КАПИТАЛИЗАЦИЈА ВАНРЕДНОГ СТАЊА Вучић би да буде Мило – доживотни

Не тако давно, на парламентарним изборима у Црној Гори, 2016. године, непосредно пре фактичког изјашњавања грађана, па и на сам дан гласања, тамошњи државни апарат драматично је реаговао спречавајући, наводно, државни удар. Фокус се са тешко нерегуларне, недемократске, ауторитарне политичке ситуације померио ка егзистенцијалном очувању живота грађана, поретка и какве-такве нормалности. У таквом стању, које би у нормалним друштвима по природи ствари било сматрано за изборе непримерено, неприкладно јер спутава слободно изјашњавање, црногорски режим је лакше победио.

Кључне пројекте Вучића и Ђукановића спроводе исти људи

Да би учврстио и повећао сопствену бирачку базу, створио кохезивну и хомогену материју своје бирачке подршке и јачао своју моћ и њен инструмент – власт, измишљао је спољне непријатеље. У вештачки створеним, измишљеним околностима угрожености споља, Ђукановић је успевао да надомести недостајући део потребне подршке и продужи своју ауторитарну штеточинску власт. И то није учинио једном. Пре 2016. године, учинио је то и, сада већ давне, 1997, као и 2006. године (овде). Генерисање атмосфере спољне угрожености државе, и генерисање ванредног стања у непосредној предизборној кампањи, није дакле ништа ново у властодржачком модусу операнди вечитог господара Црне Горе, што се неколико пута до сада показало као успешно примењена предизборна тактика очувања власти.

Вучић, његов колега, друг и пријатељ из Србије, по стажу много млађи, али по амбицији старији и алавији, не кријући нимало да се на њега угледа, покушава да Србију устроји по његовом лику и делу, и у којој би господар живота и смрти био србијански Мило. Утолико пре што практично све кључне пројекте Ђукановића у Црној Гори и Вучића у Србији структурно припрема, надгледа, координира и спроводи тим којем руководе исти људи, иста екипа, исти материјал.

Изгледа да тај тим плаћеника и злотвора који су прљави извршиоци послова за велики, државни дакако, новац, раде углавном „копи-пејст“ пројекте па их наизменично примењују у изборним кампањама обе државе.

Државни непријатељи и државни удари из Црне Горе данас су у Србији модификовани и прилагођени микробиолошким приликама. Искоришћена је, у свету проглашена, пандемија „Ковида 19“, да се до пуцања надува атмосфера страха и угрожености, уведе полицијско ванредно стање, суспендују права и слободе, а онда злоупотребама, лажима и пропагандом наметне, у изборној кампањи, само једна слика – патриотска улога власти као бранилаца и сачувалаца живота грађана.

Односно, да се Вучић прикаже као спасилац животâ и носилац свеукупног просперитета. Оваква пројекција креатора напредњачке изборне кампање не би била могућа без продужене сенке огромног страха изазваног коранавирусом, ванредног стања, и учесталог измештања фокуса са свих важних питања само на најпримитивније преживљавање што се пред грађане намеће силом пропаганде и страха, што од болести, што од полицијског ванредног стања.

У тако наметнутој примитизованој изборној дилеми Вучић ће, као и Ђукановић раније, имати много веће шансе да продужи власт, него што би те шансе имао у иоле нормалној предизборној кампањи у којој би се мерили и премеравали резултати и учинци деценијске, односно вишедеценијске владавине.

Живи смо захваљујући њему, његовој спретности и витештву јер је победио невидљивог непријатеља

На овим изборима пожељни су преплашени, а не освешћени и критички настројени бирачи, и због тога ће се атмосфера страха неговати у Србији све време Вучићеве страховладе, а особито до избора, и због тога ће ова земља још дуго остати у патолошкој несинхронизованости са нормалношћу. Количине лажи увећаваће се, а контигенти баљезгања с медија под државном котролом постајаће све несноснији с тенденцијом и амбицијом креатора технологије Вучућевог властодрштва да се у Србији затре здрав разум.

Функционерска кампања уручивања државне помоћи у виду респоратора с којих је, изгледа тек сваки други претекао (овде) ако је имао среће, само је припремна фаза. На њу ће се наставити поткупљивачка матрица с једнократним увећањем пензија и „сто евра сваком“.

А, на крају, запљуснуће нас основна порука Вучићеве изборне кампање: – да смо живи захваљујући њему, његовој спретности и витештву јер је победио невидљивог непријатеља, „Ковид 19“. Своју изборну кампању рутински ће накалемити на епидемију коју је (зло)употребио. Једини „оплемењујући“ елеменат који ће драстично разликовати садашњу, епидемиолошку кампању и ону изборну, која ће се у пуном формату распламсати тек након формалног укидања ванредног стања, биће најбизарније простачко пљување, вређање и криминализовање политичких противника. Данас то чини са маском и рукавицама, а у правој изборној кампањи, након ванредног стања, радиће то бесрамно, психопатски и зверски.

