Једина извесност – она коју је професор Качополи превидео – је непрестана борба без почетка, којој се не види нити крај ни исход
Свет без сна, без страсти,
без речи. Све је новац.
Лајбах, „Дегенерисани свет“
(„Капитал“, 1992)
„По мени, ништа није извесно, највише што могу да прихватим је вероватноћа“, одговорио је професор Ренато Качополи (на слици) сенаторки Вивијани на њену запитаност о узроцима дубоке уздржаности професорове, тако необичне за општи поратни полет духа те скептицизма који је избијао из његове душе. Овај отмени Наполитанац, унук Михаила Бакуњина, држећи студентима математике (али и не само њима) предавање у дупке пуном амфитеатру, у елегантном црном вечерњем оделу са цветом гарденије на реверу, остаће упамћен и по изјави како „сваки промашај може да се опрости, само не онај приликом самоубиства“, дан пре него што није промашио. Пронађен је једног послеподнева у свом стану у палати Челамаре прострељене слепоочнице са главом на јастуку, као да спава. (1)
Може бити да сам ову фусноту написао како бих илустровао разлику између богатства и сиромаштва духом, и стару истину да је прост човек у мери његовог интелекта склон лаким решењима, а свет види у само две боје, белој и црној, док онај ко много зна има ту погану особину да у све сумња и преферира углавном тонове сиве. Циници, који су често болно у праву, тврде да је оптимизам тек тријумф наде над искуством, а Качополи, врхунски математичар, беше робовао једино чињеницама, дакле емпирији, која га је и убила.
ТРЖИШТЕ ЈЕ ПОБЕДИЛО РАЗУМ Има више од две деценије како је, сада већ анонимни члан источнонемачког парламента, у зору Wиедервереинигунга подигао глас упозорења да је најважније што ће Источна Немачка добити од присаједињења Западној бити дрога, проституција, социјална несигурност и неједнакост. Будући би многи који ово читају волели да су на месту Пруса или лужичких Срба, ово њима пишем. Ако Бизмаркови саплеменици још увек осећају нелагоду онога ко је нижег реда и рода, чему се ми у том пријатном друштву можемо надати? А дрога, и све побројано, јесте дошла.
Са Зидом што је раздвајао уверења, пала су и она поставши релативна и тек приватна ствар појединаца, углавном осуђених да постављају вечна питања у потрази за смислом. Тржиште је победило разум, а печати из Апокалипсе почели да се отварају, један по један. Свака нада доживела је своју супротност, као она да ће нам фукара што се на нашој несрећи обогатила донети нешто добро и да ће отворити нова радна места онима од којих их је одузела. Не бива то.
Но је ли историја путовање у једном смеру до места где ће се коначно одпочинути и да ли након социјализма нужно следи питоми капитализам? Зар она, историја, није препуна обрата и хирова, чему је живот који живимо најбољи доказ? Нисмо ли сведоци да након цивилизације не долази њен савршенији облик, него каткад пад у папрат препотопних шума, и још ниже, у муљ у којег све дубље тонемо? И, за нас проклете смислом, важније од свега – има ли то потонуће неку педагошку ако не естетску сврху?
Они загледани у правцу „Новог доба“, кога једини виде, тврде да бројимо последње дане „старог“, те да ће се историја заиста окончати тријумфом људске свесности како ни пророк Исаија, заједно са Карлом Марксом, не би могао описати. Ако се у еволуцију свести не рачунају занесењаци по новодопским интернет форумима, ја свуда видим само њену декаденцију, дегенерацију и пад.
Узмите старе фотографије, ако се не сећате ваших непосредних предака, и погледајте како су ти људи изгледали, а потом се искрено погледајте у огледалу и извините им се што их нисте достојни. Какви све тутумраци заузимају места формалне и неформалне моћи, све више верујем да овим светом ипак управља легендарна Ашокина деветорка, девет непознатих људи, иначе би га уништила његова властита глупост. Прва бразда истинских промена биће стога спознаја да не треба мењати само људе већ најпре систем који их је омогућио. Јер су и ти људи дошли по тржишном принципу. Не само да их је бирала маса него су их пре масе одабрали неки други којима су они били најјефтинији, а најпогоднији за употребу. Другим речима, код њих је био најповољнији однос између угушене савести и цене.
УМРЕТИ, СПАВАТИ… „Распад СССР био је највећа геополитичка катастрофа 20. века“, цитирана изјава Владимира В. Путина из 2005. године спада такође у ред епохалних јер пружа наду. Нема, осим слабоумних, којима није замерити, и фукаре, никога ко би поновио исти пут од времена када су грмели багери што су рушили Зид да је видео ово што данас гледа. То верујем не би учинио ни мистер Горби, који је отворио врата куће Капиталипси, да је са места председника највеће земље света знао како ће у неко доба постати манекен ташни Луја Витона и немачке железнице, који, нота бене, после свега има образа да говори против Путина.
Али, као што егзактна математика у себи садржи део ирационалног да не би до краја била схваћена и да би била занимљива, моја вера у цивилизацијску реконквисту опстаје и када јој ништа опипљиво не иде у прилог. Најчувенија књижевна дилема, будући је Лазарева војска није имала, она данског принца Хамлета – борити се или утећи (куда?) – беспредметна је:
Умрети – спавати – ништа више,
Да спавањем се сврши срца бол,
(…) ето то је циљ
И предано му тежи ти.
(…) Јер ко би под’но светске шибе, руге,
Неправде силних и злоставе гордих,
(…) Кад сâм себи можеш слободу да даш
И голим ножићем? (2)
Тако је једина извесност – она коју је професор Качополи превидео – непрестана борба без почетка, којој се не види нити крај ни известан исход. Јер оружје се, откад је људи, или користило или готовило. Трећег нема, рођаци.
__________
Напомене:
(1) Описано у књизи „Историја грчке филозофије од Сократа надаље“ Лућана де Крешенца. Суицид проф. Качополија (Цацциопполи) догодио се 8. маја 1959. године.
(2) У преводу Живојина Симића и Симе Пандуровића, Култура, Београд 1966.
Сајт Предрага Анђелића
