Политички пут Александра Вучића обележила су два несрећника, Војислав Шешељ и Мануел Антонио Норијега Морено. Од Шешеља је наследио специфичан ментални генетски код, препознатљив по бахатости, агресији и похлепи. То му се свидело. Проблем му прави идентификација с Норијегом. Први пад с власти, после петооктобарске револуције, Вучић није поднео спортски. Као и сви радикали Зорана Ђинђића је називао издајником, српским Хомеинијем, криминалцем и шефом мафије. Тривијалне етикете употпунио је поређењем тадашњег премијера с Норијегом, тврди Предраг Поповић, колумниста Магазина Таблоид, бившђи уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и близак Вучићев сарадник и пријатељ
– Норијега је био амерички слуга, ЦИА га је поставила на власт у Панами. Завео је диктатуру и организовао трговину дрогом, прање пара и остале криминалне послове. Иако је био на платном списку ЦИА, кад је сарадња пукла, америчка војска је извршила инвазију, оборила га с власти, ухапсила и осудила га на 20 година робије. Тако ће проћи и Ђинђић – тврдио је Вучић.
Погрешио је, али то га је обрадовало. Убиство Ђинђића је прославио у свом стану, у кругу пријатеља, уз врхунско мароканско вино.
Сад, без пријатеља, док седи у мраку винског подрума у Јајинцима, са страхом схвата да га је задесила Норијегина судбина. На власт га је довела ЦИА, омогућила му је да Србију претвори у свој феуд и постане господар земље, воде, ваздуха и ватре. Политички центри моћи у Вашингтону и Бриселу допуштају Вучићу насиље над грађанима, цензуру медија, злоупотребу полиције и правосуђа, па и криминал припадника напредњачког картела. Наравно, није Вучић наиван, зна да његови страни ментори, истовремено док га тапшу по рамену, прате све његове корупционашке активности, прикупљају доказе и припремају оптужницу која ће га кад-тад, као Норијегу, отерати на робију.
Сплетом прљавих околности Вучић је избегао одговорност за злочине које је извршио у радикалском стажу. Није санкционисан за ратно хушкање, профитерство, корупцију, смртоносну хајку на Славка Ћурувију, насиље и остала кривична дела. Врана врани очи не вади, зато му је свака власт после црно-црвене коалиције опростила све незаконите активности. Тај узрок довео је до катастрофалних последица с којима се данас Србија суочава.
Из тог зачараног круга може да се изађе само на један начин – фер и поштеним суђењем диктатору Александру Вучићу.
Оптужницу пише он сам, својим јавним кршењем Устава и свих закона који засметају његовим интересима. Трагови злочина виде се у злочиначком пројекту „Београд на води”, фантомском државном удару у Савамали, у седам гробова ископаних после удеса хеликоптера и неуспешног рекламирања двојице министара, у намештеним тендерима, отимачини предузећа, ресторана и државног земљишта, па и плата и пензија, затим у Бриселском споразуму, изборним крађама, хапшењима и судском прогону свих неподобних појединаца… Кад дође време, кад се створе услови да полиција и правосуђе раде свој посао, оптужницу ће подржати бројни докази. И сведоци, жртве његових политичко-криминалних авантура.
Сви становници Србије су сведоци злочина којима их је вођа претворио у незапослене очајнике или робље његових пословних партнера. Сви грађани су обесправљени и опљачкани, њихов новац диктатор поклања тзв. страним инвеститорима, њима шаље јавне извршитеље, да им отимају станове, фрижидере и веш-машине због неплаћених рачуна, а штити своје спонзоре, који дугују милионе евра пореза. Власт драконски кажњава ојађене пролетере кад не плате аутобуску карту, а судови пуштају на слободу нарко-босове, шверцере дувана и сличне разбојнике, које је најтежим речима оптуживао и Вучић, пре него што се уортачио с њима.
Карактер диктатора и начин његове владавине, не чекајући да му почне прави судски процес, на најбољи начин описују бивши Вучићеви сарадници. Без обзира на различите поводе који су их навели да иступе из напредњачког кола, неколико њих је нашло храбрости и снаге да проговоре о ономе што су видели и претрпели.
