Косово, заједно са Метохијом, данас се скраћено називају КОСМЕТ. Док се Метохија простире уз саму албанску границу Југо-западне Србије (један део Метохије се налази и у Албанији!), Косово се простире на исток Метохије, према Приштини, Западној Морави и Скопској Црној Гори, па према Гњилану и Подујеву, на север до испод реке Ибар.
Све до XVI века, граница Србије је била на обали реке Дрим, данас у Албанији: дели Северну Албанију од Средње. У раније векове Србија се простирала и испод реке Дрим, све до самог Драча (алб. Durrës односно Дурръс), који су прадедови Срба отели Византијцима 548. године, кад у Албанији, па и на Балкану, није било живе душе албанске. Тада су Албанци били у Румунији, на падине планина Карпати и Бескиди, како ово признаје и највећи њихов албанолог, академик, проф. др Ећрем Чабеј (алб. Eqrem Çabej).
Да би стигли до Драча, Срби су пре тога настанили Косово и Метохију, преко којих области су и продирали према Драчу и Солуну. Из сачуваних историјских докумената сазнајемо да су Косово и Метохија тада били претворени у прах и пепео од варварских племана, која су туда, у пролазу, плачкала, жарила, палила, убијали месно становништво, или су их одводили са собом као робове. Кад су се Срби настанили у те области, оне су биле пусте, покрите прахом и пепелом, или обрасле жбуњем, шумама, без живе људске душе. Сетите се византијског историчара Приск, који је управо тада обишао Дарданију (како се звало Косово у та времена), а који нам је оставио црно на бело неоспориво сведочансто да су Варвари претворили Дарданију у “ненастањену пустињу”. По шумама и жбуњу Дарданије, као каква нарицалка, кукала је птица кос, која нас и својим црним перјем (од Косовског боја!) потсећа на српске мајке, исто тако у црно обвијене, које су нарицале за својим убијеним синовима. Дижући је из праха и пепела, крчећи жбуње и шуме, сејући жита, винограде и воћке, они су ту изгадили села и градове, па и формирали своју прву државну творевину. Тако је Космет постао кољевка српског народа, српске свести и српске бити, српске вере, државности, школе, просвете, културе и идеје, музеј и мементо српског постојања кроз векове.
Од првог дана свог приспећа тамо Срби су Косово и назвали овако, а по птици кос (= француски „merle“), која је у својој црној одежди кроз деценије и векове кукала по том пољу, засађеном више неголи пшеницом костима српских најбољих синова, који су је бранили од страних освајача. Од кад су ту стигли, Срби су својим грудима и животом бранили Косово и од турских освајача, дижући сву Европу на ноге у знак највећег поштовања, јер се ту – на Косово, бранила и Европа. Морем крви Срби су и ослободили Косово од турских окупатора. Тако је Косово наводњено српском крвљу више неголи водом.
Албанци, пошто су стигли из Румуније у данашњу област Мат, средња Албанија, изнад Тиране, по мом обрачунању у IX веку нове ере, по прорачунима Академика Чабеја у X веку нове ере, енормним множењем и асимилирањем остатака других народа, па и самих Срба, које су нашли тамо, ширили су се на све стране данашње Албаније, па су крајем XVIII-XIX века почели прелазити чопоративно и преко њених граница, на територији данашње Србије, Македоније и Црне Горе.
Долазећи на Косово они попримају од тамошњих Срба ово име, што нам доказије да пре Срба они нису тамо никада живели, јер – да су живели пре Срба – имали би своје име за ту област. Сем имена Косово, у историји албанског народа и језика нема други назив за ову област.
Ово нам доказују и остали истоимени топоними широм Балкана, где актуелно живе (или су живели!) Срби. Имате их и у самој Албанији, господине Nöel Malcolm-е! Овај енглески фалсификатор историје Косова, идући на руку велико-албанским фалсификаторима, учинио је све да порекне ово, иако зна сасвим добро да је и највећи албански етимолог, академик проф. др Ећрем Чабеј, признао као сасвим научну и неопорециву етимологију од српског апелатива кос, на алб. “mullenja”. Али, ако је он и сав научни свет признао то, не признају албанске пришипетље, који – иако немају појма о етимологији – поведени својим шовинизмом и најслепијим расизмом, настојали су на све могуће начине да оспоре ту етимологију и да Косову нађу једну нову, бездруго албанску етимологију, како то чине и са Косовским бојем и Милошем Обилићем, па и династијом Немањић, које нам безочно присвајају и свакако настоје да их прикажу као “аутохтоно” албанско.
Тако су ови албански „научници“, у почетку, настојали да топоним Косово протумаче албанским језиком, па су назвали Косово „Fusha e Mullenjave“, што је у ствари превод српског имена, јер алб. mullenja на српском језику значи кос, птица.
У њиховој одисеји да пронађу Косову неку албанску етимологију, повезали су овај топоним и са албанским апелативом kosë = „срп. коса, оруђе рада“, али им Академик Чабеј то не прихвати, објашњавајући својим Албанцима да и та реч – kosë – води порекло из српског језика, па и да нема везе са топонимом КОСОВО.
Велики албански фалсификатор историје, академик, проф. др Скендер Ризај “верује да истинито порекло ове речи налази се пре у илирском или у трачанском, неголи у српском језику 1). Али, како признају и сами Албанци, и у самој Албанији има много словенских топонима, па и топоним Косово: тако се назива једно село близу Ђирокастре!
