У исто време док су у Србији формиране аутономне области као државе у држави, Милован Ђилас одбија захтев далматинских комуниста да и Далмација добије аутономију. Они су то образлагали чињеницом да она никад у историји није била под влашћу Загреба, а Ђилас је одговорио да је Далмација најхрватскији део Хрватске.
Ђиласова комисија је разграничавање Војводине обавила за само недељу дана, колико је потрошила на обилазак неколико села од Срема до Барање. Одлучено је да вуковарски округ и Барања, у којима је сеоско српско становништво било већинско, ипак треба да припадне Хрватској. Оправдање је пронађено у податку да је 1945. Хрвата било више у градовима. Потпуно је занемарено да је у градским срединама током рата дошло до највеће промене националне структуре због убијања и покатоличавања Срба, као и због колонизације коју су извеле власти НДХ.
Хрватска је тада водила спорове и око линија разграничења са Словенијом, БиХ и Црном Гором, које су решавале комисије на челу са Ђиласом. Спорови су, по правилу, решавани у корист Хрватске.
– Броза и структуру око њега интересовало је првенствено како што више увећати Хрватску не марећи ни за етнички, ни за историјски принцип, осим онога који је био развијен код хрватске мегаломаније. А да би се овај план реализовао требало је претходно што више размрвити српски простор – наводи др Момчило Диклић из Института за европске студије.
Он истиче да ипак није успео план хрватских комуниста о колонизацији Војводине.
– По првобитном плану колонизације било је предвиђено да три петине колонизованих буду хрватске националности. Како није дошло до међурепубличког разграничења у потпуности сходно хрватском плановима, акценат насељавања стављен је на Барању, да се у њој измени национална структура у корист хрватског становништва – открива др Диклић.
Упркос протестима Барањаца, да никад нису били део Хрватске и да су се 1918. први прикључили Србији, Ђиласова комисија их је ставила под шињел Загреба.
Комисије које је водио Милован Ђилас с неколицином комунистичких функционера, после само неколико дана боравка на трену, изводиле су „одокативно“ импровизоване закључке, али са далекосежним последицама, сматрају историчари.
– На тај начин су границе Србије из 1918. анулиране, јер их комунисти нису признавали. Разграничење с Војводином и Македонијом решавале су комисије и не помишљајући на референдум и мишљење грађана – указује др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.
Он подсећа да је Македонија направљена као држава повлачењем границе на импровизован начин, због чега су се побунили Срби из општине Вратничке и села око Тетова.
– Писали су писмо Петру Стамболићу, али кад су кренули код њега у Београд ухапшени су. Тиме се отприлике завршава разграничавање република. Затим се доноси Устав који каже да је Југославија федерација коју чине републике које имају право на самоопредељење укључивши и отцепљење и уједињење с другим народима. То практично значи да је Македонија могла да одлучи да се прикључи Бугарској – објашњава др Павловић.
За име Петра Стамболића везује се и отцепљење дела Рашког округа и његово припајања „аутономној области Косово и Метохија“. Територијална промена на простору северног Косова изведена је 1959. тако што су Косовској Митровици припојени срезови Лепосавић и Лешак, где су већином живели Срби. Званично образложење било је да тај део гравитира ка Митровици због рудника. Стварни разлог било је обезбеђивање довољно гласова за избор Петра Стамболића међу делегате Савезне скупштине.
Касније је Стамболић негирао да је он увећао територију Косова и Метохије на северу, тврдећи да је то учинио Слободан Пенезић Крцун „да би повећао број Срба у покрајини“, која то још није била. До данас нису пронађене писане државне одлуке којима је увећана територија Косова и Метохије за 197 квадратних километара.
– Када је 1959. године донета одлука да у Косово и Метохију уђе и Лепосавић, то је учињено тако што су срезови Лепосавић и Лешак из Рашког округа припојени Косовској Митровици и посредно унели свој атар у покрајину. То значи да Косово није имало „територијалну целовитост“, нити је промена територије коју обухвата извршена одлуком о „померању граница“ – истиче др Павловић.
Без обзира на објашњења, Стамболићево изборно померање граница скупо је коштало Србију. Наиме, тек после тог проширења област Косова и Метохије уздиже се на ниво аутономне покрајине 1963. године.
– Две године после Брионског пленума име ове српске покрајине је преполовљено. Из њеног назива избачена је Метохија само зато што подсећа на њено порекло – српско црквено имање. Политичко руководство Србије, које је предводио председник републичког централног комитета Петар Стамболић, препустило је да се „о имену АП Косова и Метохије одлучи у покрајини“. Тих дана косметски Шиптари су одлучили да се убудуће зову Албанци – наводи публициста Перо Симић.
