlosti.Ali nema sumnje da su u dalekoj prošlosti Srbi na neki način bili u mnogim prednostima ispred drugih kasnije znanih naroda. A zatim ,isto tako nema sumnje da su Srbi počeli da čine velike greške protivne učenju koje je od Boga ostavljeno i dugo trajalo među Srbima.
Raznim analizama dolazi se do zaključka da je Bog dao Srbima zadnje utočište poluostrvao H E L M (Balkan) i tok D U N A V A – (Lepenski Vir, Vinča, Starčevo, Vukovar itd), odakle se šire na kasnije prostore pogodne za život ( Mediteran, Baltički region,Mala Azija,Bliski Istok,čak do Sibira, kine i Indije).
Ova saznanja su dostupna svakome zdravorazumskom umu – ali danas je vrlo malo
onih čiji je um zdravorazumski. Preostali Srbi-urazumite se inače nemate se čemu nadati.
Ako pogledamo od davnina što su neki Srbi radili protivno zdravom razumu – onda gubimo nadu da će nam Bog pomoći kao što je ranije pomagao Srbima.Navešću samo nekoliko primjera srpskih teških sagrešenja.
1.- Hazari su nekadašnji Srbi. Nakon prihvatanja jevrejske vjere, postaju najveći neprijatelji
ne samo ostalim Srbima,već čitavom čovječanstvu ( čak i današnjoj Jevrejskoj državi), organizovano ili pojedinačno ako imaju moć….a do moći lako dolaze preko svojih metoda djelovanja.
2.- Pogermanjeni Srbi su najveći neprijatelji svemu što je Srpsko – a kao naturalizovani Njemci, i drugim narodima napravili su velike nevolje. to je svima jasno .
3.- Pomuslimanjeni Srbi su najveći neprijatelji preostalim pravoslavnim svetosavskim Srbima. Svojim novo-prihvaćenim identitetom bili su udarna snaga Turske ekspanzije.
4.- Pokatoličeni Srbi su i dandanas njveći neprijatelji SvetosavskimSrbima – užasni dokazi
su G E N O C I D Srba u toku drgog sv.rata,i progon Srba u zadnjih 30 godina.
U mnoštvu spomenutih odsrbljenih grupa i naroda…ima dosta pojedinaca koji se na osnovu vlastitih saznanja vraćaju svom izvornom narodu. Čak i među velikim slovenskim
narodima danas pomalo izrasta saznja o njihovom Srpskom poreklu..
5. Istovremeno ima veliki broj Srba u Srbiji danas, koji se obrušavaju na sve ono što je Srpsko. Politički ih zovu DRUGOSRBIJANCI. Ti Drugosrbijanci su utkani u sve vrste vlasti koje danas regulišu sve što je bitno za život današnjih Srba i budućih generacija Srba. To je korov koji se širi u svim Srpskim zemljama a meni je to pokazatelj da je Bog digao ruke od Srba. Eto to su neke stavke a vjerovatno ih ima i više.
Pored navedenog – mnogo je onih koji misle da su oni ono što sami hoće da budu – ne samo u pogledu ljudskih osobina, nego i da su nosioci nacionalnog identiteta izvučenog recimo od imena regiona u kome su rođeni.
Njihov um ne ide dalje od samog sebe i svojih trenutačnih potreba. Sa njima se ne može razgovarati – oni su rigorozno nepijemčivi za bilo što protivno njihovom trenutnom mišljenju i interesu. A njih ima mnogo i stalno se šire po broju. I tako mi živimo nekako,životarimo kroz protok vremena i gledamo na uništenje svih onih vrednosti za koje su naši preci davali živote. Pojam časti nestaje,Važno je da se živi!!!!!.sad i odmah.Prihvata se svaka negativa od strane vladajućih slojeva, prihvata se nametanje negativnih pojava na svim poljima života, u materijalnom i duhovnom smislu. Promovišu se pojave kao skupovi pedera, skupovi NVO, itd……………itd……. a omalovažavaju naša vjera,naša Slava i naše pismo-SRBICA (Ćirilica).
ALI…
U mnogim predanjima o prošlosti postoji nit nekakvog malog ostatka nakon globalnog
uništenja zbog deformcija ljudi i gubitka morala . Očuvala se riječ MORAL da označi ono što se mora. A koliki je broj Srba danas koji misle da je život po moralu ono što se mora.
Ako živimo u normama morala – opstajemo preko našeg potomstva, a ako izaberemo način
nemoralnog življenja – da sebi priuštimo sva zadovoljstva koja su moguća i dohvatljiva – onda smo izabrali uništenje potomaka. Ipak neki mali broj potomaka ostaće da bi se život u obliku ljudi nastavio kao mali broj onih koji su bili pripadnici neke uglavnom male zajednice koja je živjela po zakonu morala. Jer čovjek je veoma složena tvorevina i njen Tvorac neće dozvoliti da ta tvorevina bude totalno deformisana i da nestane. I neće dozvoliti da čovjek prije svog djelimičnog uništavanja samog sebe – da uništi sve druge tvorevine Tvorca danas prisutne na planeti.
U današnjem društvu mnogih naroda MORAL je nestao čak i kao pojam. Ljudi izrastaju
bez bilo kakve pouke u familiji, jer roditelji nemaju vremena da se posvete svojoj djeci,
umorni su od trke da zarade minimum novca za opstanak, , a i zainteresovani su za mnogo toga što se nameće iz raznih razloga a što nije u smislu odgoja djece a niti morala. Tako suština življenja biva skrajnuta u bezsmiso.
