Што није Тодорићево, то је Пипунићево! Да ли би ова опора реченица коју изговарају хрватски сељаци, ускоро могла да важи и у Војводини, није питање без основа: од 32.960 хектара које поседује „Агрокор“ првог хрватског тајкуна Ивице Тодорића, 6.000 је у српској житници, док његов главни ривал Марко Пипунић, власник „Жито групе“ из Осијека, на северу Србије, прецизније у селу Ратково, поседује 2.013 хектара најбоље бачке земље.
То је додуше само део Пипунићеве империје која обухвата 15.721 хектар обрадивог земљишта. Изузме ли се ПП „Ратково“, све остало је земља некадашњег гиганта ИПК „Осијек“ који је Пипунић, кажу захваљујући покровитељству и данас најмоћнијег човека у Славонији и Барањи Бранимира Главаша, осуђеног за ратне злочине, приватизовао током две последње деценије.
– За нас информације да Главаш стоји иза Пипунића нису изненађење, напротив – каже за „Новости“ Ненад Илић, бивши радник „Раткова“ и председник удружења малих акционара „Обруч“. – То се логично уклапа у прљави сценарио по којем је наша земља, супротно закону, постала хрватско власништво.
Реализација тог сценарија је, вели он, почела 2003. када је „Ратково“ купио контроверзни бизнисмен из Оџака Борислав Лилић.
– У међувремену, он је земљу „Раткова“, супротно закону, у катастру у Оџацима укњижио као приватну својину, а као приватна својина она се води и после продаје „Жито групи“ – објашњава Илић. – Ми смо о томе у више наврата обавештавали надлежне државне органе, а поднели смо и кривичне пријаве Управи криминалистичке полиције. Конкретних корака још нема.
Председник „Обруча“ додаје да Лилић није био једини „играч“ из Србије на путу да Хрвати дођу до „Раткова“ и његове земље.
УЗИМАЈУ СРПСКЕ СУБВЕНЦИЈЕ!
„ОБРУЧ“ је, вели Илић, поднео кривичну пријаву и против Осјечанина Жељка Живаљића, представника „Жито групе“ у Србији.
– Он показује српску личну карту са адресом у Ади, али смо из тамошње полиције добили потврду да му такав докуменат никада није издат – објашњава Илић.
– Иако „Ратково“ има свега 40, Живаљић је, да би остварио веће субвенције од државе Србије, пријавио да у њему ради 270 људи! Тако ће српски буџет бити оштећен за најмање 300.000 евра!
– У томе су посредовали Божидар Роца, бивши председник Регионалне привредне коморе Сомбор, и Јосип Фратрић, чија фирма у Сомбору је, заправо, била ћерка фирма „Жито групе“ – објашњава он.
– Штавише, Роца је сценарио да оранице најпре приватизују наши држављани, а онда их препродају странцима, реализовао и кад је реч о ирском „Балтик проперти инвестменсу“ у чијем поседу је око 1.500 српских хектара.
Било како, већи део онога што се данас произведе у „Раткову“, тврди саговорник „Новости“ иде на Косово и у Македонију, али као хрватски извозни производ. Што се, пак, тиче везе Главаша и Пипунића, о њој се у хрватској штампи говорило сваки пут када је овај други куповао неки од делова бившег ИПК „Осијек“. Последњи су били осјечка шећерана, односно кондиторске индустрије „Кандит“, и уљара у Чепину.
На Пипунићеву кућу у Осијеку су, иначе, 2008. бачене две ручне бомбе, а лист „24 сата“ је тада писао да је он, „однедавно уз помоћ Бранимира Главаша, којег је подржао прије избора, купио ИПК“. С друге стране, портал „Бизнис“ је тада прецизирао да је Пипунић те 2008. ХДЗ донирао са 200.000 куна (око 26.000 евра). У новембру 2011. исти портал је навео да је осјечка шећерана ту странку помогла са 150.000 куна (око 20.000 евра).
ПОМАЖЕ ИМ ДРЖАВА
ОД укупно 6.000 хектара које има у Војводини, Тодорић је до највећег дела (око 4.900 хектара) дошао куповином зрењанинске уљаре „Дијамант“, док је остатак добио куповином „Фрикома“. Он, иначе, од хрватске државе за своје пословање годишње добија субвенције од око 22 милиона евра, док Пипунићу, другом на листи по величини субвенција, припадне око шест и по милиона.
