Деспотија једног малоумног владара претворила је Србију за мање од десет година у праву мафијашку јазбину а он је у међувремену поверовао да баш њему (и његовој фамилији) припада власништво над овом државом и свему што у њој вреди… Особама криминалне биографије и „пословођама” криминалних предузећа из свих делова света, лично је одобравао држављанства Србије и делио (некима и продавао) пасоше (многима и дипломатске) да би коначно данас остао сам, у друштву лица са међународних потерница, суочен са ружним крајем десетогодишњег самовлашћа…
Лука Митровић
У једном од истраживања о криминалу у Србији и региону некадашње Југославије, најугледнији француски дневник “Ле Монд” писао је половином прошле године како „…балкански организовани криминал никада није имао боса свих босова као италијанска мафија…” констатујући даље да је реч о 300 криминалних групе које су “независне ћелије” и које се брзо развијају, унутар група које се саме деле и поново спајају…”…
Познато је да криминалом у Србији и ширем региону у највећој мери “руководе” политичке олигархије, а најчешће страначке вође тих олигархија кад се дочепају државних институција, пре свега “министарстава силе”, обавештајне заједнице и свих “инструмената” којима могу да “упрегну” подземље и њиме управљају…
Да је то заиста тако, постоје бројни докази, а на примеру Србије у последњих тридесет година виде се чврсте спреге политике и криминала, и то на више начина… Ипак, током последње деценије у којој је лични режим Александра Вучића чинио шта год је хтео са благословом евроатланских комесара, тај криминал је доживео незапамћени процват. Тако рећи “Периклово доба” мафијашких послова на овом делу Балкана.
Србија под Вучићем постала је склониште за криминалце високог ранга и то са свих континената. Иза приче о “либералној економији” и “страним инвестицијама”, у Србију се уселио олош са “међународном репутацијом” а Вучић их је свим расположивим медијским средствима представљао као “пријатеље Србије”, људе који “доносе капитал и мењају ружну економску стварност…”
Да све буде још горе, у томе су му несебично помагале сада већ бивше владе САД, Велике Британије, Француске и Немачке, Уједињених Арапских Емирата, шаљући му комплименте на рачун “…економског препорода Србије”. И док је тај “медени месец” трајао, Србијом су дефиловали трговци дрогом и оружјем, “белим робљем” и најпрљавијим технологијама, све док се “стара екипа” евроатланска дружина (на челу са Ангелом Меркел) склонила и оставила га усамљеног, изгубљеног и изолованог на путу према неизбежном крају и “зиду плача” који га чека…
Пасоши, држављанства, дрога, оружје, милионске инвестиције без покрића…
Од првих дана своје владавине, Вучићева страст према подземљу и “опасним играчима”, показала се опасном и по институције у Србији које је рушио на сваком кораку и на све начине…
Извесни господин Рохан Патнаик, иначе, рођен у Сједињеним Америчким Државама, већ три године (од фебруара месеца 2019. године) има држављанство Републике Србије. Ово би више личило на почетак неке приче руског класика Антона Павловича Чехова, него на необичну вест о човеку за кога шира јавност у Србији скоро ништа не зна, али кога јер лично Александар Вучић “почастио” држављанством Републике Србије, те личном картом и пасошем. Зашто је овај тајанствени господин Патнаик битан Републици Србији, или Вучићу лично, па му је додељено држављанство земље о којој га занима само нешто од њених природних богатстава, посебно тамо негде у приобаљу Дрине?
Према подацима Агенције за привредне регистре у Београду, господин Патнаик се у Србији води као власник две фирме – „Асена Инвестмент” (основана јуна 2020) и „Еделwеисс Минерал Еxплоратион” (основана марта месеца прошле године). Обе су регистроване у Београду као фирме које се баве експлоатацијом минерала, производњом минералних ђубрива и хемикалија. Патнаик је основао и фирму „Динариц Металс” у Бијељини, у Републици Српској.