Последњи у низу, Ђорђе Вишекруна, с неколико интервјуа на локалним телевизијама и интернет порталима привукао је изузетну пажњу јавности. Као бивши пријатељ и сарадник Александра Вучића и функционер Српске напредне странке, Вишекруна је нацртао психо-профил диктатора, примитивног манипуланта, увек спремног да лаже и вара чак и људе из најужег окружења. Не штедећи ни себе, уз помоћ конкретних доказа, фотографија и тонских снимака, раскринкао је политичку и интимну патологију Вучића. Успут, замерио се свим педерима у Влади Србије. У нормалној држави објављивање ове и овакве исповести реаговало би тужилаштво и пљуштале би оставке разних министара и функционера. Уместо тога, у Вучићевој прћији прогону су изложени они који износе истину. Ипак, она се не може сакрити, ево је на страницама нашег магазина, који преноси исповест Ђорђа Вишекруне.
Не толико колоритно и пикантно, али изузетно значајно је и све што одскора о диктатору износи Дејан Анђус, спортски новинар и дугогодишњи Вучићев искрени пријатељ.
И пре него што је основана Српска радикална странка, још у Српском четничком покрету, Анђус је почео да сарађује с Војиславом Шешељем. Тамо је дочекао, како каже, Томислава Николића, „клошара у белим чарапама”, коме је дао чланску карту СРС-а. Кад им се придружио Вучић, са Анђусом се брзо зближио. Мање због идеологије, више због љубави према фудбалу и Црвеној звезди. Турбулентно пријатељство траје и данас, иако га Анђус својим јавним наступима излаже озбиљном тесту.
У својим емисијама на Телевизији Коперникус, у којима прави занимљиву компилацију спортских и политичких тема, Анђус не штеди на критици малог Алека. Без дискреције, директно га опужује за злоупотребу службеног положаја, недопустивих притисака на правосуђе, самовољу и преваре. Такве ставове дели и на друштвеним мрежама.
– У Србији више никада не сме да се појави овакво еротоманско-цезаристичко его-владање и стварање милионске армије слепих поданика. Ова земља се мора одбранити од његове пројекције општег поседовања свега. Он се понаша као да је месија, а ова земља му је као приватна кнежевина. Он се поистоветио с Милошем и Титом. То није виђено у Европи. Непоходно је скинути Вучића са власти и онда најурити све те шарлатане и крпетине, од полиције, судова, предузећа, медија до спорта. Након Вучићевог одласка с власти једног дана, најмање 30.000 полицајаца, судија, тужилаца, новинара и директора треба отпустити с посла. После Вучићевог пада, позабавити се поткупљеним Шешељем и Чедом – написао је Анђус на Твитеру.
Објаснио је и начин на који Вучић контролише своје сараднике.
– Поставља партијаше за директоре, тобож расписује јавне конкурсе, а ради, бре, шта хоће и нема ко да му каже „стани, бре, мало”. Код Вучића у ствари све може, не важи ништа претходно изговорено. Све је спин, лаж, илузија. Свака лаж за пет дана употребе и иде даље, даље… Вучић је геније. Све те лудаке окупља и обједињује, доводи код себе, обећава им, а у ствари, зајебава их у круг – тврди Анђус и наводи пример односа између Вучића и Николића:
– Гробар је стално кукао Станислави Пак на Вучићеву владавину и на то како га разваљује у медијима. Она је доследнија од те људске крпе Томе Николића. Вучић добро зна шта је са мном разговарао о Гробару. Вучић је тог идиота Тому Николића ухватио у свим шемама са фондом и држи маторог јарца за јаја. И, најурио га је. Тома је из Крагујевца стигао у Београд као клошар. Бежи, бре, зарадио си и певај!
Анђус сведочи и о параноји свог друга Вучића:
– Није дуго изашао у град, па да види шта му раде на Косанчићевом венцу Весић, Дуда Анђелковић и Лука Петровић. Вучић је мој пријатељ који више не сме да шета центром Београда. Живи у свету маште. Дође ми да одем по њега и да га прошетам градом. Да, бићу један од опозиционих политичара, иако сам Вучићу, као пријатељу, обећао да се нећу бавити политиком. Међутим, ово више не може да се трпи.
На основу својих сазнања, тај сведок-сарадник-пријатељ даје и охрабрујућу прогнозу. Охрабрујућу за Србију, не за Вучића.
