Како су комунисти уништили српску привреду

Уместо подгревања носталгије за деведесетим, осамдесетим, седамдесетим… мора се поштено рећи да је здрава економија у овој држави последњи пут постојала 1930-тих година

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Отпуштање стотина хиљада радника после 2000. године, уз гашење домаћих и довођење страних банака, тзв. тајкунизацију и остале процесе, код дела становништва доводи до жала за деведесетим годинама 20. века.

Тај жал још није попут оног за осамдесетим, које се називају и “златним добом“ домаће индустрије. Наводи се податак да је тада крагујевачка фабрика аутомобила “Застава“ имала око 40.000 радника, уз јадиковање за садашњих 1.500 које треба да запосли “Фијат“.

Ипак, ни носталгија за осамдесетим није ништа у поређењу са оном за седамдесетим. Тада је било можда и преко 100 фабрика са по преко 10.000 радника.

Увек кад видим овакве цифре сетим се студентских дана на Економском факултету у Крагујевцу, 1980. и неке. Тада су нам професори говорили о 40.000 радника “Заставе“, али у негативном контексту. Наиме, тако велика армија радника, и то уз помоћ ко зна колико хиљада запослених у кооперанстким фирмама широм земље, успевала је да произведе највише 200.000 аутомобила годишње. Као контра пример навођена нам је јапанска “Тојота“, која је са 2.000 радника у централној фабрици, и са далеко мањим бројем запослених у кооперантским фирмама, производила два милиона аутомобила годишње.

Према томе, и “Застава“, и ИМТ из Раковице, и “14.октобар“ из Крушевца, и “Прва петолетка“ из Трстеника,  и низ тих других “гиганата социјалистичког рада“, заправо су били једна економски ужасна појава. И не само економски. На пример, као студентски новинари радили смо интервју са двојицом радника “Заставиног“ ОУР-а “Пресерај“, чији опис сопствених радних места је више личио на хорор филм него на фабрику с краја 20. века. Тамо је ретко ко дочекао старосну пензију. Или би их исекле пресе, или би се поразбољевали од удисања отровних испарења. Горе је било само у суседном ОУР-у “Ковачница“, мада је много тровања било и у ОУР-у “Лакирница“, или како се већ звао. Отрова је било тако много да се осећао и на горњим спратовима крагујевачких солитера.

Заштита на раду је, дакле, била мислена именица, а на екологију нико није ни помишљао. Многе реке у Србији биле су црне (не фигуративно, већ дословно), трујући немилице становништво преко воћа, поврћа, млека…

Уосталом, довољно је погледати билансе: двехиљадите, деведесете, осамдесете, седамдесете… све је то катастрофа. Здрава економија у овој држави последњи пут је постојала 1930-тих година. Уместо демагошког коришћења носталгије, сваки план економског опоравка као базну морао би да уважи ту чињеницу.

На крају тих 1930-тих крагујевачка “Застава“ (тј. Војно-технички завод) имала је 12.000 радника. Почела је да склапа и аутомобиле, односно џипове, али то је касније скривано, из очигледних разлога. Заправо, фабрика је сем оружја још од друге половине 19. века правила на стотине производа из цивилног програма. На пример, 1890. и неке освајала је медаље на међународним сајмовима за квалитетне плугове и пегле на пару.

Или, данас звучи невероватно податак да је у Србији пре 1941. постојало чак девет фабрика авиона. Неке од њих наставиле су да раде и после рата и чак је, захваљујући старим кадровима, оборен један светски рекорд у брзини летења. Међутим, социјалистички систем је неумитно уништавао предратни потенцијал. Већ од 1960-тих домаћи ловци могли су да служе само као глинени голубови конкурентима из других земаља. Авио индустрија се неумитно гасила. Једну фабрику авиона, “Икарус“, комунисти су претворили у фабрику аутобуса, али се после испоставило како нису способни да праве ни аутобусе.

Наравно, излишно је говорити о разлици између привреде са авио индустријом и без ње.

Чувени винари Марковићи из Крушевца освајали су 1930-тих година медаље за квалитет коњака у престоници њихове постојбине, Паризу. Вино су извозили у дугим железничким композицијама – цистернама у Италију и друге западне земље. Комунисти су Марковиће похапсили и све им одузели, уводећи газдовање над њиховом имовином на свој начин. Али, са запада су почели да им враћају пуне цистерне. У покушају да врате предратни квалитет пића, комунисти шаљу свог најбољег демагога из тог краја у сремскомитровачку казнионицу, са понудом најстаријем Марковићу, Милутину: биће пуштен на слободу ако пристане да ради у својој бившој фабрици за бедну плату. Пристао је, зато што се у Сремској Митровици свакодневно умирало, и радио је као некада, али није вредело, јер знање једног човека мало вреди у наопаком систему. Иначе, тај најпознатији демагог у крушевачком крају касније се прославио, написао је статут Савеза комуниста и још низ пропагандних дела (зове се Добрица Ћосић), док су Марковићи падали у заборав.

