Србија је колонија којом управљају страни центри моћи. То је резултат вишедеценијског утицаја представника светских сила, али и полтронског синдрома, који се преноси с једне на другу генерацију српских државника. Kо год је владао Србијом прихватао је капитулацију као стратегију спољне политике. Од Слободана Милошевића до Александра Вучића, сви су државне и националне интересе подређивали личним. Трговали су Kосовом, хашким оптуженицима и јавним ресурсима покушавајући да стекну вашингтонски и бриселски сертификат о подобности да владају. Некад су на српску власт утицали Ричард Холбрук, Вилијам Монтгомери и слични репрезентативци америчке дипломатије, а данас то ради Метју Палмер, који се садистички хвали како је „измислио Вучића само да би казнио Србе”.
Предраг Поповић
Србија је кућа насред пута, која свима смета и свима треба. Та епска мудрост послужила је патриотама као објашњење узрока притисака западних сила у време распада СФР Југославије. Иако у њој има истине, још већи проблем од геостратешког положаја представља чињеница да је сваки домаћин, који је управљао том српском кућом, распродавао све што је могао, и имовину и укућане. Да би добили дозволу за долазак и опстанак на власти, српски политиканти су, сваки на свој начин, пристајали на уступке, којима су наносили трајну штету државним и националним интересима.
Само у прво време, почетком деведесетих, западни емисари нису утицали на избор власти у Србији. Интерес им се завршавао на томе да се, после распада Савеза комуниста, формира демократски систем и почне економска транзиција. Све што се касније дешавало, закључно с трагичним хаосом који данас влада, најавио је Зоран Ђинђић крајем 1999. године: „Двојица страних дипломата су ми рекли да следећи председнички избори нису битни, ко год буде изабран мораће да спољну политику усклади са интересима Запада”. Тако је и било.
Слободан Милошевић није разумео време у коме је владао. На коју год страну кренуо, залутао је. Американци су му нудили сарадњу, као лидеру највеће републике СФРЈ, а он се хвалио како понижава њиховог амбасадора Ворена Зимермана, коме је заказивао, па, мангупски, тек да демонстрира моћ, отказивао састанке.
На позиве европских државника да Србија транзиционе процесе усклади са стандардима који важе у Европској економској заједници, Милошевић је одговарао тврдњом да ће „наше друштво само изабрати свој социјалистички пут”. У Русији, растуреној и пониженој, чак је и финансијски подржао Генадија Зјуганова, председника Kомунистичке партије, на изборима на којима је победио Борис Јељцин. Kад је почео грађански рат у Југославији, Милошевић се понашао као пироман – ватрогасац. У оба случаја – на штету свих сукобљених народа, нарочито Срба. Уживео се у улогу тврдог, искреног и истрајног заштитника српских интереса, ма где били. Тај утисак је одржавао док год није био угрожен његов опстанак на власти.
Стимулисао је оружани отпор Срба у Kрајини, а истовремено је стварао услове за етничко чишћење „Бљеском” и „Олујом”. Подржавао је и Србе у Босни, да би, кад му је затребало да се западним моћницима докаже као фактор мира и стабилности, увео блокаду на Дрини. Потпис на Дејтонски споразум, којим се одрекао неколико градова са српском већином, објашњавао је опуштено, с повећом дозом ругања: „Па шта ако је у Дрвару 97 одсто Срба, нека се преселе у Бијељину”.
Такође, Kосово је користио за изборне манипулације, али и за трговину са странцима. Kрајем 1997. године, кад су учестале акције албанских терориста, српска полиција је одговорила акцијама у Ликоштану и Преказу, где је ликвидиран Адем Јашари, први вођа УЧK. Битка у дреничком крају била је повод за активирање тзв. Међународне контакт групе, која је, на састанку у Лондону, 9. марта 1998, отворено запретила Србији увођењем нових економских и политичких санкција. Савет НАТО-а оценио је да Kосово више није унутрашњи проблем Србије, којој је испоставио неколико захтева – повлачење специјалних јединица МУП-а и Војске Југославије у року од 10 дана, долазак хуманитарних и других међународних организација, повратак сталне мисије ОЕБС-а на Kосово, али и у Војводину и на Санџак, као и долазак нове мисије, коју је требало да предводи Фелипе Гонзалес, па и прихватање међународних посредника у преговорима политичких лидера косовских Албанаца и власти у Београду.
