Када би се над Србијом развукла шатра, био би то првокласан циркус. Нико ништа не мора да увежбава јер му је то свакодневица. Политичари би и даље жонглирали речима и вешто прескакали из обруча једне странке у другу, поражени би гутали и бљували ватру, спонзоруше би скакале из крила у крило бизнисмена на жици, а највише би било пајаца.
У време када је комад ‘леба и с ‘леба најважнија мисао, која заокупља већину људи ове похаране, обезакоњене и морално посрнуле нам земље, моралне норме потпуно су промењене. Како су се и они горе досетили да народу треба пружити хлеба и игара, жонглерима, гутачима ватре и партнерима на жици много је лакше да владају слуђеним кловновима.
[pullquote_right]
Срећа је на нули
– Не, ја се не коцкам. Али, он има среће. Једном је добио 24.000 динара. Рулет је чудо. Али, најсрећнији су они који су на нули – рекао је један средњошколац, који рече да није коцкар.
[/pullquote_right]
Турске, индијске, шпанске и португалске серије постале су саставни део живота већег броја жена, а одавно су им се придружили и мужеви. Док оне певуше рефрене лакопамтљивих фолк песама, мужеви могу несметано да гледају у разголићене, тек откривене певачице. Ријалити “Мењам жену”, “24 сата свадба”, “Велики брат” уче да породица више није основна ћелија друштва, него реклама на телевизији. Они којима је тешко да доспеју на телевизију, увек преостаје мало забаве у спортским кладионицама и коцкарницама.
Потрага за парама и забавом један је основних циљева живота, па у Поморављу, као и целој Србији, кад човек већ напусти окриље ТВ екрана, на градским улицама му се нуди безброј коцкарница и шопинг молова, уз који киоск брзе хране.
У кладионицу Казино-кеш у Јагодини, каже власник Саша Илић, долазе и ђаци и професори, лекари, адвокати, али и радници и пензионери.
– Долазе људи свих узраста. Од основаца до свих који могу да ходају. Кладионице су почеле да се отварају пре петнаестак година, а експанзију су доживеле последњих седам-осам година. Муштерије су нам сви који желе да зараде на лак начин. Највише се кладе на утакмице, али играју и на апаратима. Остављали су читаве плате, неки су продавали аутомобиле и ствари из куће да би измирили дугове, супружници су се разводили, а деца неретко краду новац од родитеља да би играла. То је велики порок, болест, од које само ретки могу да се отргну – прича Саша.
[quote]
Секс за посао
Још један вид забаве који политичари и успешни привредници обезбеђују себи и посебно одабраним клијентима јесте бесплатно оргијање. Оне своје изабране пословне партнере воде на већ позната места у којима их чекају хостесе вољне да удовоље њиховим прохтевима не би ли задржале тренутан посао или добиле још бољи. Женска понуда на улици, пак, мора да се плати од 500 до 1.000 динара.
[/quote]
У казино-кешу Габријела Миљковић из Милошева за апаратом убија време док чека воз.
– Повремено играм да смирим живце, јер сам од секирације добила шећер. Некада играм и са супругом Драгославом и девером. Највише сам добила 20.000 динара – каже Габријела, која је у Бугарској радила као медицинска сестра.
Драгољуб Симић, пензионер из Јагодине, који је некад радио у Јагодинској пивари, каже да се коцка деценијама и то због пара.
– Добијао сам и губио. Зеро-зеро. Највише волим рулет. Добијао сам и по 2.000 евра, а највише сам изгубио 100 евра. Нисам зависник. Прво храна за породицу, па све остало. А да немате једну цигарету? Можда 100 динара да ми позајмите? – упитао је Драгољуб репортера “Вести”.
Милан Младеновић, радник у кладионици, прилази и смје се.
– Ма, знам га. Сваког дана је ту. Кад нема новац он се жица. Кад прими пензију, не излази док је не потроши – каже Милан.