Тај процес одигравао се широм земље. Место некада чувених фамилија, које су генерацијама стицале богатство, преко ноћи су заузеле неке друге особе.

Или, да наведем пример највеће приватне фабрике у Крагујевцу, коју сада сви зају под именом “Бојаџића млин“. И Бојаџиће су похапсили, постављајући своје људе на чело фирме. Испоставило се да је из области пекарске индустрије КПЈ у Крагујевцу имала само једног пекарског помоћника, и то са мало искуства. Њега су поставили за директора целог овог комплекса. (“То је твоја струка, ти знаш то…“)

У Крагујевцу се налазила и највећа фабрика хране на Балкану, “Стефановић“. Треба ли уопште говорити о томе шта је било са Стефановићима, ко је преузео фабрику и како је она завршила…

Укратко, комунисти су уништили економију. Њихова Југославија није била способна да створи финалне производе за девизна тржишта. Читаво друштво одједном је враћено натраг за једну епоху, тако да су се на Запад опет извозиле сировине, а са Запада су се увозили готови производи. То се на економским факултетима учи као најгори могући сценарио по једну земљу, јер се више вредности по правилу ствара у финализацији. Такође, вредност се увек прелива од оног који даје сировине ка ономе који ствара финални производ. Што значи да се разлика између једних и других стално повећава и да после неког времена ту више није реч о враћању уназад само за једну епоху.

Оних 12.000 радника уочи априла 1941. у “Застави“ требало је да буду максимум, јер су већ од наредне декаде машине све више мењале људске руке. Не марећи за то, комунисти су систематски осујећивали процес смањивања броја радника, јер се сама суштина њихове идеологије заснива управо на злоупотреби термина “радничка класа“. На тај начин они не само што су промашили цели један век, већ нису уочили да ни у 19. веку радничка класа нигде није постала нити већинска, нити авангардна (то су увек били образованији друштвени слојеви).

Тако су они упорно пунили фабричке хале, а празнили села, уништавајући истовремено и радничку класу (која је од првог дана њихове владавине имала мања примања и лошији друштвени статус него пре рата) и сељачку класу (упркос развоју механизације, предратна пољопривредна произовдња достигнута је тек 1959. године). То је чињено системски, “маказама цена“, тако што су цене пољопривредних производа увек обаране испод цена репроматеријала који се користи за пољопривредну производњу.

И ту је своје одиграла њихова идеологија, за коју су сељаци били класни непријатељи. “Не може комунизам под српску шајкачу“, говорио је писац Данко Поповић. Сељаци су најрелигиознији и најмонархистичкији део друштва, највише поштују традицију, економски су најамње зависни, осећају се слободно на својим имањима, прилично су наоружани и склони дизању буна и устанака. Обратно, радници не носе шајкаче и збијени су у ограниченом простору ограђеном бодљикавом жицом, где их лако контролишу и где им све, од напредовања и висине плате до евентуалног добијања стана, зависи од неког члана КПЈ на шефовском положају.

Дакле, да је остала Краљевина, оних 12.000 радника у “Застави“ остали би максимум, а нова радна места, као и у другим капиталистичким земљама, стварала би се градњом нових фабрика и уопште стварањем нових компанија из разних области, које би задовољавале новостворену тражњу. Социјалистичка Југославија за то није била способна, па су ради задовољења те новостворене тражње грађани оставили силне милијарде марака у Трсту, Солуну и Истанбулу.

Штавише, социјалистичка Југославија није била способна да створи ни адекватну трговинску мрежу, која би пред домаће потрошаче изнела све те производе које домаћа привреда није била способна да створи. Тако би барем део оних милијарди остао у земљи.

После свега две деценије комунисти су толико разорили земљу да више није било посла ни на селу, ни у фабрикама, ни у трговини, нити ма где, па су због притиска незапослених 1965. године били принуђени да отворе границе. Маса становништва почела је да напушта Србију тражећи посао, мада је увек у историји, и све до 1941. године, економска миграција текла у обратном смеру – ка Србији.

Данас на сцени видимо ништа друго до одраз катастрофалне економске политике вођене од 1945. наовамо: уништени су пољопривреда, индустрија, домаће банкарство… Трговина није у функцији подстицања домаће производње, нити представља привредну грану са добрим платама за масу запослених, већ служи за богаћање мањег броја партијски подобних особа. Исти је случај и са привредним гранама насталим на новим технологијама.

Према томе, мора се почети од 1945. и радити све супротно од оног што се радило после те године. Предуслов је наравно да се најзад спроведе дебољшевизација. (Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)

Погледи.рс