ДрКон, заова и остала икебана добиће своје наизглед нове, предизборне улоге, а заправо суштински исте као и ове које су вршили у првој епизоди Вучићеве кампање. И у првој фази и у потоњој секвенци глумиће мегафон агитпропа који офарбан у „струку“, са ауторитетом професије, климоглаво потврђује поруке Вучићевог изборног штаба или припрема терен за успешну сетву парола, лажи, подметања и манипулација. Сви они наставиће Вучићев технолошки процес справљања изборне емулзије из ванредног стања. И сви они, као папагаји понављаће главну паролу, лајтмотив Вучићеве изборне кампање – „Спасили смо животе“.

Само Вучић „спасава“ животе

Посматрано са те стране, с краја, а не с почетка, видљиво је и разумљиво чему и коме користи оволико високи степен хистерије, панике, страха и тоталитарности. Ако посматрамо и ванредно стање и формалну изборну кампању као перманентан процес схватићемо нивое међузависности и интеракције једне и друге фазе Вучићеве тактике. Огроман страх био је потребан да оголи примитивне људске нагоне и практично наш тренутни живот сведе на њих, а затим да, пружајући сенку над непосредном изборном кампањом, неутралише објективни критички биланс учинка ове власти.

Бирачи треба да мисле само о непосредној егзистенцијалној угрожености (које додуше истински нема, али овде је релеватно оно за шта се верује да постоји, а не оно што уистину постоји) и да спасавајући се, гласају за онога ко ће наставити да спасава њихове животе. И да не буде дилеме, таква политичка опција не сме имати конкуренцију. Спасавање живота мора бити резервисано само за Вучићеву политичку опцију, једино он то чини, а конкуренти не само што за то нису кадри, него се томе и противе. Вучићев агитопроп неће жалити муниције да то докаже.

Дакле, кад власт каже да је уверена да су у опозицији „очајни јер ће Србија победити корна вирус“ (овде), није јој се омакло, није то случајни излив примитивизма, већ је реч о квалификацији мотива и жеља опозиције онако како власт жели да их објасни грађанима. Изворне поруке ће држати у медијском карантину, а преко својих, строго контролисаних медија шириће прерађене малигне информације. Дакле, у разради изборне поруке којом ће Вучић и његови плаћеници, разбојници и агитпроп понаљати да су спасили животе, наглашаваће се и болесна тврдња да су опозиција и критички медији прижељкивали катастрофу и масовно умирање.

Тренутно, у јеку ванредног стања у којем нас свакодневно и даље обавештавају о новозараженим пацијентима, шаље се порука о јењавају епидемије. Ове оптимистичке поруке базиране су на медицинској статистици која је много гора него што је била она с почетка ванредног стања на којој су темељили најцрње слутње. Овакве антиепидемијске мере, или оно што је ова власт чинила под тим именом, нису се примењивале нигде у Европи. Многе државе нису ни помишљале да нешто слично раде, а ова власт не само да није имала никакве дилеме са увођењем драконских мера, него је и безочно лагала када је говорила о другим државама и мерама које се тамо примењују само да би своје мере приказала мање драстичним. Од тврдњи да је у Француској забрањено кретање, или да ће ванредно стање трајати до краја јула, па до катастрофе у Шведској (овде). Као што су се паника и хистерија енергично потпаљивале и надувавале, тако се данас на силу пожар гаси и ванредно стање смандрљава не би ли отпочела формална изборна кампања и капитализовало ванредно стање.

Последице епидемије „Ковида 19“ у Србији биће катастрофалне. Наравно, не директне. Број заражених са свим последицама и тешким случајевима не би био довољан ни да оправда проглашавање епидемије у Београду да се којим случајем све одиграло у овом граду, а некмоли на територији целе републике. Међутим, економске последице ванредног стања биће колосалне. Нико никада неће надоместити штету грађанима и привреди која је настала овим Вучићевим хиром. Неће се санирати ни штета која је настала друштву и путу демократизације којим то друштво килаво иде напред-назад. Ми не можемо ваљано ни претпоставити какве је дубоке социолошке потресе и дефекте ванредно стање оставило. И најгоре, њиме су створене веће шансе да зло преживи.

Цео свет наводно је хтео да се спасе од смртоносног „Ковида 19“. Од тога се спасао, али не верујем да се спасао од себе. У нашем случају та је дилема још драстичнија. Много смртоноснији од вируса, Вучић наставља свој поход и ствара себи нову тактичку позицију из које жели да капитализује ванредно стање. Грађани ће, са оловкама или кроз бојкот, свеједно, имати прилику да о томе кажу последњу реч. Да ли ће и даље наседати његовим лажима и добровољно одлазити пред јаму, видећемо. Ничија није горела до зоре, али има многих којима је дуго горела. Сумњате? – Питајте Мила.

Извор: izmedjusnaijave.rs