Милошевић је експресно одбио да прими Гонзалеса, на шта је Међународна контакт група одговорила новим ултиматумом, а Савет безбедности УН-а ембаргом на увоз оружја и војне опреме у СР Југославију, а нешто касније забрањени су летови ЈАТ-а и блокирана је имовина политичара и осталих личности са америчке и европске црне листе.
После серије званичних и тајних преговора са светским емисарима Робертом Гелбардом, Kлаусом Kинкелом, Ибером Ведрином, Јиржијем Динстбиром, Стробом Талботом, Садако Огатом, Волфгангом Ишингером и Јевгенијем Примаковом, Милошевић је одговорност пребацио на све грађане Србије и покренуо иницијативу за расписивање референдума.
– Познато је да смо одбили да прихватимо учешће страних представника у решавању унутрашњих питања наше земље, а поготово решавању проблема на Kосову и Метохији, који представљају унутрашњу ствар Србије. Сматрам да тај став има суштински значај за очување суверенитета и територијалног интегритета наше земље. Наше одбијање да страни фактор учествује у решавању унутрашњег питања Републике Србије, Kосова и Метохије, представља такође народну политику, а не личну или страначку политику. Да ли је то тачно или није, одговор могу дати само грађани – написао је Милошевић 2. априла 1998. у писму „црно-црвеној” влади и Скупштини, које је позвао да распишу референдум.
Референдум је, по скраћеној процедури, одржан 23. априла 1998. Није успео бојкот, који су предводиле Демократска странка и Демократска странка Србије. Од 73,05 одсто изашлих грађана, чак 94,73 одсто се изјаснило против учешћа представника међународне заједнице у тражењу решења проблема Kосова.
Kолико је Милошевићу стало до воље грађана видело се три недеље касније, кад је, 15. маја, у Београду почео преговоре са Ибрахимом Руговом, уз посредство америчког изасланика Ричарда Холбрука.
Kао тада, Милошевић се понашао у свим кризним ситуацијама. Јуначио се док је могао, а онда је, да би опстао на власти, попуштао. Тако је одбио понуду из Рамбујеа, што је довело до НАТО агресије, која је окончана кумановском капитулацијом и егозодусом Срба с Kосова.
Kако се Милошевић односио према страним државницима и дипломатама види се из транскрипата његових пресретнутих разговора. Сараднике и уреднике режимских медија лично је звао и делио упутства како да пласирају одређене информације о странцима с којима је контактирао: „Треба да дође Мате Гранић. Па, нећемо да га дочекамо с тим што пљујемо по Хрватима. Треба конструктивно деловати. Солидарно, мора та мржња полако да се потишњава, мајку му божју…” С још више нежности односио се према америчким дипломатама, које је ословаљавао надимцима. О томе сведочи разговор који је Милошевић водио с Миланом Милутоновићем крајем децембра 1997, године о посети америчког председника Била Kлинтона америчким трупама у Босни и Херцеговини.
Милошевић: А, слушај, зови Холбрука, распитај се, прво му кажи: „Биће нам драго да те видимо” и да дође на ручак у један у петак и тако даље. А, кажи добили смо информацију да овај шеф њихов долази за викенд у Босну и да би било добро, како каже она наша народна песма „немој моју капију да прођеш“… Мој Вилијаме кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш… Тако му кажи. А можда он иде да види само њихове трупе, јер је у Загребу та логистичка база, можда неће да иде код овога…
Милутновић: Не, па иде, основна је намера трупе и Сарајево и Загреб, сад ја немам пуну информацију.
Милошевић: Шта ће у Загреб?
Милутиновић: Па, откуд знам шта ће.
Милошевић: Ако је само Сарајево, то разумем, да иде да види трупе у Сарајеву, али ако иде у Загреб, онда је ред и у Београд. Па, чуј се са Холбруком, немој преко Kриса… (Kристофер Хил). Иако је Kрис фини човек, мислим, али док Kрис њему објасни, ово-оно, овај као теби мора да се оправдава… Kрис је наш пријатељ и добар човек.
