СРПСКИ истраживачи не морају да иду у далеке и егзотичне пределе у потрази за изгубљеним градовима и цивилизацијама. Могу да оду у клисуру Ибра где је нестала средњовековна трговачка метропола Брвеник са тврђавом и жупом и 56 села у клисури Ибра, између Копаоника и Голије.

Тврђава Брвеник се Османлијама одупирала све до 1455. и чувала саобраћајницу која је поред манастира Градац преко Голије водила ка Зети и мору. Она је била привредна жила куцавица која је омогућила опстанак српске деспотовине кад су Турци пресекли моравско-вардарски правац.

Бесне Османлије су зато у 15. веку срушиле зидове и зграде тврдог града Брвеника. Остатак су докусурили у 20. веку људи који нису марили за српску баштину, већ су у једној од најважнијих немањићких тврђава направили каменолом који је прорадио педесетих година прошлог века и радио донедавно.

Данас са врха стрмог вулканског брега само део цитаделе мотри на питоми зелени појас десетак километара низводно од Рашке, где се ибарско приобаље шири из суровог кањона у плодну долину. Ту се у средњем веку налазио велики трг – трговачки град на караванском путу од Поморја ка Поморављу. Исти пут који везује Ивањицу с Ибарском магистралом данас је углавном пуст.

Брвеничкој жупи припадала је и долина реке Брвенице, где је на дванаестом километру од тврђаве Брвеник велика српска краљица Јелена Анжујска подигла манастир Градац.

– Путеви у средњем веку водили су планинским вододелницама, а у речне долине су се само повремено спуштали – каже археолог Татјана Михаиловић из Народног музеја у Краљеву. – Путеви између рудника Копаоника до приморја кроз долине Брвенице и Студенице преко Голије и Пештера су биле изузетно важна сабраћајнице још од преисторије, о чему сведоче археолошки налази. Цивилизације се мењају, али важне саобраћајнице остају увек исте.

Караванском стазом крај манастира Градац до Брвеника пролазили су рудари, грађевинари, уметници, ходочасници, монаси и најамници из далеких земаља. Они су били једини медиј тога доба који је драгоцене информације о путовањима остављао одмарајући се у манастирским гостопримницама. Ту су се цењкали дубровачки и которски трговци, саски рудари, српски сточари и земљоделци. Роба за север је одлазила у караванима преко обронака Копаоника ка Јошаничкој Бањи, Брусу, Крушевцу и даље кроз Поморавље ка Угарској.

– Жупа Брвеник је била невелика у територијалном смислу, јер је обухватала само долину Брвенице и средњи ток Ибра, али је била изузетно геостратегијски значајна – каже археолог Гордана Гаврић из Завода за заштиту споменика у Краљеву. – Зато је цео тај простор контролисало снажно утврђење Брвеник на стрмој вулканској литици. Са доминантног узвишења на 528 метара надморске висине видела се цела жупа, а тврђава је била повезана тајним лагумом са Ибром, за случај опсаде.

Безбедност путева и послова су претворили Брвеник у место сусрета цивилизација. У њему је живела бројна заједница Которана која је подигла 1280. Цркву Светог Трифуна, заштитника свог града, заједно с локалним Дубровчанима, иако се с њима иначе гложила око трговачких привилегија. У брдима су насеобине и цркве подизали Саси рудари, чији су цехови од српских владара добијали земљиште за куће и истражна и експлоатациона права за руднике.

Под тврђавом, на узвишењу удаљеном двадесетак метара од пута и педестак од мосту преко Ибра караване су поздрављала звона српског храма Светог Николе, заштитника путника. Њега је у 13. веку као задужбину подигао кнез Дабиша, који се ту и замонашио. Наиме, од Цркве Светог Николе, која је формално заштићена као споменик културе, данас су остале само зидине на сеоском гробљу. Уместо крова покрива је крошња ораха који расте у олтару. Недалеко од ње из траве још понегде провирује камена стаза према врху Брвеника, а понегде се указују и широке степенице за коњанике. До цитаделе на самом врху брега се стиже тешко, јер је огроман део брда и тврђаве уништио каменолом. Тек кад је штета начињена, остатак остатака проглашен је заштићеном културном баштином. Прва и једина археолошка истраживања Брвеника изведена су 2004. године.

– Тада су откривена два културна слоја, један преисторијски и други средњовековни – каже Гордана Гаврић. – На простору преисторијског насеља градинског типа, крајем 12. и почетком 13. века подигнуто је средњовековно утврђење које је интензивно живело током 14. и 15. века.

Брвеник се одупирао Турцима све време постојања српске деспотовине. Кад су Османлије пресекле путне комуникације моравско-вардарском долином пут од Београда и Смедерева преко Борача, Рудника, Копаоника, Брвеничке жупе и Голије до Зете, поново је постао жила куцавица државе, све до 1455. кад тврђава Брвеник коначно пада. Под турском влашћу Брвеничка жупа и трговачка метропола полако нестају.

ПРУГА ИСЕКЛА МАНАСТИР

ПОСЛЕ распада српског царства Брвеник је био седиште жупе којом је управљао зет кнеза Лазара, челник Муса, ожењен кнежевом сестром Драганом. Наслеђују га синови Лазар и Стефан Мусић који у брвеничком селу Павлица названом по манастиру Стара Павлица из преднемањићког доба граде крајем 14. века своју задужбину. – Осликавање цркве завршено је након Косовске битке, у којој је, по свему судећи, Стефан страдао – каже Гордана Гаврић. – У храму су сахрањена оба брата и њихова мајка, сестра кнеза Лазара, која се замонашила.

Недалеко од задужбине Мусића налази се Стара Павлица, остатак манастира за који се претпоставља да је изграђен у 9. веку. Током изградње железнице највећи део манастира је уништен, а оно што је преостало и данас виси над пругом.

Борис Субашић, Новости