Какве велеиздајничке послове је склапао Александар Вучић, мимо очију јавности

Од првог дана своје владавине, Александар Вучић је склапао “пословне аранжмане” са разним мултинационалним компанијама и страним државним предузећима, у име државе Србије, и редовно на противзаконит начин. Већина уговора које је склопио има ознаку државне тајне. Детаљи о кључним приватизацијама и куповинама такозваном непосредном погодбом, све је то јавности у Србији потпуно недоступно. Чак су и “Бриселски споразуми” (о признавању самопроглашене државе Косово) тајна за целу Србију осим за Вучића. Само он зна шта на шта је обавезао Србију.

Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић је пре неку годину у једном интервјуу рекао како верује да Србија има више тајних докумената него НАТО пакт. Све је могло да понесе ознаку “тајна”, а у међувремену су законским прописима те могућности још и додатно проширене.

Народ у Србији не зна ни шта, ни због чега, али ни колико плаћа, али мора да плаћа. Од како су на власт 2012. године дошли напредњаци кренула је права лавина склапања тајних уговора којима се држава Србија, односно порески обвезници, за неколико генерација унапред обавезали на нешто. На шта су се то обавезали, сазнаће се, исто као и у случају “Фијата” из Крагујевца, тек када рачун стигне на наплату.

Комплетна држава функционише искључиво као приватно добро Вучића и његове камариле, који нису обавезни никоме да полажу рачуне, па зато више не објављују ни међународне споразуме, али ни уговоре који се склапају. Најважнији уговори су потписани са клаузулом тајности, али су тајни и они релативно мали, са неким “инвеститором” који отвара једну фабрику у Србију и за то од државе добија субвенције.

Већ на самом почетку своје владавине, Александар Вучић је супротно апелима стручне јавности, потписао уговор о препуштању вођења посрнуле железаре у Смедереву страним менаџерима, са којима је склопљен тајни уговор, никада до краја приказан јавности. Колико је коначно овдашњи буџет коштао тај напредњачко – словачки лоповлук није познато, али је већ сада јасно да се ради о стотинама милиона долара.

Занимљиво је да је после склапања поменутог уговора Министарство државне управе 2015. по сили закона поднело кривичну пријаву против тадашњег министра привреде Жељка Сертића, јер уговор није доставио поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу. Од одговорности је, међутим, министра амнестирала Комисија за заштиту конкуренције дајући оцену како је уговор потпуно у складу са законом. Та иста Комисија ће касније дозволити да се као пословна тајна крију подаци о крајњем власнику, или власницима „Еагле Хиллс”-а, “инвеститора” и извођача радова на „Београду на води”, па је она тако постала врховни арбитар који је изнад суда, закона и Устава.

Почетком 2014. године, напредњачка лоповска хорда склопила је споразум о сарадњи са Уједињеним Арапским Емиратима. Тај споразум је јаван и ратификован у Скупштини, али управо он предвиђа могућност да се, супротно Закону о доступности информација од јавног значаја, пословни уговори склопљени на основу овог билатералног споразума могу држати у тајности, ако тако одлуче уговорне стране!

Тако је ускоро склопљен уговор о продаји мањинског власничког удела у “Аир Сербиа” арапском партнеру, а јавности је показан тек после неколико месеци притисака на Владу. Тада се, увидом у тај уговор, само утврдило како су стварни послови уговорени на основу анекса који ни до данас нису обелодањени, јер су проглашени тајним.

Како се овакав начин “пословања” са УАЕ показао као веома користан за овдашње властодршце, приступило се законском регулисању могућности да се тајно пословање у Србији претвори у правило, а не да више буде изузетак.

Крајем 2015. године, напредњачка већина у Народној скупштини предложила је и измене Закона о улагањима, који је предвиђао да државне институције, када се ради о уговорима са страним “инвеститорима”, нису обавезне да грађанима дају на увид информације које предвиђа Закон о доступности информација, а да грађани у том случају немају могућност улагања жалбе.

Другим речима, до садржине уговора са инвеститорима грађани Србије не могу да дођу ни уз помоћ Повереника за информације од јавног значаја, већ морају да воде управни спор да би сазнали какав споразум је власт склопила у њихово име.

