Како су убијени српски гиганти

Вест да је после две и по године трајања стечајног поступка некадашњи индустријски гигант Индустрија мотора и трактора (ИМТ) ипак нашао купца, неизбежно је изазвала помешана осећања. Колико год могла да обрадује што ће познати српски трактор као бренд преживети, иако у рукама власника из Индије, оставила је горак укус због осећаја да је судбина неких од чувених српских гиганата могла да буде боља. Иза многих су остале тек сабласно оронуле напуштене зграде.

У Србији је после продаје ИМТ-а који је био у стечају од септембра 2015. године остало још 2.069 стечајних поступака. Могло би се рећи да је ИМТ још и брзо продат.

Према подацима Агенције за лиценцирање стечајних управника, просечно време трајања стечајних поступака у Србији је две године, 11 месеци и један дан, а постоје стечајни поступци који трају и више од деценије и по. У 15 случајева стечајни поступци трају од 15 до 22 године.

Тужну судбину некадашњих гиганата, поноса српске привреде, најбоље осликавају примери који су се први наметнули.

1. Генералекспорт, чувени Генекс, спољнотрговинска компанија коју су некада звали држава у држави, у стечај је отишла крајем 2015. године. Био је 16. међу 600 најуспешнијих фирми у земљама у развоју, са 60 предузећа широм света и годишњим обртом од шест милијарди динара 1989. године. Чувена Генексова кула, Западна капија Београда, деценију и по зврји празна и чека купца.

2. Застава у Крагујевцу, највећи индустријски гигант на Балкану основан 1953. године, произвела је више од четири милиона аутомобила, од којих је 650.000 пласирано на тржишта 76 земаља у свету. Са кооперантима је запошљавала више од 50.000 људи. Угашена је јануара 2011, пошто је од 2006. године од ње остало само акционарско друштво — „Застава ауто“, предузеће које је основано после споразума са италијанским „Фијатом“ који данас у Крагујевцу прави свој аутомобил.

3. Комбинат „Серво Михаљ“ у Зрењанину, највећи произвођач хране у великој Југославији. Гигант који је имао 42 фабрике и запошљавао 24.000 радника и сарађивао с 25.000 коопераната. Дуже од деценије трајао је стечајни поступак „Серва Михаља“ у зрењанинском Привредном суду, да би се пред крај 2005. године комбинат нашао на распродаји. Слично су прошли и остали велики пољопривредни комбинати у Војводини.

4. Магнохром Краљево — Агенција за лиценцирање стечајних управника огласила је средином фебруара ове године продају некадашњег краљевачког гиганта по почетној цени од око 275 милиона динара. Између осталог, на продаји је пословни комплекс Фабрике ватросталних материјала у Краљеву, рудници Шумадија и Магнезит са погонима експлоатације и сепарације руде ватросталних материјала на више локација, целокупна опрема Фабрике ватросталних материјала и експлоатациона права на пољима рудника Шумадија и Магнезит, као и земљиште у својини Магнохрома на подручју Краљева, Чачка, Чајетине и Горњег Милановца.

5. Електронска индустрија (ЕИ) Ниш је још један гигант над којим је пре две године, по одлуци Привредног суда у Нишу отворен поступак стечаја, после 69 година постојања. Почетком „златних“ осамдесетих година прошлог века тадашњи СОУР Електронска индустрија запошљавао је више од 28.000 радника, од којих је око 18.000 радило у нишкој ЕИ. Тај холдинг је минуле деценије званично имао чак 102 фирме.

6. Гоша холдинг у Смедеревској Паланци — јануара ове године Привредни суд у Пожаревцу донео је решење о отварању стечаја у Фабрици шинских возила „Гоша“ у Смедеревској Паланци. Основана је 1923. године српским и француским капиталом под називом Јасеница АД, као радионица за ремонт вагона и израду челичних конструкција, израсла временом у холдинг који је чинио више од 20 зависних компанија.

7. Индустрија мотора Раковица (ИМР) — отишла у стечај априла прошле године. Индустријски гигант у коме је некада радило 7.700 људи спао је на шездесетак запослених. Основана је још 1927. године као Индустрија аеропланских мотора, да би се потом углавном бавила производњом мотора за наше тракторе.

8. Фабрика гума „Рекорд“ у Раковици више ни физички не постоји. На њеном месту никао је тржни центар „Капитол парк Раковица“. Настао још 1925. године, „Рекорд“ је после Другог светског рата успешно пословао, извозио пнеуматике у 25 земаља Европе, Африке, Америке и запошљавао око 5.000 људи који су радили у четири смене. Извоз током осамдесетих година прошлог века достизао је 22 милиона долара годишње. Успешно је ово предузеће радило и у време санкција, али и непосредно после тога. Уследила је затим чувена приватизација која је „Рекорду“ дошла главе, јер је процес реструктурирања био неуспешан.

9. ДМБ Раковица — Чувене фабрике ауто-мотора „21. мај“ (ДМБ), која је производила авио, ауто, турбо и малолитражне моторе, имала фабрику алата и опреме, ливницу, хотеле…, остао је још само мали траг. Од девет предузећа која су чинила овај некадашњи гигант постоји још само Фабрика малолитражних мотора (ФММ). Производило се по лиценцама „Фијата“, „Ламборгинија”, „Ролс Ројса“, „Боша“. Дуго је фабрика производила моторе за „заставу“, „фићу“, „југа“. Крајем осамдесетих, са 70 одсто капацитета у ДМБ-у је произведено 165.000 мотора, а радило је више од 5.000 људи. Вредност имовине у једном моменту премашила је милијарду долара.

10. Индустрија конфекције Клуз у Београду једна од највећих у земљи у којој је радило и 10.000 радника. Ликвидирана је још 2011. године после неуспелих приватизација и стечаја.

