- Душан БИЛАНЏИЋ цитирао и Кардељеве речи од 20. маја 1971. да је пројект Коминтерне (из 20-их) о рушењу Југославије као „тамнице несрпских народа” „био реалан и повијесно остварљив” – за разлику од (Титовог) пројекта обнављања Југославије, за време и непосредно након Другога светског рата, који је, у успоредби с овим Коминтерниним, испао нереалним и неостварљивим (на дужи рок)
- У том му је разговору Кардељ уједно открио и праву, скривену бит његова и Титова пројекта уставноправне реформе федерације, у раздобљу 1968.-1974, рекавши: „Што се тиче будућности Југославије, ми ћемо сљедећега мјесеца (у јуну 1971. – оп. ред.) извести реформу постојеће федерације, а у другој, каснијој фази створити конфедерацију, у нади да ће то бити одрживо рјешење. Међутим, ако ни то не осигура нормално стање и функционирање федерације, Југославија се мора раздружити, јер у таквој заједници нема будућности и она таква не може опстати”
- Добрица ЋОСИЋ, који је све ово имао прилику да прочита још у рукопису, оценио је: „Колосално признање Душана Биланџића! Колосално признање од највећега хисторијског значаја! Алал му вера! Честитам на искрености и на поштењу да то запише и да то остане као документ… Морам вам рећи да ме Биланџић изненадио радикалним ставовима о Титу. Угодно ме изненадио. То је први Хрват, по мом мишљењу, не рачунајући Владу Готовца и десничаре, који радикално критички мисли о Титу
Аутор: Дарко ХУДЕЛИСТ
У ПРВОМЕ дијелу свог чланка о Душану Биланџићу, објављеном у прошлом броју Глобуса, споменуо сам Биланџићев фељтон, под насловом „Тито и распад друге Југославије”, објављен, у 12 наставака, у Јутарњем листу од 26. травња до 9. свибња 2011. (по првотним замислима, требао је бити тискан и као засебна књига), и притом устврдио да је ријеч о најинтригантнијем и најконтроверзнијем Биланџићеву рукопису унутар цијелога његова богатог опуса.
Био сам у прилици пратити настанак тог текста изблиза па сам његову сирову, радну верзију, у договору с тадашњим уредништвом Јутарњег листа, донекле и редигирао.
Штовише, у редакцији Јутарњег сугерирали су ми да га, при свом првом идућем путовању у Београд, покажем Добрици Ћосићу (у то сам вријеме завршавао „Мој београдски дневник”, у којем сам се највише фокусирао управо на Ћосића), па да видим како ће он реагирати на тај Биланџићев урадак, будући да је у њему доста ријечи и о српско-хрватским (хрватско-српским) односима, односно српском доприносу нашој некадашњој (екс-југославенској) повијести, почевши од Другога свјетског рата наовамо.
Зашто тврдим да је серијал „Тито и распад Југославије” Биланџићев најконтроверзнији рукопис уопће? Зато што је Биланџић у њему иступио с тезама које увелике дају за право српској страни – да не кажем српским националистима – у њихову проблематизирању и тумачењу Титове/Кардељеве оставштине и распада СФР Југославије.
Набројит ћу неколико таквих теза које сачињавају, метафорички речено, „кичму” тога Биланџићева рукописа.
Прво, Тито је, по Биланџићу, доиста „мрзио” Србе, у најмању руку зазирао је од њих и уједно их се плашио. Зато је, тијеком своје владавине, и мицао на страну, тј. политички уклањао, најјаче и најутјецајније представнике српског народа у најужем водству КПЈ и државе, укључујући Благоја Нешковића (1952.) и Александра Ранковића (1966.)
Друго, начин на који је Тито политички елиминирао Ранковића – по Биланџићеву опису – прилично је двојбен и, у бити, неморалан. Тито га је најприје хтио дифамирати и дисквалифицирати као српског националиста, али када баш нитко од водећих српских/црногорских политичара у врху Партије и државе није био спреман подржати такву оптужбу (па чак ни Светозар Вукмановић Темпо, као један од највећих титоваца у водству СФРЈ), Тито се одлучио за сценариј бр. 2, у којем је Ранковића елиминирао тако што му је „натоварио на врат” аферу прислушкивања.
Тој је теми био посвећен трећи наставак Биланџићева фељтона, под насловом „У Хрватској се пад Ранковића славио као ослобођење 1945.” (Јутарњи лист од 28. травња 2011.).
