Камуфлажа

Дипломирани правник, бивши хипик у покушају, кандидат за најувлаку године, Александар Вулин, средње слово А. В, покушао је јавности да дочара суштину доласка Војислава Шешеља у Београд. Односно, суштину отпусне листе којом је Шешељ отпуштен из Схевенингена. Сједињене Америчке Државе, криве су за све. Тако се тумачи оно што Вулин саопштава, за ту прлику, у оделу за специјалне намене као што је, рецимо, одапињање доскочица у смеру Вашингтона.
Не бих препричавао шта је Вулин рекао, потрајало би, а и било би болно. Најбоље је пренети његов „пледоаје” у изворном облику. Најпре, Вулин који је упоран, и тешко одустаје у свакодневној кандидутури за место најомиљенијег мињона првог човека српске владе, изјављује да му је поручио да је можда време да размисли о приоритетима спољне политике. Чему онда служи министар иностраних послова?

Онда кандидат у покушају елаборира Шешељев повратак и своја очекивања: „Очекивао сам да ће прва политичка изјава Шешеља бити у вези с посетом албанског премијера Едија Раме и да ће прво рећи шта мисли о причи о великој Албанији, или да ће можда говорити о томе да је апсолутно неприхватљиво да се Рама тако понаша према држави Србији”. Он је то очекивао, он, Вулин.

Кад је Шешељ, давно је то било, почињао свој политички живот, Вулин се тада камуфлирао у Титовог пионира, црвена марама и титовка с петокраком; како су године одмицале, а Шешељева политичка специфична тежина расла, тако се и мали Вулин камуфлажно пресвлачио у одајама КПГТ, свог партијског друга Љубише Ристића и из сиромашног позоришног фундуса изабрао мајицу с ликом Аргентинца, кубанског револуционара и конгоанског и боливијског герилца. Петокрака на мајици је остала, титовку је заменила беретка. Кад је мало порастао, стекао године за рад, социјална и борачка питања, дало му се да тумачи Шешељев повратак у земљу.

Да га мало боље познаје, знао би и да је Шешељу до посете Едија Раме стално таман онолико колико и до ћелије у Схевенингену. Можда, чак, до ћелије и више. Да Вулин боље перципира политику у којој се несрећним стицајем околности обрео, знао би и да Шешељ реч неће посветити спољној политици, која га тренутно ама баш не интересује и да ће све своје снаге усмерити на двојац за који мисли да је извор свих његових јада, патњи и болова.

И пре него што је ико успео да Вулина спречи у даљем саопштавању непаметних изјава, он је додао „да је очекивао да ће Шешељ рећи и како је велика ствар што Србија има премијера који се на достојанствен, а опет одлучан начин, понео према провокацији Раме”. Извињавам се читаоцима на Вулиновим језичким, граматичким и стилским грешкама, изјаву сам пренео интегрално, као и Вулинову констатацију да је „велика ствар имати премијера…“… стрпавши ту функцију међу ствари… Шта ћете, док траје герилска борба нема се времена за читанке и букваре.

Пошто је рекао да нема разлог да буде већи дипломата од наших дипломата наставио је да то (не) буде: „…и зато могу слободно да кажем – Хашки трибунал контролишу САД и САД су га пустиле – САД прошли пут нису хтеле да га пусте – САД кроз његова уста сад говоре да ће рушити нашу владу”. Шешељ је, дакле у Београду, по вољи САД, и због тога што САД жели да сад сруши владу, Шешељ сад напада српску владу по налогу САД. САД и одмах сад.

Он би да спољна политика поразмисли о својим приоритетима (односи се на САД)  а да истовремено подвлачи да „није ни важно шта је рекао Шешељ, већ је важно то шта нам онај ко га је пустио и ко га није пустио када је влада прошли пут давала гаранције, на овај начин поручује”.

Говорио је Вулин и о претњама и увредама на рачун владе коју ће, због њених успеха (сиц!) неко називати издајничком и даље у смислу купопродаје тог предузећа великим силама, владу коју ће неко оклеветати за колаборацију са страним фактором. Вулин може да прича шта му је воља, на таквој је, борачкој позицији, али помињати издајнике и издајничке владе више је него депласирано, то су његови ментори из породице Милошевић – Марковић у свом вокабулару имали још када се мали Вулин из шпилхозни пресвлачио у кратке панталоне и беле хулахопке.

Иначе, Вулинова политика уптаво тако и изгледа. Пресвучена је свакаквим бојама и дезенима. Често мења шнајдере. Час га видите у плавом радничком комбинезону како на некој градској ливади пласти покошену амброзију у крајолику за којим вапи соцреализам (неки солитери у позадини); потом добије задатак специјалне намене па за време Параде (нема везе с поносом) зарони у дунавски муљ и глуми човека-жабу; кад оде на север Косова облачи се комеморативно, таман да оним сиротим људима који тамо живе убије и оно мало преостале наде за живот; ако је ситуација комплекснија, и за случај да мора да дурбином посматра мост на Ибру, ту је камуфлажна црна униформа с ознакама српске државе (неутврђених ознака: полицијске су или војне?); кад посети пекару опет навуче раднички комбинезон, али га увек сликају у ужем плану па се боросане не виде. Када изговара пароле о којима сања да ће једном завршити у историји (хоће, али на њеној депонији) навуче герилску одору с ликом Че Геваре, и после буде опасан у ставу и изразу.

Некада оде и међу рударе, тамо стави шлем с фењером да изгледа да ће истог тренутка сићи у јаму. Углавном, има гардеробу за све прилике. Нисам сигуран да ли има тогу за посету судовима, а ни бели мантил за посету универзитетским лабораторијама у којима се рађа знање. Но, не бринем за њега, он је искусан сам свој костимограф. Не би ме изненадио ни када би се појавио у породилишту камуфлиран у бабицу.

Дејан Јеремић, Истиномер