Канализација у рени бунарима: Похлепни функционери СНС-а остављају Београђане без питке воде

Скупштина Београда је донела нову Одлуку о зонама водоизворишта којом је заштитна зона око највећег београдског изворишта питке воде смањена за трећину. Све је рађено у пуној тајности, па зато није ни тражено мишљење надлежних и стручних институција о могућој штетности овог смањења заштите. Коначно, градске власти су признале да се све ово ради како би се добило грађевинско земљиште на пет километара од Теразија и то десетоструко веће од „Београда на води”, на коме ће Богољуб Карић моћи да гради свој пројекат „Дијадема” који су владе неколицине земаља већ одбиле као бесмислен. Истовремено ће становници Београда морати да отплаћују десетине милиона евра кредита узетог за проширење водовода, али ће морати да пију флаширану воду, ако буду имали новца да је купе. Они који не буду могли да плате, пиће техничку воду и полако, али сигурно ће умрети

Више од пола века постоји законом одређена заштитна зона око београдског водоизворишта у Макишу. На том простору не само да је забрањена изградња, већ се та одлука поштовала и спроводила чак и у време највеће дивље градње.

Подземно језеро питке воде испод Макишког поља је толико велико да може водом да снабдева два милиона људи. ЈКП „Београдски водовод и канализација” је од Европске банке за обнову за развој (ЕБРД) подигао кредит за изградњу цевовода за питку воду од постројења “Макиш један” и “Макиш два” све до Младеновца, преко кога ће се снабдевати и један део Шумадије.

Подземно језеро се водом снабдева са оближњег Бановог брда, одакле се слива кишница, као и из реке Саве која протиче скоро уз само језеро. Кроз слојеве земље, песка и шљунка она се филтрира природним путем као што је то био случај милионима година уназад, тако да је потребно изузетно мало улагања да би се та вода прерадила у потпуно чисту и за кориснике безбедну пијаћу воду.

После више деценија чувања овог краја као посебне еколошки чисте средине у самом Београду, Министарство здравља је у потпуној тајности донело Решење број: 530-01-48/2014 од 1. августа 2014. године којим се одређују зоне санитарне заштите на административној територији града Београда за изворишта подземних и површинских вода која служе за водоснабдевање града Београда. Решење је потписао министар здравља Златибор Лончар.

Овим решењем је заштитна зона око изворишта смањена за 1.160 хектара, односно за једну трећину. Решење, истина, дозвољава смањење заштитне зоне, али оставља општини Чукарица, на чијој територији се налази Зона, као и градским властима да одлуче да ли ће и када то да буде урађено. Председник општине Срђан Коларић је, међутим, једва дочекао овакву одлуку Министарства како би одмах кренуо у распарчавање земљишта и припрему његове продаје наводним страним инвеститорима.

Будућа пословна зона, чију је изградњу на том простору замислио Коларић, удаљена је само пет километара од Теразија. “На овом потезу уз Савску магистралу већ имамо сву неопходну инфраструктуру, од струје, канализационих колектора, гаса, а повезани смо и са обилазницом, као и мостом преко Остружнице”, објашњавао је новинарима 2015. “Ту је железничка ранжирна станица у Железнику, а изградиће се и пристаниште на Сави, да би произвођачи лакше могли да дистрибуирају робу.” Најављено је и отварање 10.000 нових радних места.

Са једне стране се, дакле, узима кредит од Европске банке за обнову и развој како би се проширили капацитети макишког водоизворишта, док се на другој страни планира изградња пословно – индустријског комплекса који би угрозио чистоту воде у поменутом изворишту.

Одборник у београдској градској скупштини Зоран Алимпић је на седници одржаној 2. априла 2015. указао је да одборницима никада није подељено поменуто решење Министарства здравља, односно да они у том тренутку нису ни знали да оно постоји, јер се у скупштинским материјлима помиљала само нова Одлука о зонама водоизворишта коју је донела градска дирекције.

Председавајући на тој седници, Никола Никодијевић, на кратко се тада умешао у расправу и објаснио да је решење донело Министарство здравља и признао да исто није подељено одборницима са осталим скупштинским материјалима.