Један други албански “истраживач”, Muharrem Carabregu, настојава да изведе име Косово од једног илирског корена kasa (који – по њему – значи “дубока долина”) и албанске речи va 2). Све је ово познато N. Malcolm-у, па – на крају свега овога (у фусноти, а не у тексту!) – додаје : « ово је доста неубедљиво ».
Најновије епохално « откриће » учинио је Албанац Preljoc Margiljaj 2001. године, који је пронашао да етимологија топонима КОСОВО потиче од албанске речи kos = «срп. кисело млеко » 3). Нема сумње да од укисељених мозгова не можемо ништа друго ни очекивати до укисељене етимологије. У овим « научним » пословима предњаче « комунисти », као што је конкретно Димитар С. Шутерићи.
У Албанији, у област Голо Брдо (алб. Gollobërdë), настањено и дан-данас ексклузивно од словенских Македонаца, налази се село КОСОВРАСТ, које потиче од КОСОВ ХРАСТ, а које на српском и македонском језику значи « храст птице кос ». На албанском нема никакво значење, али се не искључује могућност да се Прељоц Маргиљај попео на том храсту и тамо, док је чувао козе, пио (или јео!) кос = «кисело млеко» и писао његову књижурину ИЛИРИ СУ ГОВОРИЛИ АЛБАНСКИ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ.
За Косово Албанци никада нису имали своје име, као што га немају ни дан-данас. Зато су употребљавали и употребљавају искључиво ово српско име, које су без сумње узели од Срба, доласком у ту област.
Топоним ДАРДАНИЈА (који су Албанци узајмили из античке литературе, значи нису наследили никаквом народном генеалошком традицијом !) нема никакве везе са « албанским » апелативом dardhë = «срп. крушка», како претендирају академичари Албаније 4), са њима и Н.Malcolm (!), јер су назвали тако Косово – D A R D A N I A – Дарданци античког доба, према имену свог бога ДАРДАНОС 5), што је у последње време признао и албански академик проф. др Марк Краснићи. 6)
Пошто нису успели да топониму Косово нађу еквиваленат у свом језику, па ни у илирском, потражили су му га и у страним језицима, па и у турском, тобоже: „потиче из турског језика, пошто турски апелатив ова значи „р а в н и ц а“, док реч ку или куш на турском језику значи „п т и ц а““.
Са чиме је неће изједначити ови Албанци?! Са свачиме! А пошто су тако постали најсмешнији, албански академици из Приштине најзад признаше:
„Legjendat serbe këtë fushë e quajnë fusha e mëllenjave, të cilat besohen nga serbet se janë shpirtrat e luftëtarëve serbë të vrarë në atë fushë. Të gjithë studiuesit konfirmojnë se emri Kosovë vjen nga fjala serbe kos që do të thotë mëllenjë… 7)
Превод: “Српске легенде називају ово поље фусха е мëллењаве (требали су да напишу: Косово поље, јер Срби не говоре албански!- КБ), које се верују од Срба да су душе српских ратника убијених на том пољу. Сви научници конфирмирају да име Косово потиче од српске речи КОС, која на албанском језику значи m ë l l e n ј ë…“
Иако су ово конфирмирали и сами албански академици, и то службено, Албанци ће, у базди њихових политичких стремљења, наставити и у будуће да претендирају за Косово да је то њихова реч, да етимологија овог топонима потиче од њиховог апелатива кос – „кисело млеко“, јер – како рекосмо – укисељени мозгови само укисељене етимологије могу и да производе.
Од ових укисељених мозгова екстремно-националистичких Албанаца не патимо само ми, њихови суседи, већ и сами поштени Албанци. Видите што су урадили са цитираном књигом Академије наука и уметности Приштине: чим су видели то признање да је име Косова српске етимологије, одмах су интервенирали и забранили је, повукли је из циркулације.
Кад би могли, ови би Албанци много што забранили, па и натоварили на своја леђа и скрили то по њиховим јазбинама, као лопов украђено.*)
_______________
1) RIZAJ, Skender: KOSOVA GJATË SHEKUJVE, Приштина 1982, стр. 273.
2) CARABREGU, Muharrem: GJEO HARTOLINGUISTIKA, Приштина , стр. 236.
3) МАРГИЉАЈ, Прељоц: ИЛИРИ ГОВОРЕ АЛБАНСКИМ – АЛБАНЦИ ГОВОРЕ ИЛИРСКИМ ЈЕЗИКОМ, – Подгорица 2001, стр.81.
4) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, цит. дело, стр. 396, кол. II, глас ILIRËT.
5) БУРОВИЋ, Каплан: Топоними ДАРДАНИЈА,- часопис YLBERI Год. И, Бр. 1, Женева 1993, стр. 13-14. Друго издање на албанском језику у збирци студија ILIRET DHE SHQIPTARET,- Женева 1994, стр. 21-26. На српском језику, по први пут, ова је студија објављена у мојој збирци СТВАРНОСТ И АЛБАНСКЕ ИЛУЗИЈЕ,- Женева 2000, стр. 36-46; затим у збирци студија ДАРДАНИЈА, Женева 2004, и другде.
6) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME,- Тирана 1982, стр. 274.
7) AKADEMIA E SHKENCAVE DHE E ARTEVE E PRISHTINËS: K O S O V A, – Приштина 2012.
*) Штампано спрва у мом делу ПОРЕКЛО АЛБАНАЦА НА КОСОВУ, У МАКЕДОНИЈИ, ЦРНОЈ ГОРИ И ГРЧКОЈ, Женева 1995, стр. 26.
Др Каплан Буровић
