ЛЕОНИД РЕШЕТНИКОВ: Иран није држава која ће дозволити да се некажњено кажњава, и та околност може да унесе корекцију у сваки унапред испланирани сиже
Ситуација у Персијском заливу све се више усијава. Спомиње се чак и време када се планира „превентивни удар“ на Иран. То је пролеће ове године. То очекују, али се у исто време тога и боје сви који су уплетени у овај сукоб јер ситуација може да уздрма и запали читав регион, који је и без тога далеко од стабилности и мира. Ову тему анализира директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков.
Леониде Петровичу, од тренутка нашег последњег разговора о ситуацији на Блиском Истоку стање у региону у нечему се променило, а у нечему је остало исто. Исто је у том смислу да САД настављају са притисцима на режим који је ван њихове контроле. Сада желе да дотуку Сирију, а затим ће очигледно доћи ред на Иран. Шта одређује позицију Русије у односу на америчко-ирански спор?
– Наш став у вези са америчко-иранским одмеравањем излази изван оквира те две државе. Усмерен је на јачање регионалне безбедности, осигуравање принципа развоја држава који је самосталан и независан од спољног утицаја, затим заштите националних интереса Русије и, ако можемо тако да кажемо, на подршку елементарној политичкој правичности.
Ситуација са Ираном очито је показала да су политички притисак и економске санкције сигуран пут у ћорсокак. Да само отежавају потрагу за решавањем питања иранског нуклеарног програма јер не воде интеграцији Техерана у међународну заједницу, већ ка његовој изолацији. Свакако, Иран мора да успостави блиску сарадњу са Међународном организацијом за атомску енергију, како би повратио поверење у искључиво мирољубиви карактер свог нуклеарног програма, а на то га позива и Русија. Истовремено се појачава режим санкција, али његови покретачи заједно са „водом избацују и дете“. Последње санкције САД и Европске Уније практично отворено имају за циљ гушење читавих грана економије Ирана и немају никакве везе са решавањем споменутог проблема.
Наравно, Русији не одговара пренос ситуације из колосека преговора ка не само већ јасно означеној перспективи војног супротстављања већ и ка претњама примене силе. Треба подсетити да регион који граничи са ЗНД и конкретно са Русијом, није баш стабилан. Авганистан је стални извор напетости и тероризма. Ирак је у грозници. У овим условима, Иран представља оазу политичке стабилности. Апсолутно није у нашем интересу да он то престане да буде. У вези са овим, треба се присетити замисли познатог америчког политолога Бжежинског, који никада није крио своје антипатије према Совјетском Савезу и Русији. Он је замислио да окружи границе СССР „зоном нестабилности“. Присутне су претпоставке остваривања исте идеје у новим политичким условима. Значи, и од наше стране се траже потези који ће бити усмерени на спречавање дуготрајних геополитичких претњи Русији.
У принципу, ако пажљиво посматрамо акције САД према Ирану, стиче се утисак да Американце много не интересује степен развоја нуклеарног програма Техерана. Они кажу: нуклеарно оружје само што није готово, ускоро ће да буде и треба урадити тако да га не буде. Зар вам се не чини да се њихов задатак састоји у јавном кажњавању Ирана? У своје време се говорило да Ирак такође поседује оружје за масовно уништавање, а касније се испоставило да тог оружја није било…
– Не могу а да се не сложим са вама да је за САД као, између осталог, и за Израел, наводно постојање војног момента у иранском нуклеарном програму– само разлог за појачавање политичко-економског притиска на Иран. У најгорем случају, и за војни удар по тој земљи. Не могу се у потпуности сложити са вама у другом. „Јавно казнити Иран“ – то је пре емотивна категорија, мада је доста заступљења у америчкој политикологији. Исламска револуција, која се пре 33 године догодила у Ирану, за Вашингтон је значила губитак Техерана као најбитнијег стратешког и економског партнера на Блиском Истоку. Иран је у време свргнутог шаха Мохамеда Резе Пахлавија трошио огромна средства од продаје нафте на заједничке економске пројекте са САД, за набавку наоружања и плаћање читаве војске америчких саветника, издржавајући на тај начин војно-индустријскиј комплекс САД. Поновно успостављање америчке контроле над Ираном са данашњем режиму у Техерану је немогуће.
Но, како се чини, ни Русија није заинтересована да се у Ирану појави нуклеарно оружје. Ирански нуклеарни програм се донекле налази под нашом контролом?
– Није ни у чијем интересу појављивање нуклеарног оружја у Ирану. Ми не можемо да говоримо о контроли над иранским нуклеарним програмом, мада сарађујемо са Ираном у тој области. Иран је суверена и независна држава, која сама контролише све своје програме. Могу само да кажем да се у вези са стварање нуклеарног оружја у Ирану користе термини попут „опасност“, „могућност“, „вероватноћа“, „перспектива“ и сл. Докази да Иранци праве нуклеарну бомбу не постоје. Сами Иранци изјављују да не намеравају да праве нуклеарно оружје.
Зато је врло могућа варијанта да се Иран доведе до „ивице“. Другим речима, под теретом спољног пресинга, он ће доћи до стадијума спремности за производњу нуклеарног оружја, али неће да га производи. Онда ће Техеран, претећи да ће довести ствар до логичног завршетка, моћи да истргује за себе различите попусте и преимућства. Пут свакако није безбедан и не би требало Иранце терати на то.
Познато је да Иран велика и веома утицајна држава. По броју становника а и по величини територије – то су три Ирака. Ратовати против њега како је то било у Ираку, неће моћи ни САД нити било ко други. То може бити само наношење појединих удараца. Али једнократни напад може да не буде прецизан, да не уништи све што је потребно за производњу нуклеарног оружја и, треће, може да изазове низ узвратних напада Ирана. Коју врсту сценарија могу у овом случају да разматрају Американци?