Тито и Ранковић
Треће, Биланџић у свом рукопису прихваћа српску тезу (својеврсну жалопојку) да због пораза српских партизана 1941. (пад Ужичке републике) Србија није имала „легитимну” делегацију на Другом засједању АВНОЈ-а 1943., када је основана нова Југославија. Него су њезини делегати – како пише Биланџић – „били из партизанских јединица које су крајем 1941. пребјегле у БиХ”. Из тога, наравно, имплицитно произлази закључак да Србија на том изнимно важном и повијесном политичком скупу, на којем су ударени темељи нове, федеративне југославенске државе (подијељене на шест република, с тзв. авнојским границама, које ће у Уставу из 1974. бити претворене у државне границе), није била равноправно заступљена.
Четврто, Биланџић – позивајући се притом и на Едварда Кардеља, тј. на Кардељеве ријечи изговорене у њихову повјерљивом сусрету и разговору вођеном 20. свибња 1971., у оквиру онога фамозног „знанственог центра” ЦК СКЈ, у којем је Биланџић био директор – прихваћа српско гледање на Коминтерну, односно српску тезу да је КПЈ заправо од Коминтерне наслиједила стратегију разбијања Југославије (оне прве, Краљевине Југославије), с циљем рушења српске „хегемонистичке буржоазије и њене војне монархије”, а у којој се (коминтерновској) стратегији и политици крију узроци неких битних проблема с којима су се Срби суочавали и у другој, Титовој Југославији.
Пето, Биланџић, штовише, цитира Кардељеве ријечи изговорене 20. свибња 1971. – да је тај пројект Коминтерне (из 20-их), о рушењу Југославије као „тамнице несрпских народа” „био реалан и повијесно остварљив” – за разлику од (Титова) пројекта обнављања Југославије, за вријеме и непосредно након Другога свјетског рата, који је, у успоредби с овим Коминтерниним, испао нереалним и повијесно неостварљивим (на дужи рок). У том му је разговору Кардељ уједно открио и праву, скривену бит његова и Титова пројекта уставноправне реформе федерације, у раздобљу 1968.-1974. Овако му је рекао:
„Што се тиче будућности Југославије, ми ћемо сљедећега мјесеца (дакле у липњу 1971. – оп. а.) извести реформу постојеће федерације, а у другој, каснијој фази створити конфедерацију, у нади да ће то бити одрживо рјешење. Међутим, ако ни то не осигура нормално стање и функционирање федерације, Југославија се мора раздружити, јер у таквој заједници нема будућности и она таква не може опстати.”
Другим ријечима, Кардељ је Биланџићу – по Биланџићевој интерпретацији – признао да су се он и Тито договорили да иду у „раздруживање”, тј. (у српској интерпретацији) разбијање Југославије, и да је у томе, заправо, прави смисао започете реформе федерације, чији ће задњи чин или епилог бити доношење (у бити конфедералног) Устава из 1974.
Овдје, држим, не би било наодмет покушати одговорити на два нимало неважна питања (а која се некако сама од себе намећу). Прво, зашто је Душан Биланџић овакво што написао и објавио (тада, 2011., четири године прије своје смрти)? И друго, зашто је тај његов фељтон у Јутарњем листу прошао без икаквих одјека и реакција, као да уопће и није био написан и објављен?
На прво питање можемо дати и „позитивно” и „негативно” интонирани одговор.
„Позитиван” одговор гласио би да је Биланџић био савршено информирани политички радник, обавјештајац, аналитичар и повјесничар (као што смо то у првом дијелу констатирали, био је у тијесним контактима и с КОС-ом), који је толико много знао – и на темељу тога свог големог знања био кадар скупити све коцкице у цјеловит и кохерентан мозаик – да је пред смрт одлучио, први пут у своме животу, изићи у јавност с комплетном и нецензурираном истином, ма како она незгодно и контроверзно звучала (у односу на домаћу, хрватску јавност). Другим ријечима, броји своје посљедње дане и године и нема више што калкулирати и играти на сигурно – па како буде – буде…
Други, „негативан” одговор понудио ми је мој кључни (неименовани, из политичко-обавјештајних структура) суговорник из првог дијела овога текста, који је Биланџића познавао у душу. И он је, како ми је рекао, уочио да Биланџић у овоме свом фељтону, у Јутарњем, иде Србима „низ длаку”, а на моје питање зашто је то учинио, дао ми је овакав одговор:
Душан Биланџић
– Као што се ономад, 1972., додворавао КОС-у (објаснили смо у првом дијелу како – оп. а.), тако се сада, 2011., додворавао и Србима. Волио је правити равнотежу. То што је сада, 2011., рекао Србима, и о Србима, то је било с позиције „изнад свега”. То је његов стил и начин комуницирања – с односном снага у Југославији. Јер, он је увијек био у жаришту. Пред смрт је имао осјећај потребе за компензацијом – и зато је то учинио. Њему то није било потребно – гледано само по себи – али он је хтио бити важан до краја живота…
А то како је тај Биланџићев фељтон објављен у Јутарњем листу могао 2011. проћи без икаквих одјека и контроверзија, посебна је прича.