– Вучић ће врло брзо отићи са власти, али шта ћемо са свим тим полтронима? Ја му знам и план за будућност, шта ће да уради кад позавршава све ове послове што има да обави овде. И подржавам га у тој одлуци. Вучић зна да ја све знам – тврди Анђус.
Пошто све зна, па и то с ким има посла, Анђус се припремио за ударе. Политичке ће примити спортски, а на „било какве игранке”, каже,„одговориће дупло”. Засад, успева да од могућих напада одговори Вучића и његове јуришнике. Мудро, у осетљивим дозама пласира информације о њима. Кад у телевизијском наступу исприча да је Вучићев кум Никола Петровић петооктобарски лопов, који је украо слике из Скупштине, због чега га је, пред станом у „Ју бизнис центру”, ухватио и ишамарао Светозар Симовић, бивши помоћник савезног министра полиције, зет Бубе Морине, онда све вођине скутоноше утихну, у страху да Анђус не открије и њихове прљаве тајне.
Вишекруна и Анђус ставили су на муке Вучића. Они су му најнепријатнији сведоци. Из два разлога. Прво, њихове тврдње није могуће демантовати, и друго, још важније, свако нормалан, па макар био и напредњак, мора да им верује, пошто их с Вучићем не повезује само политички активизам, него и искрено пријатељство. Већ пет година магазин „Таблоид” објављује текстове у којима неколико аутора износе истину о актуелном владару, анализирају његове политичке потезе и упозоравају јавност на последице с којима ће се сучити. Вишекруна и Анђус су у својим исповестима изнели конкретне доказе који у потпуности потврђују наводе из наших текстова.
Нису једини. Пре њих, Вучића је напустило неколико значајних сарадника, који су битно допринели успону Српске напредне странке. Кад су схватили у ком смеру их води похлепом заслепљени вођа, напустили су то злочиначко удружење и указали на несрећу која је задесила Србију.
Први је ногу повукао Владимир Цвијан. Његов трансфер из кабинета Бориса Тадића у СНС ( био је генерални секретар председника Србије), у јесен 2009, Вучић је представио као спектакл који недвосмислено најављује промену односа на политичкој сцени. Напредњаци су заиста узели власт, али на њој нису провели ни шест месеци, а Цвијан је дигао глас и јавно оптужио Вучића за самовољу, и у странци и у држави, као и за низ злоупотреба. Покајнички, тај правни експерт признао је да је, поступајући по Вучићевим наређењима, лично вршио притисак на одређене судије како би монтирали поступке против Вучићевих политичких и медијских противника.
Цвијан није имао снаге да се озбиљније супротстави диктатору.Нетрагом је нестао, али то није зауставило тренд осипања напредњачких првобораца.
Вучићево окружење напустили су чланови Главног одбора СНС-а Игор Јакшић и Вилибалд Ерић.
Јакшић, бивши службеник Ресора државне безбедности и директор компаније „Интерспеед”, чији власник Петар Комљеновић је дуго био спонзор Вучића, почетком прошле године приметио је „стопроцентну менталну промену” вође. Не желећи да сарађује са тим „Зевсом, богом који хода земљом Србијом”, Јакшић је и на страницама ових новина позивао на револуцију.
Знање и искуство које је стекао продуцентским радом у РТС-у Вилибалд Ерић је користио водећи службу за односе с медијима СНС-а. Наиван, није схватио у каквом друштву се нашао. Док се он борио за промене и спас Србије од режима Тадић-Дачић, његов пријатељ и партијски шеф Вучић с њима је правио дилове. Кад је прогледао, Ерић је видео мрак. Транспарентно је вратио Вучићу чланску карту и почео да храбро износи истину о напредњачким узурпаторима. Захваљујући њему јавност је сазнала какав модел је Вучић применио не би ли стекао статус незваничног власника свих утицајних медија у Србији. Поред тога, подносио је кривичне пријаве због напредњачке крађе на ванредним парламентарним изборима 2016, као и против Републичке изборне комисије због спорних радњи током изборног процеса на овогодишњим председничким изборима.