Тренутно је актуелно питање да ли административна линија – граница између Србије и Косова, на северу, „пролази“ врхом Копаоника изнад скијалишта и хотела, тик уз војну базу и маузолеј Јосифа Панчића или тешко приступачном дубодолином неколико стотина метара ниже.
Наиме, у документацији се, из непознатих разлога, појављују обе административне линије. Сумња се да је можда реч о „феномену фломастера“ који се појавио и приликом цртања мапа у Дејтону. Наиме, после окончања рата у БиХ, на терену се појавио проблем ничије и свачије земље, коју су својатале или је се одрицале обе стране. На мапама су се појављивале с линијама раздвајања које су биле паралелне, али удаљене и по неколико километара. Њихова тајна је откривена јавности тек једанаест година пошто се у свом стану на Палама убио Никола Кољевић, некадашњи потпредседник РС-а и предратни члан Председништва БиХ.
Он је био очевидац да су линије разграничења на мапама малих размера у Дејтону цртане дебелим фломастером. Кад би се мапа увећала, ради примене у пракси, те линије постајале су широки коридори.
– Гужва, паковање, и у гужви у ходнику срећем Владу Лукића, који је требало да остане још један дан ради преношења разграничења на карту већих размера. Јер последњи трик је био у томе што су линије разграничења извучене дебелим фломастером на малој мапи – забележио је Кољевић атмосферу пред повратак у Београд, кад је све већ било завршено.
О „фломастер“ границама говорило се и у Хагу. Амерички генерал Весли Кларк, сведочећи против Слободана Милошевића, показао је увећану карту с две паралелне црте.
– Коју сам ја црту од те две повукао генерале Кларк, не разумем, нисам ваљда повукао обе, а паралелно су једна поред друге – питао је Милошевић.
– Сећам се да сте узели фломастер и уцртали линију на карту – објаснио је Кларк.
„Границу“ на Копаонику Албанци не могу злоупотребити
Неко је, давно, покушао и успео да границу севера Косова са Србијом „нацрта“ Панчићевим врхом. Касније је то, пре догађаја на Косову, исправљено, Рашка и Лепосавић су заједнички утврдиле тачну границу коју су верификовали и надлежни државни органи и која је уписана у катастру и другим званичним документима. Кфор то зна и поштује, а ни из Приштине није било никаквих захтева да се било шта мења – тврди Драган Јаблановић, бивши председник општине Лепосавић, а однедавно председник Привременог општинског већа.
Он сматра да чак и уколико граница „на папиру“ стоји и даље на врху Копаоника, не би било никаквих проблема, јер на косовском (лепосавићком) делу планине без дозволе Општине Лепосавић нико ништа не може да гради.
– Будућа Заједница српских општина на Косову имаће све ингеренције у области просторног планирања и градње и биће брана сваком покушају да Приштина злоупотреби овај део Копаоника за неке своје циљеве – сматра Јаблановић.
Он подсећа да Копаоник никада није био део Косова, док Петар Стамболић није педесетих година прошлог века овај део планине, заједно са Лешком, Врачевом и добрим делом општине Лепосавић припојио Косову. Сви каснији покушаји да се овај део Косова врати Србији остали су без резултата, јер ни у Београду, упркос захтевима из Лепосавића и Лешка, за то није било политичке воље.
Дејтонски споразум
Адвокат Горан Петронијевић, члан тима бранилаца Радована Караджића, недавно је открио да Република Српска и данас има проблем с границама због дебелих линија.
– У време министровања шефа српске дипломатије Горана Свилановића, из строго поверљиве архиве Министарства спољних послова Србије, нестало је много докумената, који су, наводно изгорели у пожару. То је врло сумњиво, јер према информацијама које имамо, изгорела је чајна кухиња на спрату где се налазила архива, али не и архива. Том приликом је нестало много докумената, а између осталог и оригинал Дејтонског споразума, па зато Република Српска данас не може да утврди своје границе због дебљине линија фломастера – рекао је Петронијевић.
ИБ покварио Титов план
Тито је 1945. и 1946. у интервјуима страним медијима отворено говорио да ће Аутономна област Косово и Метохија бити припојена Албанији. На питање новинара „Асошијетед преса“ шта ће бити с овим делом Србије, Броз одговара:
– Зависи какав ће режим бити у Албанији. Ако дођу комунисти на власт оно може бити припојено Албанији. Енвер Хоџа је у својим успоменама навео да му је Тито крајем јуна 1946. обећао да ће Косово и друге крајеве Југославије где живе Албанци уступити Албанији чим се створи балканска федерација. Едвард Кардељ је приликом посете Москви 1947. најавио Стаљину да ће КиМ бити уступљени Албанији. Тај план није остварен због резолуција Информбироа.
Борис Субашић, Новости