Прво, период око 2010. био је најгори период за писање (и објављивање текстова) о хрватско-српским односима (али уједно и најбољи ако се хоће да ти текстови прођу што безболније и без и најмањег ризика). У већем дијелу хрватске јавности владало је увјерење (сасвим погрешно, могли бисмо га назвати „ахисторичним”) да уласком Хрватске у Еуропску унију прелазе у други или трећи план све теме које се тичу Србије и будућности хрватско-српских (српско-хрватских) односа, да је то сада passe и да се Хрватска сада потпуно мора окренути неким посве другим и новим („еуропским”) темама, у којима Србија више није важна ни занимљива.
А друго, тадашњи предсједници Хрватске и Србије Иво Јосиповић и Борис Тадић покренули су процес дугорочнога хрватско-српског помирења који је значајно смирио тензије и свако озбиљније и критичније преиспитивање реалне природе и досегнутог ступња хрватско-српских односа унапријед учинио нерелевантним (поготову на дневнополитичкој разини). Међутим, била је то само маска испод које се прикривало реално стање ствари. Чим је у Србији дошао на власт Александар Вучић – који је, за разлику од Тадића, истински, аутентичан заступник српскога националног бића (што год тко о њему мислио) – ствари су се, да тако кажем, „вратиле у нормалу” (колико год да се на први поглед чине ненормалнима).
Данас је, наиме, посве јасно да између Хрвата и Срба још није ријешено ни питање Другога свјетског рата (Степинац, Јасеновац), а да о рату/ратовима из деведесетих (агресија на Хрватску 1991., разарања Вуковара, Дубровника и других хрватских градова, „Олуја” из 1995. итд.) и не говоримо. „Стратегија” Тадића и Јосиповића – да је довољно сјести на два-три заједничка ручка или вечере, поклонити један другоме ЦД и међусобно се патетички испричати за све ружно учињено у прошлости – показала се скроз промашеном и јаловом (односно, како ми је то Добрица Ћосић тада рекао, „оперетном”).
Но барем сам ја у миру – тада, у травњу 2011. – могао однијети Биланџићев рукопис Добрици Ћосићу у Београд (штовише, носио сам му радну, неизбрушену верзију фељтона у Јутарњем) и замолити га за шири коментар, у којем бисмо, заправо, све што се тиче хрватско-српских односа ставили на стол и, уза све остало, направили један шири попис тема и питања за које обојица (али мене је ту понајприје занимало мишљење Добрице Ћосића) сматрамо да су практички нерјешива и да је у њима и око њих између Хрвата и Срба немогуће успоставити било какав компромис или консензус, али, с друге стране, и оних тематских склопова у којима би се Хрвати и Срби могли евентуално (већ сада) сложити – па да то, у некој идеалној пројекцији, буде некаква полазна точка и путоказ за будућа (за 5, 10, 20 или 50 година) преиспитивања односа између двају народа, па, у најбољем случају, и за стварна, одржива и нефингирана помирења.
Ћосића сам, једноставно, замолио да прихвати Биланџићеву рукавицу и изложи своје властито мишљење о садашњости и будућности српско-хрватских односа. Само што му нисам рекао: гледајте, ви сте толико важна повијесна личност, у Хрватској се о вама мисли то и то, знате како у Хрватској стојите, ево ви ћете ускоро умријети па дајте оставите нешто у аманет и Хрватима и Србима – то сте напросто дужни учинити прије своје смрти.