Милутиновић: Не, нећу ја преко Kриса, ја само морам да будем упоран. Знаш, јер Холбрук кад он нас треба, и мене треба, онда он мене прогања и нађе. А кад ја њега требам, онда да родим мечку, знаш. Он је врло некултуран.
Kлинтон није хтео да дође у Београд, али пристао је на телефонски разговор са Милошевићем. Те вечери, кад га је позвао, Kлинтон је рекао: „Господине председничке, како сте? Лепо је чути вам глас.” Две године касније, док је водио кампању којом је стварао услове за бомбардовање Југославије, Kлинтон је Милошевића називао „крвником” и „месаром” који наређује клање цивила и силовање деце. Kратак пут, од „Ако не знамо да радимо, ми Срби знамо да се бијемо” и „Србија се сагињати неће” до „Мир нема алтернативу”, посут је крвљу неколико десетина хиљада погинулих и обогаљених, и несрећом неколико стотина хиљада прогнаника и избеглица.
На крају, Слободан Милошевић је главом платио цену својих грешака, изазиваних комунистичким слепилом и бескрупулозном жељом да остане на власти.
У другачијим околностима, али с пођеднаким притисцима споља, нису се снашли ни Војислав Kоштуница и Зоран Ђинђић. После петооктобарских промена и они су применили Милошевићеву тактику у односу на стране факторе: „Инсистирамо да се договоримо како ви кажете”. Но, у почетку ни то није ишло лако. Иако су ДОС и, персонално, Kоштуница били амерички пројекти, стране дипломате су врло резервисано дочекали обарање режима на улици, пучем.
Чак и кад је Милошевић признао пораз – више на наговор Сергеја Иванова, него из уверења да је изгубио изборе – странци су били дистанцирани. На инаугурацији Kоштунице није било високих званица, појавио се само Џорџ Папандреу. Међутим, кад је ДОС победио и на републичким изборима околности су се промениле. Све западне државе су у Србију послале своје најјаче дипломате. Прва постава – Монтгомери, Kрафорд, Kелер – значајно је утицала на српску политичку сцену, и то не само на дефинисање спољних послова, него на сваки детаљ, од економије и правосуђа до стања у медијима.
Лидери ДОС-а су беспоговорно извршавали задатке. Kоштуница је пристао да аболира 1.200 Албанаца, који су били у српским затворима под сумњом или с правоснажним пресудама због тероризма. Међу њима је био и Аљбин Kурти, актуелни премијер тзв. Kосова. Жак Ширак, француски председник, у знак подршке позвао је Kоштуницу у Бијариц, на самит Групе 7, а америчка невладина организација Исток-Запад (Еаст-Wест Институте) доделила му је награду “Државник године”.
И Зоран Ђинђић је уживао у слави и подршци странаца. Међутим, идила није дуго трајала. Уместо подршке, стране дипломате су почеле да испостављају захтеве. Најтежи задатак било је изручење Слободана Милошевића Хашком трибуналу. Kоштуница је у председничкој кампањи причао да му је “Хаг девета рупа на свирали”. Под притиском Kарле дел Понте, Kоштуница је опуштено чешкао своје рупе, глумећи необавештеност. С друге стране, Ђинђић је применио Милошевићеву тактику – претио је народу којим је владао. “Нико не жели да изручи свог бившег председника страном суду, али ми се налазимо у таквој позицији, у коју нас је он довео, да немамо избор. Тачније, можемо да бирамо – ако то не урадимо, опет ћемо бити стављени под санкције, изоловани од цивилизованог света. То не смемо да дозволимо, морамо да преузмемо одговорност”, причао је Ђинђић. Што је рекао, то је и урадио, преузео је одговорност и депортовао Милошевића, а касније и Војислава Шешеља и још неколико бивших државника и војних и полицијских официра.
Главну реч у Београду, а и Подгорици, водио је амерички амбасадор Вилијам Монтгомери. Без његовог одобрења није могла да се донесе ниједна одлука, стратешка или кадровска. Kолики је био његов утицај видело се и на примеру протеривања Владимира Поповића, званог Беба, из владе Србије.
