Каленић пијаца: И шаран дивљак подивљао

ПРИЧА је само наизглед јавна. Суштински је дубоко интимна и лична. Каленић пијаца!

На мапи престоног града пулсира да је “изнад Славије, на Врачару”. Али, карта не показује да је она и део душе Београда. Огледало наших карактера. Вага за тачно мерење друштвених стања. Социјална слика. Скенер наших нарави и потреба. Место на коме се прво сазна како стоји динар, а како евро. Јесу ли легле пензије и плате. Тезге за састајања и растајања. Инспирација за писце који су јој исписали посвету: “Управо овде настају најлепше и најреалније сторије живота”.

– Само да није ограде око пијаце. Поставили је мангупи да нас контролишу. Да наплаћују. Некад, док је није било и ноћи су биле – дани. На пијаци се рађало и умирало, без контроле. А било је и оног између. На тезгама, под тезгама… Натезало се, само тако – уводи нас у причу Стево Лалетов, овдашњи, три деценије везан за Каленић “као обични шетач”. – Све ја то памтим, Каленић ми је у души, јер су и моји преци овде обитавали. Од пре почетка Другог рата. А ја се сећам оних година, када се у камионима подврискивало. Беласале буткице. Неком за пиће, а неком и за џабе, кад стигну камиони са прекупцима и накупцима. И сад, кад видим како се све за паре може, ја подвикнем: горка ли је пуса без укуса.

Од зоре на Каленићу ври. Трговце на пијаци затекне сунце. Поране и купци. Свевремена београдска господа (има ли је још) и такозвана ововремена, новодођошка. На први поглед, уочљиве су разлике. Први улазе с душом. Други се копрцају да им парирају новцем од продатог завичаја. Трећи да улове шансу. Сви су, свеједно, измиксовали своје животе у галерији ликова и прича.

– Има ли овде сељака? Оног који свој зној, у виду поврћа и воћа, може да нам понуди – упитао је купац, заинтересован да заобиђе накупце и прекупце.

Стигао је одговор са тезге у дну Каленића:

Мало, брате, мало нас има – каже му Живан Гајић из Малог Поповића, општина Сопот. – Уби нас шићар на земљи. А одозго и киша и суша. Држава дрема. Па се питам, кад поплави вода: што сте пале кишо и државо. Кад упекне звезда говорим: сушо, сушна… Где нам је држава.
Љубица Симић, задња пошта Сланци, жена без мужа, посла и пара. Нуди цвеће и свеће.

– Мафија контролише пластенике. Моја деца су морала да једу. Ја нисам, неко време. Дошла сам овде, неискусна и очајна. Родбина каже: не падај у бедак, ради нешто. На пијаци је преживљавање. Питам колегиницу из бившег “Клуза”, која продаје цвеће, како ти преживљаваш? Каже ми: купим, зором, цвеће јефтино, после продам скупље, објаснила ми је филозофију опстанка. Деца ми нису гладна, а и ја једем сваког дана… Монолог је прекинула свађа испред рибарнице. Старица се гурала са невиђеном висином и тежином потенцијалног купца рибе. Обоје су желели да, за предстојећи госпојински пост, у замрзивачу имају шарана “дивљака”.

– Не лактај се, бабо!

– Ја се лактам? Види, колики си…

– Ви… Ви Кркобабићеви се и лактате, док ми, млађи, скапавамо.

– Шаран “дивљак” је искористио прилику да се баци са тезге… У неверици, забезекнут, бацио се на бетон.

– Видиш баба, од вас је и овај “дивљак” подивљао. Драже му је да умре него да вас гледа. А ви, живите ко корњаче, а ми сви да помремо.

Извор бабине муке, и његове сопствене поруке затичемо после код тезге са ракијом.

– Не могу да се смирим. Имам тридесет две године и диплому лекара опште медицине. Конкурисао сам за Немачку, тамо нас траже. Мене су одбили. Нисам савладао немачки. Човече, имам отпор у глави. Деду су ми Швабе покосиле на Сремском фронту. Растао сам уз бабину причу: пљунути си Милојко. Чуо сам се са колегиницом, добила посао у Хановеру. Ма, та ни вола није умела у дупе да убоде, а, брате имала је сисе, оволике. Тако она оде, а ја остадох.

Ко зна колико би трајала ова исповест… Да се нису појавили дилери из потаје. Истина, не чује се оно: девизе, девизе, али се чује да мењају све живо, и конвертибилне босанске марке.

– Сви ћете ви пизде одувати кад дође онај јебач из ММФ-а – каже им несуђени лекар у Хановеру, а Милојков унук. – И ја сам им то рекла, кад сам одбила да код њих заменим “швајцарце”, убацује се у причу Лила Деспотовић. – Казала сам, нећу код вас, идем у мењачницу. Знате шта су ми одговорили: “Иди, џукело једна, тамо ћеш курац да добијеш“. Ућутали су, кад су чули да ми то никад није било ни потребно.

Али пијаца није само за оваква сусретања. Пијаца је, ипак, више нешто из ресора туге.

– Купи возић – нудио је играчку капетан у пензији, ражалован понајвише због учешћа у потоњем рату. Уз возић је нудио и женске ципеле, одавно умрле “Коштане” из Врања. Објаснио је:

– Моја снаха Џемила, кад се с нама закувало, отишла својима. Одвела ми унука. Син се пропио. Купи возић, да се не сећам. Ципеле дајем џаба.

ВОСАК НА ПОСЛЕДЊОЈ СВЕЋИ

Слика за крај.

– Пошто свећњак, госпођо – заинтересован је трговац за антиквитет на коме је још било воска од последње славе?

– То је од комшинице, дала ми да га продам, породично наследство – одговорила је жена. Није подизала главу, очигледно, да се у погледу не препозна последњи трзај поноса. Купац је пружио новац, она није имала да врати кусур.

– У реду је, која је ваша слава, бако?

– Свети Илија, сине.

– Па то је било прекјуче…

– Јесте – једва је проговорила. Ставила новац у торбу. Није подизала главу.

Новости