Ћосић је мало гунђао, осјетио је да га наводим на танак лед, али је ипак позитивно одговорио на ту моју иницијативу. Обавили смо два врло дуга разговора (у његову стану, у Улици др. Драгослава Поповића 14, на београдској Палилули), који сам снимио на укупно пет касета. Једна напомена: све до ових дана нисам читао транскрипте тих разговора, намјерно сам их држао у ладици, тј. у свом спремишту, и оставио да „сазру”, па да их, у даном тренутку, читам са што веће временске дистанције и са што већом радозналошћу (и ето, одонда је прошло пуних седам година).
Кад је пажљиво прочитао Биланџићев фељтон „Тито и распад друге Југославије” (дао сам му за то неколико дана), Ћосић ми је дао о њему овакву оцјену:
– Морам вам рећи да ме Душан Биланџић изненадио радикалним ставовима о Титу. Угодно ме изненадио. То је први Хрват, по мом мишљењу, не рачунајући Владу Готовца и десничаре, који радикално критички мисли о Титу. Ја истинитији текст о Титовој унутрашњој политици нисам прочитао! Мени није позната увјерљивија, документиранија анализа Титове унутрашње политике од ове Биланџићеве. Срби, видите, имају о тим питањима партикуларне ставове, или генерално идеолошке ставове – као ја, на примјер, који сам титоизам изједначио са самоуправљањем, односно самоуправљање протумачио као мимикрију национализма, и то још 1963. Али ја нисам знао – и нитко није познавао – тај партијски механизам који је открио Биланџић, конкретне одлуке Партије и свих тих пленума у којима су Кардељ и Тито вршили те такозване реорганизације. Сјајна је Биланџићева формулација да су све Кардељеве реорганизације биле на поразу претходних, тј. поправци – тобожњи поправци – првих резолуција, првих декларација и првих идеја. Кардељ се ту показује великим политичаром. Он је изванредан политичар, он је привидно демократском реториком успијевао најтеже одлуке покрити идеологијом самоуправљања и опћим тобоже идеолошким марксистичким фразама и тезама…
Штовише, за Биланџићеву интерпретацију његова повјерљивог разговора с Кардељом 20. свибња 1971. (она је објављена у 9. наставку фељтона у Јутарњем, у броју од 5. свибња 2011., под насловом „Кардељ: 1928. године одлучили смо срушити Југославију и никад је нисмо смјели обновити”), у којем му је Кардељ открио прикривени смисао тада актуалног пројекта уставно-правне реформе федерације, Ћосић није скривао ријечи дивљења, истичући:
– Колосално признање Душана Биланџића! Колосално признање од највећега хисторијског значаја! Алал му вера! Честитам на искрености и на поштењу да то запише и да то остане као документ…
А онда смо, након оваквога „протоколарног” увода, прешли на ствар, тј. у детаљну анализу хрватско-српских односа, на трагу Биланџићева рецентног рукописа. Добрица Ћосић је истакнуо:
– Мислим да су хрватско-српски или српско-хрватски односи веома лоши и забрињавајући. Ја сматрам да је рјешење српско-хрватског питања обострано важно и да је у интересу и српског и хрватског народа да успоставе нормалну, равноправну, поштену сурадњу. Разумије се, поштујући чињенице и поштујући хисторијске истине. Јер, драма и једног и другог народа је што не зна хисторијску истину… Нама, и једној и другој страни, недостаје та истина. Она је препуштена новинарима, обично режимским и претежно необавијештеним људима, да тумаче те догађаје по властитом увиду. Ми досад немамо ниједну озбиљну хисторијску студију о тим догађајима. Имамо само фрагментарне мемоаре, као, на примјер, оне Борисава Јовића, Вељка Кадијевића и сл…
Најприје смо Добрица Ћосић и ја ставили на папир питања и проблеме за које мислимо да вјеројатно никада неће бити докраја разјашњени и рашчишћени између Хрвата и Срба, тј. који су практички нерјешиви и о којима је немогуће (барем у идућих сто година) постићи било какав консензус. Посебно смо издвојили ових пет проблемских склопова: Јасеновац (1), Степинац (2), агресија на Хрватску 1991. (3), интерпретација Домовинског рата у Хрватској деведесетих (4) и акција Олуја из 1995. (5).