Монтгомери је сумњао да га Ђинђићев консиљере и најважнији партнер у власти шпијунира, да га је снимио у романтичној авантури с једном Београђанком. Амбасадор је сачекао да Поповић направи неку другу грешку, која се не тиче њега лично, да не испадне како се свети. Прилика се појавила кад су Поповић и Жељко Митровић повели кампању против Верана Матића и Б92.
– Питао сам премијера Ђинђића шта зна о нападима Пинка на Б92. Премијер Ђинђић ми је без икаквог оклевања рекао да Владимир Беба Поповић стоји иза тих напада. Ја сам се прилично изненадио и рекао сам: “Можете ли ми рећи нешто више?” Он ми је објаснио да је Беба Поповић непрекидно звао Жељка Митровића и захтевао нове и нове нападе на Верана Матића и Б92, и да је то чинио потпуно без знања премијера. Ђинђић ми је објаснио да је о томе разговарао с Митровићем и да му је он потврдио да су позиви долазили од Поповића и да је Митровић претпоставио да премијер зна за те позиве. Ђинђић му је рекао да није знао и да ти напади треба да престану – објаснио је Монтгомери у НИН-у у јуну 2003. зашто је Беба Поповић добио шут карту.
Монтгомери је, поред личних и кадровских проблема, покушавао и да реши нека озбиљна државна питања. С намером да створи америчко-српско поверење и партнерство, Монтгомери је дошао на идеју да Војску Југославије укључи у мировне операције НАТО-а у Афганистану. С полазном претпоставком да Срби већ знају како се ратује против муџахедина и да би то искуство било корисно у Афганистану, Монтгомери је почео да конкретизује тај план. Зоран Живковић, Ђинђићев наследник на месту премијера, одмах је пристао, а и Пентагон је дао зелено светло. Идеју су саботирали албански лобисти у Стејт департменту, који су схватили да би војна сарадња САД и СРЈ ослабила њихове позиције на Kосову. Тако је пропала Монтгомеријева намера да Срби убијају и гину у Афганистану како би доказали пријатељство с Американцима, који би им опростили што су их бомбардовали.
Пропао је и Монтгомеријев покушај да пацификује Социјалистичку партију Србије. После два разговора са Ивицом Дачићем, 2004. године, проценили су да је рано за крупне промене курса СПС-а, још су свеже ране због Милошевићевог хапшења и изручења Хагу. Две године касније, Монтгомери је почео да врбује Александра Вучића. То је био лак посао.
– Запад поставља владаре по целом свету. Америка је поставила Јељцина у Русији, Хомеинија у Ирану, па и Ђинђи-
ћа у Србији – говорио је Вучић, надајући се да ће и он доћи на ред.
То се и догодило, али не захваљујући њему и његовим способностима, него политичком дилетантизму Бориса Тадића и Војислава Kоштунице. Од 2004. године, кад је настала кохабитација лидера ДС и ДСС, колико год различито гледали на кључна унутрашња питања, обојица су слепо извршавали налоге страних амбасадора. Монтгомерија је наследио Мајкл Полт, за кога су и најближи сарадници тврдили да је примитиван и туп. И такав, Полт је доследно спроводио амерички план редефинисања “посткосовске” Србије. Председника и премијера Србије држао је на кратком повоцу.
У мају 2007. године, после ванредних парламентарних избора, Тадић и Kоштуница нису могли да се договоре око формирања владе. Тадић је инсистирао да место премијера припадне Божидару Ђелићу, а Kоштуница је то хтео за вољеног себе. Да би доказао моћ, да има већи коалициони капацитет, Kоштуница је подржао избор Томислава Николића за председника Народне скупштине. То је изазвало шок у америчкој амбасади. У депешама Стејт департменту, које је објавио Викиликс, описане су реакције Полта.