11. Београдска конфекција — Беко у стечај је отишла 2003. године. Њени бивши радници и акционари протестовали су почетком фебруара ове године испред Владе Србије, због тога што стечај траје 15 година и траже да се подели приход од до сада продате имовине, од око 29 милиона евра на име бесплатних акција. На протесту је било стотинак од око 4.500 бивших радника те фабрике.

Низ сличан овом би могао да потраје. Већ до 2012. године у српској индустрији је нестало више од 600.000 радних места. Прво погођена санкцијама, па НАТО бомбардовањем, српска привреда, а поготово индустрија је после 2000. године докусурена приватизацијом. Светска економска криза 2008. је додатно „досолила“. Од милион запослених у индустрији 1989. године, бројка је 2011. спала на око 370.000.

И ИМТ је био међу гигантима који су се суновратили. Рекордне 1988. године произвео је 45.000 трактора и 35.000 машина и запошљавао 9.800 радника. Августа 2015. године у ИМТ-у је у потпуности престала производња, а преосталих 360 радника отишло је на биро рада.

Коментаришући продају ИМТ-а, професор Економике индустрије на Економском факултету у Београду Љубодраг Савић каже да му нису познати сви елементи купопродајног уговора, али да је добро да те неке бивше гиганте, чак и на овакав начин, оживљавамо. Он, додуше, додаје да то неће бити оживљавање старог ИМТ-а, што је и немогуће, јер је технологија у међувремену напредовала и много тога се променило.

Од свих гиганата, како подсећа, преживели су Железара у Смедереву, Ваљаоница бакра и алуминијума у Севојну, Галеника, муче се и још чекају решење РТБ Бор, ПКБ, хемијски комплекс у Панчеву и Кикинди. Углавном је преживела наменска индустрија која ради за војску и оно што је за њу везано, као и фабрике дувана, цемента и поједине пиваре и шећеране које су првих година приватизоване, сумира Савић за Спутњик.

„Све после тога што је нуђено на продају, ишло је, углавном, веома тешко. Ми смо у фамозном процесу реструктурирања имали 176 фабрика, а то су све углавном били гиганти за чију куповину није било интересовања“, каже професор Економског факултета.

По његовом мишљењу, та предузећа су највише пропала управо у процесу реструктурирања када су погубили везу са добављачима и са купцима.

„Њихово место заузео је неко други. Она су техничко-технолошки застарила, ко је игде могао да оде он је отишао. И практично, за та предузећа само се тражио начин како да их држава скине са своје грбаче“, објашњава Савић.

Он сматра да су она платила цех моделу развоја који су изабрале новодемократске власти после 2000. године, које су сматрале да ће приступ европском тржишту и приватизација, односно долазак странаца, решити све проблеме.

„Највећа жртва таквог приступа је била индустрија. До економске кризе 2008. године у Србију је по разним основама ушло 129 милијарди долара, од чега свега 59 милијарди од извоза. Остало су биле дознаке, донације, директне стране инвестиције, средства од приватизације. А од тих 129 милијарди, 110 милијарди је потрошено на увоз“, указао је он, истичући да је политика јаког динара додатно сахранила српску индустрију. Тиме је, како додаје, омогућен јефтин, а не много квалитетан увоз, а домаћи производи су били неконкурентни на домаћем, а посебно на иностраном тржишту.

„Стопе раста индустријске производње у периоду 2001- 2008. године биле су 1,9 одсто, стопа раста БДП-а у то време била је 5,9 одсто, а услуге су расле по двоцифреним стопама на годишњем нивоу. И док је новац пристизао из света, тај пирамидални модел развоја, као код Језде и Дафине, јако је добро функционисао“, каже Савић.

Основни његов проблем био је како стално изналазити новац да се затворе „рупе“ између онога што смо створили и потрошили, а трошили смо, како додаје, за четвртину више него што смо стварали.

„После економске кризе смо дошли у драматичну ситуацију да тај јавни дуг једино можемо вратити из такозваних размењивих добара а то су производи индустрије и пољопривреде. А шта да извозимо када немамо домаћу индустрију“, констатовао је саговорник Спутњика.

Сада индустрија у укупном БДП-у учествује са 20-21 одсто, али то је далеко од учешћа, на пример, чешке индустрије која чини 37 одсто њихове укупне привреде, а да не причамо о кинеској која чини 42-43 одсто.

Ми смо мислили да можемо да надоместимо велике системе доласком страних инвеститора, али овде, нажалост, имамо углавном иностране фирме које долазе да, фигуративно речено, уплићу каблове, са производњом најнижег технолошког нивоа, где су потребни људи најнижих квалификација. И те фабрике су, како каже, изолована острва у српској индустријализацији, јер уопште или веома мало рачунају на производњу из окружења, односно на мала и средња предузећа у Србији.

Савић, ипак, додаје да морамо бити реални, јер и њихов долазак уз велике субвенције има значај за мање развијене средине где апсолутно нема никаквог посла.

И то нека остане тако, каже он, али и упозорава да Србија неће имати апсолутно никакву шансу ако упоредо са таквим предузећима опет не буде развијала домаће гиганте који ће захваљујући подршци државе и капиталу домаћих лица моћи да запошљавају неколико хиљада радника и имају препознатљиве производе у свету.

„Без неког озбиљног концепта индустријализације у неком наредном периоду, наслоњеног на домаћу сировинску основу, Србија нема никакве шансе да дугорочно сервисира свој јавни дуг, да дугорочно обезбеђује високе и одрживе стопе раста. Све друго је само куповање времена, да нам не буде горе“, закључио је Савић за Спутњик.

Мира Канкараш Тркља, Спутник