За појмове „агресија на Хрватску” и „Домовински рат” Ћосић ми је одмах рекао да их „не признаје” (као што, по властиту признању, није признавао ни републичке границе у СФРЈ као државне), а кад сам му ја на то додао: „Ето видите, и то је једна од разлика на плану српско-хрватских односа која се чини непремостивом” – одговорио је:
– Непремостива је. И онда ће генерације морати да подносе те тешкоће…
Али онда се догодило нешто (можда) неочекивано. Кад сам, на примјеру Јасеновца, још једном устврдио да постоји јаз између службеног хрватског тумачења и доминантног мишљења у Србији, Ћосић је осјетио потребу да се донекле (ипак) издигне изнад таквога стања и да томе придода овакав свој мало особнији коментар:
.jpg "Кардељ признао Биланџићу да су он и Тито Југославију спремали за - раздруживање")
Добрица Ћосић
– Вјеројатно сам ја један од првих, ако не и први човјек, који је – из српског јавног живота овога времена, моје генерације – упозорио на право хрватског народа да створи своју државу! И на равноправност, и на неразумијевање Југославена, српских Југославена, хрватске националне идеологије. А у томе су им издашно помагали хрватски Југославени, који су малобројнији… Сви смо се надметали у југославенству, и није се никад правила анализа међунационалних односа у Југославији, она никада није ни на једноме партијском конгресу извршена, никада се поштено и истинито није о томе говорило…
Тако сам се, на свом особном искуству, још једном увјерио да када према свом опоненту или неистомишљенику (у овоме случају према Добрици Ћосићу) заузмеш мало мекши и толерантнији став, који није из бусије и не темељи се на априорним оптужбама и инкриминацијама, него тежи смиреном, људском дијалогу чак и о оним најнеугоднијим стварима – да ти се то, прије или касније, врати. Ћосић је био људски дирнут Биланџићевим настојањима да максимално разумије Србе и српске националне проблеме и трауме, и сада је мени (и преко мене Биланџићу) желио узвратити истом мјером, тако што је рекао, и тај свој став подвукао дебелом цртом, да су хрватске тежње за успостављањем самосталне хрватске државе биле сасвим О.К. и да је велика српска заблуда била у томе што то нису разумјели, него су Хрватима на томе замјерали и оптуживали их.
Недавно сам имао разговор с једним високим хрватским обавјештајцем који се доста разумије у српско-хрватске односе и који ми је рекао да би се, када би то о њему овисило, максимално трудио дубински порадити на помирењу између Хрвата и Срба, али уз (пред)увјет да се Срби, односно српски политички представници (читај: Александар Вучић), децидирано изјасне о двије темељне ствари: прво, да Хрвати имају право на своју државу и да то више никада ни на који начин не буде спорно; и друго, да не користе Србе у Хрватској као фактор дестабилизирања хрватске државе и друштва.
Мени је, дакле, Добрица Ћосић – са својим статусом „оца српске нације” и највећег српског националиста у другој половици 20. стољећа – већ тада, у свибњу 2011., јасно и гласно подржао право хрватског народа да има своју државу, и то је свакако био један од кључних акцената овога нашег разговора, у поводу Биланџићева фељтона у Јутарњем.
У ономе дијелу нашег разговора у којем смо разматрали категорије „агресија на Хрватску”, „Домовински рат” и „Олуја”, Ћосић је – одговарајући на моје конкретно питање: „Тко је у Хрватској, почетком деведесетих, водио рат? – рекао:
– Рат је водила Југословенска армија. Опкољени гарнизони и рат против Југословенске армије. Несрећа је и трагична српска политика у томе што је прихватила Југословенску армију и што је судјеловала у обрани те Југословенске армије, па се и укључила у тај рат.
На моје потпитање тко се точно у тај рат укључио Ћосић је одговорио:
– Срби, Милошевићева политика. То је његова политика, југословенска, која се претворила у националну и националистичку. Ја сматрам да то – та обрана Југославије 1991. године – тешко терети Србију, односно српску државну политику… Трагедија је Срба и српског народа, односно Милошевићеве политике, што је прихватио ту хипотеку Титову, најзначајнију и најкобнију Титову установу, војску…
На то сам Ћосићу казао: „Добро, али ви сте у једноме раздобљу имали интензивне контакте с Милошевићем. Јесте ли му икад рекли такво нешто као што сад мени говорите?” Одговорио ми је:
– Како да не. С Милошевићем сам сурађивао и оштро га око овога критизирао. О војсци. Он је мени говорио: „Ми другачије не можемо, немамо с чим да бранимо Србе. Хрвати су се наоружали прије почетка.” Он се позивао на то да је Шпегељ наоружао Хрвате, а да ми, Срби, нисмо наоружани. И да ми морамо да користимо војску, ЈНА.