Ерић је платио и још плаћа цену излазне карте. И на његовом примеру Вучић је применио исти начин обрачуна – прогони и њега и његову породицу, спречава га да ради, преко полиције и судова врши притисак, а агенти БИА свакодневно допуњавају албум са његовим фотографијама и снимцима.
У још непријатнијим околностима напредњаке је напустио Саша Мирковић, тадашњи народни посланик и председник Скупштине града Зајечара. На кућу му је бачена бомба, на огради исписани претећи графити, уништени су му готово сви послови, а прогону је био изложен чак и његов отац. Вучићев највернији саучесник, тадашњи министар одбране без увијања му је поручио: „Ако нам не предаш све своје медије, уништићемо те”. Медије су уништили, а, да и лично не би тако прошао, Мирковић се прошле године склонио на безбедну удаљеност.
– Вучић има приватну полицију, приватну војску, приватне судове, приватне батинаше, ради шта хоће – упозоравао је тада Мирковић.
Ћутање тих институција најгласније и најјасније је потврдило да су те тврдње тачне.
– Вучић је све изборе покрао, ја сам сведок да је крађе било у Зајечару и 2012, али у организацији његовог и Динкићевог пулена Ничића, а не на републичком нивоу. Вучић је тада искористио крађу на локалу да оптужи Бориса Тадића, што је омогућило победу Томе Николића и долазак Вучића на власт, довлачећи са собом све најгоре кадрове бившег режима, од Динкића до Зоране. О њиховим мутљавинама и лоповлуцима много знам и једва чекам да ме неко позове да кажем шта имам, наравно са све доказима које поседујем. Вучић је мојој породици одузео све за шта смо радили 30 година, а у томе су му помогли Зорана Михајловић, Млађан Динкић и Ивица Дачић. У борбу с њима сам ушао не зато што нисам имао функцију, новац или моћ, већ зато што сам схватио да ће Србија нестати под њиховим вођством. Могао сам да седим и ћутим као многи лидери опозиције, да делим са њима, да уживам у свему. И, која је цена мог уживања? Да будем гробар Србије и српског народа? Не! Ја то нисам урадио и на то никада нећу пристати, јер Србија нема алтернативу и та криминална банда и геј лоби на челу са Вучићем мора да се склони са чела Србије – каже Мирковић за „ Магазин Таблоид” и додаје:
– Вучића доживљавам као једног људског монструма, који је зарад своје користи спреман на све. Србија у овом тренутку нема шансе да се извуче из његовог стиска уколико од њега у очима „малих људи” правимо жртву. Он на њих игра. Од њих купује гласове, њима прети и манипулише њиховим страхом. Док он постоји на политичкој сцени, Србија тоне у пропаст. Морамо сви да схватимо да је време да устанемо против вучићевско-динкићевске политике и да је неопходно да променимо систем који одговара само њима, бандитима. Сад нам само треба да поред мафијашице Зоране добијемо и Ану Брнабић, још већу мафијашицу која ради искључиво за стране интересе, а то знам из личног искуства јер сам имао прилику да и од једне и од друге, као и од самог Вучића, добијем захтеве за рад против државних интереса. На то нисам хтео да пристанем, а он је свом силином кренуо на мене и моју породицу, користећи и државни и криминални апарат.
Искази сведока-сарадника Вишекруне, Анђуса, Јакшића, Ерића, Мирковића, па и аутора овог текста, веродостојно су описали Вучића и начин његове тираније. Но, већу опасност по диктатора представљају његови тренутно најближи саборци, који ће, кад пригусти, покушати да се извуку од кривичне одговорности тако што ће њега оптужити за све што су заједно радили.
Кад дође време, а то је неизбежно, проговориће и политичко-финансијски креатори Вучићеве трансформације из радикалског у напредњачког фанатика Борис Тадић и, много значајнији, Драган Ђилас. Пошто је главни режисер ове несреће Миодраг Мики Ракић оправдано одсутан, Ђиласу је у аманет остала обавеза да призна како су створени СНС и Вучић. Србија заслужује да сазна све, ко је и колико пара дао, ко је страним дипломатама дао гаранције о Вучићевој подобности, па до крајњих детаља, попут тога ко је наредио Вуку Јеремићу да још 2009. у министарству спољних послова запосли Тамару Ђукановић, тадашњу девојку, а данас, вероватно, званичну супругу Александра Вучића.