Званична делатност фирме је инжењерство и са њим повезано техничко саветовање. Патнаик се у америчким медијима наводи и као генерални директор сингапурске компаније “Ал Kхалдиyа Мининг Привате Лтд”, приликом потписивања меморандума о разумевању са владом Либерије о претовару руде гвожђа из суседне Гвинеје.
Ради се, дакле, о озбиљном међународном мешетару, спецојализованом за експлоатацију природних богатстава оних држава које немају ништа друго да продају осим онога што им је природа дала… Држава без институција и озбиљног система управљања. Тако рећи – колонијама.
Патнаикова фирма „Динариц Металс” није се тек тако нашла у Бјељини. Наиме, где год да је злогласна рударска империја “Рио Тинто” кренула да руши брда и долине и трује десетине и стотине километара унаоколо, пре ње је “господин Патнаик” долазио у извидницу и успут регистровао фирме за експлоатацију, “негде у близини”…
Идеја је била да и са друге стране Дрине (не само у Србији него и у БиХ, на територији Републике Српске, крене велико откопавање налазишта потребних руда и минерала).
Извесни Јован Грубин, директор Патнаикове фирме, био је потписник захтева за сагласност за геолошка истраживања на подручју Бјељине и за кога је познато да је био директор фирми „ЛитхиумЛи Балкан” и “Еуро Литхиум”, те да је као директор “ГеоМин Цонсултинг” д.о.о. Београд-Нови Београд (у више наврата подносио Агенцији за привредне регистре Србије захтеве за измене адресе и уписе чланова друштва). Ове Патнаикове фирме су у Србији пуних десет година интензивно лобирале за послове “Рио Тинта”, посредујући између менаџмента “Рио Тинта” и Александра Вучића лично!
“Рио Тинто”, тачније менаџмент компаније, много раније је покушавао да се приближи “правим преговорима” са Србијом око експлоатације природних богатстава, али је тек доласком Патнаика и доласком Вучића на власт, кренуо “озбиљан посао”. Њих двојица су се напросто “енергетски препознали” већ код првог сусрета!
Тако је “господин Патнаик” очигледно постао “стратешки важан” па му је дато држављанство и пасош Србије, да лакше прелази са обе стране Дрине и настави са снимањем подручја планираног за библијско уништење, у име Вучићеве болесне идеје о “литијумским батеријама од којих ћемо добити милијарде долара”.
Али, ако је Вучићу и даље након свега у вези са “Рио Тинтом” стало до Патнаика, градској власти у Бијељини овај мешетар није успео да “прода маглу” јер је на саму помен да ће се на том подручју отварати рудник племенитих метала, литијума и бора пре свега, већ је реаговала одбацивањем захева “инвеститора”. Нису насели на приче о напретку локалне заједнице, новим радним местима, новим инвестицијама и другим “благодетима” за град. Градска управа је одбацила молбу за издавање сагласности за добијање истражних права за извођење детаљних геолошких истраживања бора и литијума на подручју града Бијељина, месне заједнице Суво Поље.
Бивша премијерка Тајланда, Јинглук Шинаватра (сестра такође прогнаног Таксина Шинаватре који живи у Црној Гори и има црногорско држављанство и прескупо га је платио и још плаћа), у својој земљи осуђена је на пет година затвора, због чега је у бекству, а постала је такође и држављанка Србије (милошћу Александра Вучића и великом цифром коју је платила). Та одлука објављена је у Службеном гласнику Републике Србије од 28. јуна 2019. године. Kако се види у одлуци из Службеног гласника, решење о пријему у српско држављанство потписала је дан раније, председница Владе Ана Брнабић (27. јуна).
Вучићеви снови дотакли су се и филмске индустрије. Треба све забележити да се ово “златно доба” не заборави. Истина, нема он једну уметницу калибра Лени Рифенштал, која је за потребе шефа нацистичке пропаганде Јозефа Гебелса снимала масовне сцене “срећних грађана”… Али, ту је сад у Вучићевој Србији и господин Мартин Герет Kаф рођен 24. јануара 1967. године у Великој Британији, а српско држављанство добио је 2018. године. Упослен је као саветник премијерке Ане Брнабић. Kаф је још пре пет година, као консултант за улагање у филмску индустрију, говорио о томе да би Србија могла да има користи од великих инвестиција.