Општинско, али и градско руководство су очигледно покушали да планирану изградњу индустријске зоне сакрију иза једне од многобројних измена неке од одлука Скупштине града Београда, у нади да одборници на то неће обратити пажњу. Сасвим би, међутим, била другачија реакција одборника да су их градски челници одмах обавестили да је на једном делу заштитне зоне око највећег изворишта питке воде у Београду већ планирана изградња пословних и стамбених објеката. Како је председник општине Чукарица Коларић после тога објашњавао, за ову локацију су се одлучили јер је „тај простор празан, нема кућа, па немамо ни кога да селимо”. А простор је управо зато празан, јер се више од пола века водило рачуна да се не загаде рени бунари који се ту налазе.

Оно што су неки одборници одмах уочили јесте сличност између пројекта „Београда на води” и нове индустријске зоне у Макишу. Обе локације се налазе на десној обали Саве у градским општинама Београда („Београд на води” је на општини Савски Венац, а Макиш на територији општине Чукарица), међусобно су удаљене око два километра, али је макишки простор десет пута већи од онога издвојеног за „Београд на води”. И у оба случаја се само прича о наводним страним инвеститорима, док улагања у суштину долазе од пара опљачканих у Србији.

Иако је градоначелник Београда Синиша Мали, бранећи макишки пројекат, 2015. године новинарима тврдио да су за изградњу индустријске зоне и послово-стамбених објеката на том простору заинтересоване најмање две, неименоване компаније из Кине и Сједињених Америчких Држава, истина је сасвим другачија.

На једном недавном гостовању на телевизији Богољуб Карић је признао како планира на тој локацији да зида „Тесла Цитy”, пројекат који је под другим именом неуспешно био понуђен неколицини држава некадашњег Совјетског Савеза. Пошто је пројекат прескуп, а истовремено и нефункционалан, био је неинтересантан и за нафтом богате средњеазијске суседе Русије, али и за иначе за медијски атрактивне грађевинске подухвате заинтересованог председника Белорусије Александра Лукашенка, па су Карићи одлучили да га прогурају у Београду.

Одмах после најаве изградње „Београда на води” пре неколико година огласио се из тадашњег избеглиштва Богољуб Карић приказујући заинтересованим медијима некадашњи пројекат „Дијадема” који је за београдске потребе преименован у „Тесла Цитy”.

Очигледно је његов новац допринео да министар Лончар заштитну зону око највећег изворишта питке воде у Београду смањи за трећину и да председник општине Чукарица и градоначелник Београда одмах надлежнима нареде да крену у тајну акцију пренамене земљишта.

Колико је све рађено у тајности и на брзину, види се из чињенице да је без одговора остало одборничко питање на основу чега је донета поменута нова Одлука о зонама водоизворишта, односно ко је и када урадио стручну анализу квалитета заштите. Како изгледа, анализа није ни рађена, бар не она стручна, већ је само преписано мишљење Министарства здравља како заштитна зона може да буде смањена. Колико је познато, приликом израде нове Одлуке није консултован ни Градски секретаријат за заштиту животне средине.

На једно одборничко питање са тим у вези стигао је одговор из градског већа, како анализе и студије нису урађене на нивоу Београда, већ „је министар здравља смањио заштићену зону водоизворишта и град се ту ништа не пита”. Од свих анализа, очигледно, је урађена само она о финансијској користи коју ће републички, градски, али и општински функционери имати од овог пројекта.

Покретање пројекта је до сада једино одлагано из ратлога јер се чекало да се из егзила врати Богољуб Карић, што се недавно и десило.

Београђани ће због жеље властодржаца да се домогну још неколико милиона евра које ће добити као мито, ускоро пити само флаширану воду, али ће кроз доприносе и накнаду за коришћење водовода истовремено враћати десетине милиона евра кредита који је ЈКП „Београдски водовод и канализација” узео за унапређење и проширење водовода који после изградње индустријске зоне у Макишу неће имати шта да понуди грађанима.

Уз све то, поменути кредит који је дао ЕБРД уопште није нарочито повољан, јер предвиђа каматну стопу од 3,3 одсто увећан за шестомесечни еурибор.

А 1. Под принудом

Министар здравља Златибор Лончар, како сазнаје Магазин Таблоид, потписао је одлуку о којој је реч у тексту, по налогу са највишег места. Да ли ће га суд ослободити? Једино ако докаже да је био под принудом и именује оне који су га ”притискали”.

Игор Милановић, Таблоид