На тај начин је власт за себе обезбедила право да по слободном нахођењу потписује шта хоће и са киме год хоће, а народ има само “право” да цехове касније плаћа.

Један од послова склопљених на овај начин је и “Београд на води” који је само у деловима познат јавности. Посебно забрињава то што је, без преседана, посебном одлуком Комисије за заштиту конкуренције омогућено да се прикрију прави власници “Еагл Хиллс”-а, наводног страног “инвеститора”.

Према подацима које је пре више од месец дана објавила немачка привредна комора (ИХК), односно њихово представништво у Србији, “Српско – немачка привредна комора”, “Београд на води” је по цени други највећи јавни пројекат који је покренут у Србији. Вредност ових инвестиција Немци процењују на око 1,5 милијарди евра, а не, како овдашња власт тврди, више од три милијарде евра. Од тога ће српска страна платити око једне милијарде.

Протекле недеље, београдски архитекта Бранислав Јовин је на конференцији за штампу у београдском “Медија центру” рекао нешто због чега ће актуелни Вођа у будуће још лошије да спава него обично, јер је откривен један битан разлог због кога су уговори о “Београду на води” недоступни јавности. Наиме, Јовин је поводом изградње рекао да ће због криминала око овог пројекта неко морати да одговара и да иде у затвор: “…Гарантовано, тај мора да иде у затвор, тај не може да прође некажњено. То улагање у инфраструктуру, које ми плаћамо, биће више од суме коју они помињу (око 790 милиона евра)… Нећемо моћи да испоштујемо рокове, па ћемо морати Арапима да плаћамо и пенале.”

Пошто је крајем 2014. напустио владу Александра Вучића, Саша Радуловић је у јавност изнео цео низ случајева тајних уговора које републичка врхушка склопила са “инвеститорима” из Уједињених Арапских Емирата, од којих је онај за “Београд на води” само врх леденог брега.

По Радуловићевим тврдњама, осим уговора са “Етихадом” и “Еагл Хиллс”-ом, тајни су и уговори о изградњи социјалних станова (никада реализовани), закупу пољопривредног земљишта и куповини бројила за потребе Електро-дистрибуције Србије.

Како се тада сазнало, арапска компанија “Амплеx” је добила ексклузивно право набавке и уградње бројила за струју, а посао је укупно вредео пола милијарде евра, док би за бројила било издвојено само 150 до 200 милиона евра. Остало су били трошкови уградње и провизија домаћим политичарима.

Објашњавајући начин и разлоге потписивања билатералног споразума са УАЕ из марта 2014. године, којим је све могло да буде проглашено државном, односно пословном тајном, Радуловић је изнео тврдњу, како је главни архитекта тог договора био Млађан Динкић, који је само због тога и ушао у владу Дачић – Вучић, иако је коалиција СНС-СПС и без њега имала комотну већину у Скупштини.

Кровни споразум са Уједињеним Арапским Емиратима усвојен у Скупштини у марту 2014. давао је Влади одрешене руке да са “инвеститорима” из те заливске деспотије склапа уговоре противно Уставу и важећим законима Србије, а што је јасно наведено и у самом тексту споразума, по коме се у случају спора не примењују српски закони, нити се спор може водити пред српским судовима.

Радуловић је тако, будући да је као министар привреде имао увида у све уговоре и дилове, тврдио како је тајни споразум о уступању пољопривредног земљишта Арапима у супротности са читавим низом закона Републике Србије.

Коначно, кровни споразум је омогућавао Влади да уговоре са компанијама из УАЕ склапа непосредном погодбом, без јавног конкурса. На тај начин је и посао са бројилима додељен “Амплеx”-у, а да о свему нико није био обавештен осим најужег круга око лоповског тандема Вучић – Динкић, тврдио је тада Саша Радуловић.

