Живот у свету машина дубоко мења психологију људи, а највише су на удару младе генерације, којима је компјутер одавно заменио ливаду и лопту, па се у Србији све више родитеља хвата за главу кад се проблеми пренесу у школу. Психолози упозоравају да просечан човек никад није био усамљенији, депресивнији и несигурнији него данас.

Млади и деца сате и сате проводе испред рачунара, живећи илузију да играју игре. Они се заправо само забављају, јер игрице немају ниједан елемент игара – нема живог противника, нема временског ограничења и нема радости. Стручњаци сматрају да је скоро половина Срба зависна од друштвених мрежа, игрица и интернета, а наставници у школама имају све више проблема са децом која су мрзовољна, поспана и говоре чудним скраћеним језиком.

Милица Митић, професорка српског језика и књижевности из Врања, сматра да се с правом многи родитељи боје за своје дете да ће од толиког седења пред компјутером постати изоловано од свих.

– Деца проводе мање времена у игри са својим вршњацима, а уместо тога играју игрице на компјутеру које чак и нису примерене за њихов узраст или висе на популарним друштвеним мрежама попут Фејсбука или Твитера. Деца се све више служе интернетом и гугловањем и на тај начин скидају теме за писмене задатке и препричане лектире. Ђаци тако говоре и пишу на писменим задацима несувисло, испрекидано, често употребљавају поштапалице, реченице су ретко завршене. Познато је како је један врањски средњошколац препричао чувени роман свог земљака Борисава Станковића “Нечиста крв”: Типа ожене старијом рибом. Он провали да је његов ћале зигује, што га тотално срање. Цела књига је секс, само тако – истиче Милица.

Кад неко каже: “Конташ, нисам у возном стању, морам да се ресетујем”, он особине машина преноси на људе, тако да људски језик полако прераста у некакав језик робота – што брже, једноставније и површније. Млади данас пишу на Фејсбуку буквално онако како говоре. Не поштују се знакови интерпункције, зарез и тачка су непознанице, а велико слово не треба ни спомињати.

[pullquote_left]

Бановић Страхиња глуп

Милица Митић је дала пример како деца препричавају епску песму “Бановић Страхиња”: Бане је био много глуп човек, жена га је ‘ладно преварила са Турчином, а он, који бедни лик, опрашта јој и говори на крају да је све кул”.

[/pullquote_left]

– Утицај Фејсбука довео је до појаве многих скраћеница које млади само разумеју. Овакве скраћенице свакако убрзавају комуникацију међу њима. Не куцају се сва слова, већ она која су “најбитнија” да би се препознала реч која се жели написати.

Тако “разговор” иде брже, па се, на пример, не куца конструкција речи “без везе”, већ само четири слова БЗВЗ или “нема проблема” са НП, и свима ће бити јасно на шта се мислило. Многи изрази преузети су из енглеског па је он постао језик глобалног доба. У прилог томе иде један виц који гласи овако: “Пита отац сина: Сине, је л’ истина оно што пише у новинама да Фејсбук заглупљује? Син одговара: Шта, омг, лол?” Изрази омг и лол преузети су из енглеског и значе Ох Мy Год – о мој боже и Лаугхинг Оут Лоуд – смејем се наглас – наводи Милица.

[pullquote_right]

Опседнути Фејсбуком

Срби су се прошле године уписали на убедљиво четврто месту по времену које проводе на Фејсбуку. Испред нас су Турска, Венецуела и Колумбија.

[/pullquote_right]

Језик је тако постао хаотичан, скраћен и неразумљив.

– Библиотеке су замениле интернет странице на којима је довољно да се само изгуглује препричано дело и реши проблем читања. Употреба и скраћивање речи шири се као вирус међу младима. Читалачка култура међу младима свела се на међусобно ишчитавање статуса на Фејсбуку и коментарисање истих. А ту се ништа ново не може научити. Дружење се свело на ћаскање преко чета и важно је да ли неко некога има за пријатеља на Фејсбуку, а није важно да ли ја са њим икад проговорио – истиче Милица.

Она упозорава да уколико на овај проблем не будемо обраћали пажњу, почеће да се цепа, отуђује и замире.

– Нисмо ли данас сведоци управо таквог процеса, у коме српски језик полако губи своју суштину? Наравно да јесмо. Али само ми можемо допринети колико-толико његовом очувању у свакодневном говору. Породица и школа су пред историјском одговорношћу за очување српског језика – упозорава Милица да постајемо безоблични роботи модернизоване будућности где се све замењује модерном технологијом.