I većina ljudi danas ne prihvata misao da je suština življenja ljudi njihovo trajanje uz
poštovanje moralnih principa življenja. Ne shvataju da moralni princip življenja omogućuje ljudskom biću mnogo zadovoljstava, svanuće svkog narednog dana koji nosi i radosti i napor da se obezbjedi rađanje sledećeg i svih budućih dana sa sličnm smislom. A ti budući dani donose sve ono što je poznato kao ŽIVOT .Donose zadovoljstvo stvaranja materijalnog i duhovnog – sve što je u okviru morala , donose zadovoljstvo ljubavi u svim pravcima tog doživljaja kao: ljubav roditelja prema djeci, prema unucima i nadalje prema potomstvu , zatim ljubav djece prema roditeljima,braći,sestrama, đedovima-babama, te tako i prema ISTORIJI svog roda, uz doživljaj procjene dobra i nedobra u toj istoriji..
Djeca bi morala biti usmjerena na življenje po moralu kako nam je ostavljeno od predanja
i usmjerena da prihvataju tehnološki napredak u svrhu ugradnje u svoj životni ciklus radi
olakšanja životnih napora ili radi ulepšanja pozitivnih doživljaja i saznanja. Ali ne treba prihvatiti ništa od tehnologije što služi negativnostima – recimo sadržaj elektronskih medija,kao što su današnji crtaći, banalne figurice i sve ono što negativno djeluje na psihu djeteta-buduće zrele osobe. U svemu tome vrlo je važna uloga roditelja, vrtića, osnovne i srednje škole (Mas mediji-Televizija i novine ne treba da postoje u današnjem svojstvu – negativni su svi odreda- kreirani sa zlom namjerom ili kreirani od nedoraslih ispod-mediokritetskih osoba.)
Čujem od pojedinih osoba – za dobar narod potrebne su vaspitane vaspitačice i sledeći
usmjerivači omladine. Slažem se ali dodajem da su potrebni i vaspitani roditelji,vaspitaano društvo (država ili zajednica). Njih generalno gledajući više nema.
Zadnji sloj tih kvalitetnih članova familije – kao đedovi,roditelji, nestali su u ratovima
1912-1918 godine. Taj period ratova je ujedno i jedno doba dokaza za kvalitet dotadašnjih
familija,kvalitet iznad svakog svjetskog nivoa. Da nije bilo takvih familija – koje su očuvale
naša predanja , tok tih ratova bio bi uobičajen, a realni tok tih ratova nije uobičajen već jedinstven. O tome ne treba da govorim, jer poznavanje tih ratova u svakom segmentu , dostupno je svakome ko hoće da zna, a ko neće da zna , on je savremena jadna osoba.
Ako se zainteresujete u svom okruženju znate li Familije u kojima Majka uči svoje kćeri
kako treba da se ponašaju u pubrtetu,kako treba da sazrevaju i tek tada kako i kada
treba da odaberu ličnost svog bračnog druga,kako treba da vaspitavaju svoj porod.
Znate ili Familije u kojima očevi uče svoje sinove da budu po duhu vitezovi, da poštuju i cijene svoje vršnjakinje, dobre djevojčice u doba sazrevanja , od kojih će kao punoletni kada se uslovi steknu –izabrati svoju saputnicu ,buduću majku svoje djece. Da budu sposobni da se brinu o svojoj porodici, da je čuvaju od svakojeg zla,i da čuvaju svoj rod, svoju naciju, svoju državu.
Umjesto navedenih kvaliteta današnje majke i očevi uče svoju djecu jednakim vrijednostima,….uči „školu“ sine-kćeri i zaposli se što bolje….prema tebi niko nema obzira, nemoj ni ti imati obzira prema bilo kome, prema bilo čemu. Uče ih jednako i proizvod je omladina u kojoj se ne raspoznaje ko je žensko a ko je muško. I normalno je da oreol koji su imale mlade Dame u ranija vremena , za čiju naklonost su se borili vitezovi…nestaje…ali nestaju i vitezovi.
I tako,malo po malo nestaju sve nasleđene vrijednosti ranijih vremena, zamjenjuje ih šund preko svih vrsta medija i divnih elektronskih naprava, šund ugrađen u roditelje male djece, baze Familije malih nevinih anđelčića ali koji ubuduće treba da postanu demoni savremenog društva,da slave D A N V J E Š T I C A, ne Božić, ne Uskrs, ne Sv.Savu . Otuda i nazivi za šund : TV Hepi, TV Pink, Tv…TV itd, , zatim Vau…Vau…itd….Monte ovo,Monte ono, itd..itd , butik Leonardo, restorani Mama mia , Forca,itd itd …. i sve zaboga zato što je takav način izraza osjećaj – izražen opet sa „KUL“ i da su svi ti strani nazivi ljepši od Srpskog jezika….i to je baš „ tako i tačno…očigledno je i ne treba dokazivati.“
Na kome je mentalnom nivou duh kreatora navedenih pojmova i onih koji to bez rezerve prihvataju…gadno je i raazmišljati.Bolje je razmišljati kako suzbiti sve negativno i kako
ostvarivati nešto što je pozitivno i moralno .
Zato oni Srbi koji su ostali na Srpskim tradicijma i sa srpskim duhom,treba da se založe za oslobođenje KIM
i to na opisani način razmjene teritorija sa Albanijom, da to bude početak budjenja naroda, da se istovremeno
založe za reformu školstva i za zdrav odnos i zdravopodizanje djece. U tom sektoru djelovanja vremenom će se
okupiti većina i nastaviće svoje postojanje na putu ka vječnosti.