Сигурно најскупљи тајни споразум за Србију је такозвани “Бриселски споразум” за који је сам Вучић једном приликом рекао, како се ту не ради о писменим уговорима, које су обе стране потписале, већ углавном о усменим договорима за чије је спровођење гарантовала Европска Унија. Потпуно је искључена могућност да се једна озбиљна светска организација, као што је Европска Комисија, обавезала “на часну реч” да ће се постарати о спровођењу усмених међународних споразума. Далеко је вероватније да постоје писани споразуми на којима су потписи наших преговарача, али који нису достављени јавности, па ни самој Скупштини, која је по Уставу једина надлежна да их ратификује.

Ако ништа друго, после сваког састанка у Бриселу обе делегације и представници ЕК потписују записник. До данас, српској јавности није приказан ниједан стенограм ни са једног од ових састанака. Да се власт одрекла Косова и Метохије сазнаћемо у некој будућности, када будемо морали да испунимо оно што је обећано у наше име.

Стручњаци за међународно право, међутим, указују на то да је потпуно погрешно мишљење које влада у једном делу српске јавности, како су усмени споразуми неважећи, посебно ако их није ратификовала Скупштина.

Стални суд међународне правде (претходник Међународног суда правде) донео је 1933. године одлуку којом је пресудио у спору између Данске и Норвешке око поседа на Гренланду. Основа ове пресуде била је једна усмено дата изјава тадашњег министра спољних послова Норвешке Ихелена, како његова држава неће правити питање око свог суверенитета над делом Гренланда. Тако је ово острво у целости припало Данској, а поменута пресуда ССМП-а је постала преседан у међународном праву.

Да су усмени и тајни договори из Брисела итекако обавезујући за Србију, бар по мишљењу овдашњих властодржаца, види се и по поступању по захтеву ЕО.ИИ. бр.6273/2015 такозваног Министарства правде самопрокламоване Републике Косово упућеног 14. новембра 2016. године, упућеном овдашњем Министарству правде. У њему се од српских државних органа тражи да поступе у “складу са захтевом за међународну сарадњу”, што је српско правосуђе и учинило одговором од 24. маја 2017. године.

Како се у међународном праву надлежност у правосуђу сматра једним од основних показатеља суверенитета над одређеном територијом, то је овакав поступак српског Министарства правде јасан показатељ да се Вучићева влада одрекла Косова и фактички у Бриселу већ признала независност ове самопрокламоване државе. Наравно, о свему овоме ништа се у јавности не зна, јер су преговори и даље под велом тајне.

А 1. Тајна “кинеског канала”

Да није било једног успутног коментара који је повереник Родољуб Шабић 2015. изрекао у интервјуу “Вечерњим новостима”, никада се не би ни сазнало да постоји тајни споразум између Србије и Кине о изградњи канала Дунав – Морава – Вардар – Солун (ДМВС). Он је тада признао како му није био одобрен увид у тај документ који носи ознаку државне тајне.

До тада се веровало како је све у вези тог пројекта обично подгревање старих фантазија које су започеле још крајем 19. века једном студијом Аустро – Угарске и да се од његове реализације одустало. После Шабићеве изјаве открило се како не само да постоји тајни споразум Београда и Пекинга, већ да се итекако ради на његовој реализацији, мада још ни једна лопата земље није ископана на будућој траси канала.

Кина у пројекту ДМВС види једну опсежну могућност продора не само на српско, већ и на тржиште Балкана, док је сам канал у свему томе само алиби за давање погодности и концесија кинеским компанијама. У 19. веку канал је био део немачко – аустријског плана “Дранг нацх Остен” (“Продор на исток”), а у 21. веку је постао део кинеског пројекта продора на Запад.

У светлу ове информације другачије морају да се посматрају кинеске инвестиције које се одвијају управо у непосредној близини ушћа Мораве у Дунав. Тако се лакше разуме и због чега ознаку тајности носи читав низ уговора потписаних између ЕПС-а и кинеских компанија око ревитализације и проширења термоелектране у Костолцу. Као и због чега је кинеска државна компанија уплетена у овај посао својим радницима наредила да по сваку цену спрече јавно извештавање о радовима.

Могуће је, да осим поменутог строго чуваног споразума у писменој форми, постоје и одређени усмени договори између Београда и Пекинга, који су, исто као и они из Брисела, за Србију обавезујући.

Милан Маленовић, Таблоид