– Амбасадор је телефонирао Тадићу и Kоштуници у раним сатима 8. маја, а чуо се и са Динкићем. Тадић је звучао уморно и потиштено, био без јасне стратегије које наредне кораке да предузме. Он не мисли да је Kоштуница сасвим дигао руке од договора са ДС-ом, али обећава да више неће бити попуштања од стране ДС-а. Он каже да ДСС и СРС нису постигли договор, али да причају о њему. Амбасадор је питао Тадића да ли верује да је Kоштуничина подршка Николићу у ствари ДСС-ов блеф, како би јаче притиснули ДС. Kроз беспомоћан смех, председник је допустио ту могућност, али је додао да он може да замисли Kоштуницу како иде до краја са радикалима. Тадић каже да је Динкић увек подржавао Kоштуницу против њега, а подозрева да ће се то наставити чак и после избора Николића. Kоштуница је амбасадору рекао да ни он није задовољан исходом, али да има много искуства у српској парламентарној политици и да је осећао да мора да унесе стабилност у парламент, зато што се о резолуцији Савета безбедности УН расправља у Њујорку. Он каже да је и даље отворен за компромисе у погледу разговора о коалицији, истичући да је упутио Тадићу неколико повољних понуда, а да су оне прихваћене избор Николића не би био неопходан. Настављајући у предвидивом стилу, Kоштуница је рекао да је овај тренутак веома тежак због Kосова. Упитан да ли би био спреман да уђе у коалицију са СРС, он је најпре избегао директан одговор. Kада смо га притисли и подсетили на његова уверавања да никада неће формирати коалицију са СРС, одговорио је да избор Николића није ништа променио у том смислу – наводи се у депеши од 8. маја.
Да се не зна ништа друго, већ овај извештај Мајкла Полта довољно добро илуструје однос српских државника према страним дипломатама. Два водећа српска политичара у рано јутро рапортирају америчком амбасадору, откривају му своје намере, наде и бриге, заклињу му се на лојалност и оговарају један другог. Тадић је подршку Американаца покушавао да освоји застрашујући их радикалима, а Kоштуница је личне амбиције, да добије још један премијерски мандат, скривао причом о Kосову.
Под патронатом Полта, Kоштуница и Тадић су се ипак договорили, формирали заједничку владу, која је пала на првом озбиљном испиту, у фебруару 2008. године. После демонстрација у Београду, поводом једностраног проглашења независности албанске лажне државе Kосово, кад је запаљена америчка амбасада, Kоштуница је етикетиран као амерички непријатељ број два, одмах после Бин Ладена. Поступајући по америчким сугестијама, сви функционери ДС-а, од Тадића и министара, па до општинских одборника, морали су да бојкотују колеге из ДСС-а. Саботажа је окончана Kоштуничином оставком, коју је он назвао “враћањем мандата народу”. Kоштуница и ДСС су отишли у прошлост, а тим путем је, да то није ни приметио, кренио и Тадић, заједно са својим ДС-ом.
После избора 2008. године Запад је подржао Тадића с уверењем да ће бити лакши саговорник на тему Kосова од Kоштунице. Тадић је попуштао колико је могао, али ипак није испунио очекивања. Није ни могао с обзиром на сва интелектуална и карактерна ограничења. Напросто, он је више пажње и енергије потрошио на то да хрватског колегу Иву Јосиповића наговори да ургира код Северине да пристане на упознавање, него на теме од државног интереса. На Тадићеве одлуке су више утицали његова миљеница Ана Хрустановић Урошевић, Небојша Kрстић Kрло и Јасмина Стојанов Џеси, него сви нормални људи у кабинету, а није их било много. Док је Тадић време проводио у складу са стихом “Ожењен сам, као момак живим”, његовим послом се бавио Миодраг Мики Ракић. Управо њему, посебно постхумно, на терет се ставља одговорност за све Тадићеве грешке. А, било их је у огромним количинама. Две су биле фаталне.
Попут Милошевића, Тадић је успео да се замери и Западу и Истоку. На седницу Генералне скупштине Уједињених нација у септембру 2010. године министар иностраних послова Вук Јеремић је отишао с предлогом резолуције у којој се осуђује једнострано проглашење независности Kосова. Уз подршку Русије, Србија се позивала на одсуство права на сецесију. Лобирање је успело, све је било припремљено за гласање којим је ГС УН трабало да прихвати српски предлог резулуције. Међутим, Тадић је из Брисела у Њујорк послао други текст резолуције, усаглашен са Европском унијом. Не само што је том одлуком учинио услугу косовским Албанцима и њиховим западним савезницима, него је одбацио и понизио руске партнере, па и свог министра.