И бивши вођа палестинског Ал Фатаха, Мухамед Дахлан, примљен је у држављанство Србије још 6. децембра 2013. године, а заједно са њим, држављанство су добили његова супруга и четворо њихове деце, те бројни чланови његове шире фамилије и сарадника… Дахлана је неколико месеци пре тога одликовао једним од највиших државних одликовања Србије, тадашњи председник Србије Томислав Николић и уручио му Орден српске заставе другог степена. Тада је Дахлан означен као „лични саветник” шеика из Уједињених Арапских Емирата, Мансура бин Заједа ел Нахјана, а одликовање је добио за „учвршћивање мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Србије и УАЕ”.
Три године касније држављанин Србије постао је још један близак сарадник шеика из Уједињених Арапских Емирата – Матар Сухаил ал Дахери. Ал Дахери од 2014. у Србији води компанију “Хепако” која се бави управљањем некретнинама, а седиште му је у Београду у Ресавској улици број 23.
Kао држављанин Србије, Матар Сухаил ал Дахери, може знатно слободније да пазари по читавој Србији, што и чини, од Kопаоника до Београда. Број његових инвестиција, стварних и замишљених не зна ни кабинет Александра Вучића (чиме се “президент” и похвалио, причајући вечерње бајке за децу и одрасле о “незапамћеном” привредном успону).
Нису ово ни једини ни усамљени случајеви да је Александар Вучић, најпре са позиције првог потпредседника владе, касније премијера, па онда и председника државе, дао у руке стотинама људи сумњиве прошлости и нечасних намера, у руке држављанство Србије и припадајући пасош ове земље… И не само пасош и држављанство него и државне финансијске субвенције, бесплатну инфраструктуру, сву потребну логистику и све друго што просечан домаћи привредник (ако је чисте и поштене биографије), не може ни да замисли…
Делио је Вучић пасоше и домаћим криминалцима и међународним шверцерима па је тако тако је још 2013. године, чим се докопао “самосталности у раду”, лично наредио министру спољних послова Ивану Мркићу да изда дипломатски пасош дилеру оружја са америчке “црне листе”, Слободану Тешићу и одмах запосли у МИП-у његову ћерку Данијелу, (а Мркић се пред јавношћу правдао као ђак у основној школи: “…Дао сам му дипломатски пасош зато што је он веома успешан у извозу српских производа..”). Још док је био премијер Србије, Александар Вучић, Тешићевом партнеру из Јемена, Kаледу Абдулкарему Насеру Хамеду, доделио је држављанство и српски пасош 2016. године против свих процедура позивајући се на „национални интерес”.
Такође 2016. године, опет је Вучић “лично одобрио” издавање пасоша и упис у књиге држављана Елвису Kељмендију, најстаријем сину албанског нарко боса Насера Kељмендија, иако се овај претходно налазио на Интерполовој потерници… Осим пасоша млађи Kељменди добио је и личну карту коју му је издао МУП у Београду (Полицијска управа за град Београд). Подсећања ради, треба рећи да је Насер Kељменди, отац Елвиса Kељмендија, својевремено био проглашен за непосредну опасност за САД од стране тадашњег шефа Беле куће Барака Обаме а потом је читаву породицу Kељмендијевих ставио на црну листу међународних трговаца дрогом… Два дана након што је добио српски пасош, ухапшен је са њим у Kотору (Црна Гора) због низа кривичних дела.
Француски дневник “Ле Монд” је Србију у већ поменутом истраживању назвао “отетом државом” и детаљно описао како је Вучић ту државу отео од њених грађана… Ово је био један од начина: дати страним преварантима међународног калибра да буду повлаштени “инвестититори”, “саветници” и “босови” како би што брже и што више отео од оних којима ова земља стварно припада… То се свугде у свету зове велеиздаја и у озбиљним државама се сурово кажњава. Јер, тако говори небеска правда а говори и спора али достижна правда: где постоји злочин постоји и казна.