– Ако, говорећи о пролећу ове године, мислите на време наношења удара по Ирану, није згорег сетити се да су већ постојале претње за Нову годину, па за Божић, па 30. јануар и сл. Такве изјаве су углавном наставак тактике психолошких притисака на Иран. Не могу, са великим жаљењем, а да не констатујем да америчко-иранска конфронтација у зони Ормуског мореуза довела ситуацију до нивоа када било који „нагли потез“ једне од страна или провокација треће могу довести до почетка ратних акција.
Ако веровати америчкој штампи, Тел Авив је изјавио да ће упозорити Вашингтон о наношењу удара по војним објектима ИРИ свега 12 сати пре почетка војне операције како Американци не би могли да је блокирају. Ово може да се посматра и као покушај да се оправда „старији брат“ у случају почетка војних акција великих размера. Према процени стручњака, удари по иранским војним објектима могу само да их ограничено оштете. Међутим, паралелно, практично су неизбежни напади на објекте ваздушне и пешадијске инфраструктуре ИРИ и на њену ратну флоту. Не треба искључити ни ударе са територија других држава, на пример, са територије Авганистана, где је смештен војни контингент САД и сл. Већина експерата сматра да је копнена акција мало вероватна, мада се не искључује убацивање диверзаната и ударних група на територију Ирана. Са друге стране, Иран није та држава која ће дозволити – извините за таутологију – да се некажњено кажњава, и та околност може да унесе корекцију у сваки унапред испланирани сиже. Надајмо се да ће здрав разум ипак превладати, чак и ако неког јако сврбе руке.
Председник Грузије Михаил Сакашвили, као што је познато, изјавио је да је спреман да стави своју територију на располагање војним снагама САД или НАТО за наношење удара по Ирану…
– Од господина Сакашвилија, као од потпуно зависног политичара, може се свашта очекивати. Он би требало да узме у обзир да се економски односи између Грузије и Ирана у последње време доста добро развијају, за шта је више заинтересован Тбилиси него Техеран. Међутим, одлуке Сакашвилија нису увек у складу са интересима Грузије, пре је обрнуто. У ствари, сиже који сте поменули носи велику потенцијалну опасност. Као што је познато, команда најборбеније јединице оружаних снага Ирана – корпуса чувара исламске револуције – већ је изјавила да ће „Иран нанети ударе по свакој територији која буде коришћена за напад на ИРИ“.
Какве су могућности Ирана да се супротстави економским санкцијама САД и ЕУ?
– Утицај санкција на економију Ирана не би требало ни потценити ни преценити. Санкције ЕУ Иран могу лишити 20 одсто тржишта за продају нафте, што ће представљати осетан али не и катастрофалан удар на његову економију. Министарство нафте ИРИ у званичној изјави већ је саопштило о молби Кине, Индије и неких афричких земаља да повећају испоруке иранске нафте. Међу представницима иранског естаблишмента јачају тенденције да се „науче памети“ они који су покренули санкције као и они који им су се придружили.
Ако се насилни сценарио, пак оствари, против чега категорично иступа Русија, какве снаге је у стању да супротстави Иран, с обзиром да се његове оружане снаге налазе у фази реорганизације и опремања?
– Оружане снаге Ирана су највеће на Блиском и Средњем Истоку. Осим тога, они поседују искуство, стечено у току осмогодишњег иранско-ирачког рата. Без обзира на ограничавање испорука оружја и конверзионих технологија у Иран – које су провеле САД и њихови савезници из НАТО – иранске оружане снаге су опремљене са веома модерним тенковима, артиљеријом и ракетним оружјем које може да „дохвати“ непријатеља и ван граница земље. То је резултат предузетих напора Техерана усмерених на развој сопствене војне индустрије,
Што се тиче војне моћи САД у региону Блиског и Средњег Истока, она је веома упечатљива. У Персијском заливу стално дежура носач авиона „Карл Винстон“, тамо се налази и други носач авиона „Аврам Линколн“. У марту се очекује долазак трећег носача авиона „Ентерпрајз“. Већ сам споменуо амерички војни контингент у Авганистану. Јединице маринаца САД дислоциране су у неким арапским земљама Персијског залива. Не треба такође заборављати могућности САД у коришћењу стратешке авиације. Мада ће ефикасност и једне и друге стране у коришћењу сопствених могућности зависити од врсте војних акција и у великој мери од морално-психолошке спремности зараћених страна. У том смислу Иранци могу да имају већу мотивацију од противника.
Како то може да утиче на нафтне монархије које се налазе у зони залива– пре свега на Саудијдку Арабију?
– Ова ситуација је већ дотакла нафтне монархије у зони залива. До 1. јула, када се заустави увоз иранске нафте у Европу, биће пуштен у рад нафтовод из Саудијске Арабије и УАЕ, који заобилази проблематични Ормуски мореуз. На тај начин ове две богате арапске земље, које су већ почеле да повећавају производњу нафте, биће још богатије. Међутим, многе рафинерије нафте у ЕУ су прилагођене за прераду иранске нафте и неће моћи да одмах пређу на саудијску.
Стиче се утисак да се круг мирних варијанти решавања проблема сузио до крајње границе због неспремности страна на компромис, па постоји опасност да се „арапско пролеће“ претвори у персијско. Да ли је то тачно?
– Могуће су само мирне варијанте. Свака друга варијанта ће неминовно довести до нових проблема. Неопходан је дијалог са поштовањем између заинтересованих страна, уз осећај одговорности за будућност региона.