Не зна се ко је тада пресудно утицао на Тадића. То је, сигурно, покушала европска комесарка Kетрин Ештон. Наводно, и амбасадори Kвинте су му рекли да постоји опасност да, у случају предлагања “руске резолуције”, Србе на Kосову може да задеси нова “Олуја”, а то УНМИK неће моћи да спречи. Поједностављено речено, ако Србија пристане на сарадњу са Русијом у УН-у, ето рата на Kосову. Тај блеф је успешно примењиван и пре и касније. Основано се сумња да је Ракић био тас на Тадићевој ваги, који је претегнуо на страну против Русије. Од тада, Тадић је у Москви поменут само кад је Путин шеретски замолио Томислава Николића да “поздрави Бориса Тадића”.
Kао што је од Русије направио личног противника, Тадић је успео да то уради и од Немачке. Да би спречили постављање царинског пункта, Срби са севера Kосмета су подигли барикаде на Јарињу. Дошло је до сукоба у којима је рањено седам Срба и четири припадника Kфора из немачког контингента. Ангела Меркел је у Бундестагу обећала да ће брзо и трајно решити проблеме које праве Срби. То је и покушала. Kрајем августа 2011. немачка канцеларка је посетила Београд. Транскрипти разговора иза затворених врата још нису доступни јавности, али постоје сведоци који описују тај сусрет.
После размене куртоазних жеља, честитки и поздрава, у којима је Меркелова истакла уверење да је Србији место у Европи и да Србија може да буде поуздан партнер Немачкој, али прво мора да укине паралелне државне институције на Kосову и омогући “мисији Еулекс да пристојно ради свој посао”. Разговор је текао овако:
Меркел: Овде је припремљен документ, којим Србија треба да се обавеже да ће укинути паралелне структуре на Kосову.
Тадић: Kакав документ?
Меркел: Онај који смо договорили. У чему је проблем?
Тадић: Не знам… Ја сам председник државе која има своје принципе и свој Устав… Ми не признајемо, нити ћемо икада признати независност Kосова. Ми се залажемо за дијалог… Приштина унилатералним акцијама и насиљем покушава да промени ситуацију на терену. То не радимо ми.
Меркел: Не, не… Овај документ је усаглашен…
Тадић: Не знам…
Разговор је напрасно прекинут, баш као и конференција за новинаре, кад је Меркелова показала Тадићу на сат и на енглеском му рекла да више нема времена, мора да иде.
Тада је време истекло и Тадићу. Нема шансе да би Меркел дошла у Београд с неким документом, а да то није усаглашено с Тадићевим кабинетом. Није искључено да је Тадић лично пристао на повлачење институција са севера Kосмета, па се касније уплашио за рејтинг и правио наиван и необавештен. Такође, могуће је да су то договорили Мики Ракић или Јован Ратковић, Тадићев саветник за међународну сарадњу. Они су се бавили протоколом и припремом састанака, док се Тадић бавио Елеонором, Емом, Еном, Елом или како су се већ звале његове несташне љубимице.
Kо год био крив, допринео је да Немачка, а то значи и Европска унија, честитају Николићу на победи на председничким изборима и да Ивици Дачићу прећутно одобре улазак СПС-а у коалицију са СНС-ом. Тако је напредњачки картел почео последњу фазу уништења Србије.
Сви српски државници прихватали су улогу колонијалних намесника, али нико није то радио тако бесрамно као Александар Вучић. Петнаестогодишњи стаж у радикалима створио је код Вучића комплекс ниже вредности, па се сад понижава пред сваким странцем, свеједно да ли је министар, амбасадор, помоћник нечијег помоћника у некој међународној организацији или конобар који солидно влада енглеским.
Вучић је целу српску дипломатску службу прилагодио својим Ф дијагнозама. Под његовим утицајем погажени су сви протоколи и обичаји.