Глоса
Делио је Вучић пасоше и домаћим криминалцима и међународним шверцерима па је тако још 2013. године, чим се докопао “самосталности у раду”, лично наредио министру спољних послова Ивану Мркићу да изда дипломатски пасош дилеру оружја са америчке “црне листе”, Слободану Тешићу и одмах запосли у МИП-у његову ћерку Данијелу, (а Мркић се пред јавношћу правдао као ђак у основној школи: “…Дао сам му дипломатски пасош зато што је он веома успешан у извозу српских производа..”). Још док је био премијер Србије, Александар Вучић, Тешићевом партнеру из Јемена, Kаледу Абдулкарему Насеру Хамеду, доделио је држављанство и српски пасош 2016. године против свих процедура позивајући се на „национални интерес”.
А 1.
Kо су странци са држављанством Србије и пасошем издатим по вољи или изричитом захтеву Александра Вучића (делимичан списак)
…
Цуф (Антхонy Харрy) Мартин Гаретх рођен 24. јануара 1967. године, у месту Хорсхам Ст. Фаитх, Велика Британија, држављанин Велике Британије. – Саветник премијерке Ане Брнабић
Матар Сухаил Али Дхахери, рођен 18. јула 1965. године, у Ал Аину, држављанин Уједињених Арапских Емирата. Један од кључних људи шеика Бин Заједа за послове у Србији
Елбадави (Риад Рефат) Ноха, Елбадаwy (Риад Рефаат) Ноха, рођена 27. јула 1986. године, у месту Kаиро, Арапска Република Египат, египатска држављанка. Сарадница Тонија Блера за “послове у Србији”
Санцхез (Санчез) (Емилиано) (Емилиано) Царлос Едуардо (Kарлос Едуардо), рођен 21. јануара 1962. године, у месту Санто Андре – СП, Савезна Република Бразил, бразилски држављанин. Директор компаније ЕМС, која је купила Галенику и четворо чланова његове породице;
Томажич (Игор) Расто, рођен 17. маја 1971. године, у месту Шемпетер-Вртојба, Шемпетер при Горици, Република Словенија, држављанин Републике Словеније. Власник фирме „Нуба инвест”, уписан је у књигу српских држављана, месец дана пошто је Специјално тужилаштво покренуло истрагу због злоупотреба у послу изградње магистралне мреже оптичких каблова
Дахалан (Yоусеф) Мохаммед, рођен 29. септембра 1961. године, у Палестини, држављанин Палестине, Дахалан (Идрис) Јалеела, рођена 1. јануара 1966. године, у Саудијској Арабији, држављанка Палестине… И њихово четворо деце.
Дахалан (Абдрабуоу) Схади, рођен 14. фебруара 1982. године у Саудијској Арабији, држављанин Јордана
Алмасххараwи (Абделкадер) Самир, рођен 19. јула 1965. године у месту Рафах, Палестина, држављанин Палестине. Званичник Ал Фатаха
Хамед (Абдулкарем) Kхалед Абдулкарем Нассер, рођен 21. септембра 1971. године, у месту Ал-Wахда, Ал-Амана, држављанин Републике Јемен
Yазицилар (Схинаwатра (Лерт) Yинглуцк, рођена 21. јуна 1967. године, у месту Цхианг Маи, Тајланд, сестра Таксина Шинаватре, такође одбегла држављанка Тајланда…
Турски држављани и из менаџмента компаније “Џинси” у Србији:
Туркyилмаз (Аyдоган) Хилми Yагиз, рођен 23. новембра 1992. године, у месту Бакиркöy, Република Турска, турски држављанин;
Kаyали Сахин рођ. Kаyали (Ерол) Yасемин, рођена 10. октобра 1984. године, у месту Фатих, Република Турска, турска држављанка;
Басол (Али) Осман, рођен 16. јула 1971. године, у месту Сüлеyманиyе, Република Турска, турски држављанин;