И Милан Беко има шта да каже. Од тога како је Вучића угошћавао у својој вили у Тоскани и учио га кад се пије које вино, до објашњења ко је и зашто извршио атентат на њега. У исти ред треба да стану и сви оптуженици за најтежа кривична дела, којима је Вучић омогућио да избегну пресуду услед застаревања случаја. Србија неће бити правна држава док се не утврди коме су и колико платили Станко Суботић Цане, Богољуб Карић, Михаљ Кертес, Драгослав Космајац и многи други, како их је Вучић називао, опаки криминалци.
У том конгломерату запажено место има Звонко Веселиновић, краљ друмова и још много чега. И он је ослобођен оптужби за тешка кривична дела, заузврат чинећи друга, сад у Вучићевом интересу. Једног дана биће написана оптужница за државни удар у Савамали. Ако буде хтео да се спасе, а хоће, Веселиновић ће морати да открије чији багери и камиони су коришћени у тој злочиначкој акцији, као и ко је дао наређење да полиција штити криминалце под фантомкама док хапсе и малтретирају грађане.
Колико је Вучић опасан најбоље се види по Жељку Митровићу. Ружичасту империју Митровић је направио и сачувао служећи сваком господару. Кад год би се професионализам, истина и морал нашли у конфликту с његовим финансијским интересом, брзо и лако је побеђивао интерес. Међутим, Митровића нико никад није угрожавао као данас Вучић. Тај страх трајаће колико и ова диктатура. Е, онда ће доћи време за освету.
С много мањим улогом, у истој игри цео живот учествује и Миломир Марић. Верно је служио Мири Марковић. Кад је пала с власти, причао је да Мира има бутну кост дугу само 12 цантиметара, као код примата. Доласком ДОС-а на власт, ставио се на располагање Зорану Ђинђићу. Још док је трајала Ђинђићева сахрана Марић је почео да шири гласине о његовим перверзним склоносима ка малолетницама, које му је приводио кум Драгољуб Марковић Крмивоје. Борис Тадић ништа није научио из тога, дозволио је Марићу да му се приближи, па и да га упозна с извесном видовњакињом Ружицом. То је било Марићу довољно да, по Тадићевом паду, пласира причу како је „најглупљи председник на свету” слушао савете врачаре, зато је изгубио власт. Неопрезан, Марић је 2009. у својој „Ћирилици” емитовао инсинуацију да је Вучић на смрт претукао тадашњу супругу Ксенију. Вучић се помамио, на конференцијама за медије извређао је Марића и његовог газду Предрага Ранковића Пецонија. Сличан се сличном радује, зато су Вучић и Марић заборавили на тај случај и постали нераздвојни тандем за ширење медијске наркозе. Кад Вучић седне на оптуженичку клупу, не треба сумњати да ће га први офирати Марић.
Проблем са властитом савести неће имати ни Драган Ј. Вучићевић. За све што сад ради покушаће да добије аболицију подсећањем да је још 2004. тврдио да је Вучић будала и обична „Шешељева подгузна мува”.
Како новинари, тако ће и политиканти који сада учествују у уништавању Србије пожурити да баце камен на Вучића. То и он зна, зато никоме не верује. Како и да верује кад се готово свакодневно суочава с проблемима за које нема решење. Недавно му је један амбасадор дао на увид документацију о плану изградње нове ковнице новца. Тај пројекат је пропао, али остали су трагови о томе ко је све хтео да се угради и извуче корист. О тој комбинацији информације је имало само четворо Вучићевих најближих сарадника, а он може само да нагађа ко је издајник.
На том случају уверио се да мајстори из Ленглија добро прате сваки његов потез, знају сваки детаљ, бројеве рачуна у швајцарским и осталим банкама, имена посредника, курира, све… Баш као што су знали и за послове Мануела Норијеге. Разлика је, изгледа, само у томе што се Вучићу неће судити у Мајамију и Паризу, него у Београду. То је поштено, грађани Србије заслужују да сазнају како их је уништавао напредњачки картел.
Предраг Поповић, Таблоид
НОВУ КЊИГУ ПРЕДРАГА ПОПОВИЋА НАРУЧИТЕ НА 063/123-2702