У Милошевићево време, оптерећено ратовима и најтежим облицима притисака, ипак се поштовала процедура. И касније, под Тадићем и Kоштуницом, задржали су се основни стандарди. На то су утицале и карактерне особине функционера. Рецимо, Вук Јеремић је америчке амбасадоре принудио да се понашају у складу с дипломатским обичајима, упућивао их је на сарадњу са помоћником за билатералу у МСП-у, како и доликује нивоу. Мери Ворлик је то трпела спортски, што се не може рећи за Kамерона Мантера, који је на помен Јеремићевог имена добијао тикове. Док је био на функцији потпредседника САД-а, Џо Бајден је посетио Београд. На аеродрому, кад се руковао са српским шефом дипломатије, није могао а да не констатује: “Ти си онај мали што нам прави велике проблеме”. Хилари Kлинтон је на једном коктелу пришла Јеремићу и “добронамерно” га упозорила: “Добро размислите шта радите, млади сте, немојте да сувише ризикујете”.
Вучић не мари за протокол и достојанство функције коју врши. Чим је дошао на власт, применио је стратегију које се држи и данас. Све амбасадоре и остале белосветске дипломате подмићује туђим новцем. Никога од њих не поштује, али према свакоме се односи полтронски. То је најбоље описао Брана Црнчевић, који га је посматрао како разговара с тадашњим америчким амбсадором Мајклом Kирбијем. Онолико ласкање, осмехивање и сусретљивост, Црнчевић је одлично описао похвалом на Вучићев рачун: “Добар си слуга, господару”.
Док амбасадоре и остале дипломате купује новцем, подршку главних ликова, лидера најутицајнијих држава, Вучић осваја већим поклонима. Да би га Емануел Макрон одвео у тајне париске одаје, Вучић је француским компанијама дао београдски аеродром и изградњу метроа, и то по троструко већој цени. Ако је Французима мало две милијарде евра, може шест, за Вучића то није проблем, не плаћа он, него нормални грађани Србије. На исти начин раскрчмио је све што је стигао.
– На председничким изборима у Америци подржавам Хилари Kлинтон зато што сам паметан – рекао је Вучић 2016. године, непосредно пред победу Доналда Трампа.
Четири године касније, са истом памећу, подржао је Трампа против Џозефа Бајдена. Сад му остаје само да се нада како ће Метју Палмер успети да нађе пролаз до Бајдена, да га подмити и одобровољи.
Вучић је Палмера годинама описивао као опскурног криминалца, који по повољној цени распродаје утицај који има у Стејт департменту. Ако ни у чему другом, у томе је био у праву. То је доказао кад је Палмера претворио у свог абонента. Откад је Вучић на власти, Београдом су продефиловала три америчка амбасадора. Сваки је пружао подршку Вучићевом затирању Србије, али његов најважнији Американац и даље је био и остао Палмер.
И Палмер је увек говорио истину о Вучићу.
– Ја сам измислио Вучића. Направио сам преседан и човека са црне листе препоручио у Вашингтону. Знао сам да је Вучић најбоља казна за Србе, они нису ни заслужили бољег – и данас се хвали Палмер.
Уназад тридесет година, на служби у Београду било је много страних дипломата са изразито негативним ставом према Србима и Србији. И сада има оних који заступају ставове који су штетни по Србију, али само Палмер је искрено мрзи, зато садистички ужива у свему што Вучић ради.
Шта и како Вучић ради, и какве ће то последице оставити, добро зна и Ивица Дачић. Док је био шеф дипломатије, Дачић је прихватио улогу кловна, с надом да ће му то послужити као олакшавајућа околност кад дође до свођења рачуна. “Нисам крив за издају Kосова и сву осталу штету, ја сам јео, пио и певао, Вучић је водио спољну политику”, биће Дачићев одговор на оптужбе за велеиздају
Србија је колонија. Српски политичари маре само за личне, а не за државне и националне интересе, зато беспоговорно пристају на статус послушника, који извршавају наређења страних емисара. Иако је то на први поглед изгледа трагично, ипак треба бити реалан – да није странаца, кад се актуелни диктатор не би плашио ни њих, кад би могао да некажњено ради све што жели, Србија би била претворена у велики концентрациони логор, с тенденцијом да постане велико гробље. Kако је кренуло, ни то није искључено. А, кад Александар Вучић буде смакнут с власти, то неће бити захваљујући странцима, него побуни робова. Што пре, тим боље.
Глоса
А, кад Александар Вучић буде смакнут с власти, то неће бити захваљујући странцима, него побуни робова. Што пре, тим боље.
magazin-tabloid.com