Мартин Шпегељ
На моје инзистирање да даде свој властити коментар о улози ЈНА у рату у Хрватској 1991., Ћосић је рекао:
– У мом првом сусрету с начелником Генералштаба ЈНА Животом Панићем, који је био командант у Вуковару, моје прво питање било је: „Побогу, генерале, зашто сте срушили Вуковар? И зашто се ратовали за Вуковар?” Био сам тада предсједник СР Југославије и у том нашем првом сусрету, кад сам га позвао на реферирање, ја га одмах питам то, а он поцрвени, збуни се, непријатно му питање, па ми каже: „Господине предсједниче, да ли ви знате да освајање једнога града траје двије године, не знам колико, а ја сам тај град освојио, ослободио од усташа, за 40 дана.” Ја кажем: „Нисте га ослободили, него сте га разрушили!”
Ћосић је на то додао:
– Такођер сам био и велики противник узнемиривања Хрватске у Далмацији, односно рата за Дубровник. Мислим да је то једна велика – није грешка, него велика несрећа, један тежак чин српске, југословенске војске, уз партиципацију црногорског руководства. Ту је Црна Гора ишла на уједињење с Херцеговином, ишла је на освајање Херцеговине, па је ишла на Дубровник заједно с Југославенском војском, и учинила те грдне штете… Ту је, у ствари, најборбенији био Мило Ђукановић.
Све то, наравно, не значи да Добрица Ћосић, у разговору са мном, није био врло критичан према политици ХДЗ-а деведесетих, а особито према војно-редарственој акцији Олуја из 1995. (и добро је, рекао бих, да је било тако, јер би се у супротноме све ово могло учинити намјештеним). Политику ХДЗ-а 1990. на 1991. окарактеризирао је „не само проусташком него и усташком”, рекавши притом: „Та антисрпска политика била је толико интензивна да је она изазвала страх код Срба од понављања геноцида. И разумије се да се Крајина, као партизанска и као непосредно угрожена, с преживјелим остатком народа који није мален, побунила. Е сад, та побуна је, по мом мишљењу, лоше вођена, екстремно вођена, и с једне и с друге стране. Од ХДЗ-а да очисти Србе…”
А што се Олује тиче, то, по Ћосићу, није било ослобођење Хрватске, него протјеривање Срба из Хрватске, уз ову аргументацију:
– Хрватска није легитимирала тај свој чин давањем српском народу права на самоуправу, политичке слободе, него је говорила о протјеривању непријатеља, агресије, великосрпства… Ниједна демократска идеја није била изречена од стране Туђмана и водства ХДЗ-а, односно Владе Хрватске, чак ни демагошка. То је извршено брутално усташки, цијела та акција. Ево, данас читам у новинама, негдје је пронађено, да је у колони убијено двије хиљаде људи који су били у повлачењу. Двије хиљаде људи – то није мањи злочин од српског злочина убијања заробљених муслимана…
Без икакве двојбе, Олуја је једна од оних хрватско-српских тема око које је чак и теоријски немогуће успоставити заједнички називник, јер задире у идентитет једног и другог народа, и с тим се, сматрам, морамо помирити.
У другом дијелу разговора Добрица Ћосић и ја смо дефинирали три точке у којима би се Хрвати и Срби могли сложити (ако већ нису), а то су: критички став према Југославији – додуше, сватко са свога стајалишта (1), критички став према Титу – такођер сватко из свог кута (2) и осуда четништва (3).
О Југославији ми је Ћосић рекао:
– Ја сматрам да је за српски народ кобно прихваћање Југославије… Сматрао сам да је српско инзистирање на југославенству и на Југославији тешка и опасна заблуда…
За Тита ми је рекао сљедеће:
– Тито је највећа повијесна личност хрватског народа, и он је у ствари омогућио стварање хрватске државе. Он је по идеологији аутентичан коминтерновац.
А о четницима (познато је да се у Другоме свјетском рату Ћосић као партизан борио против четника) рече ми ово:
– Ја четништво сматрам талогом, мрачним, отровним талогом српског народа – то равногорско четништво, кољачко четништво. То је највећа срамота и највеће зло српског народа. Ја толико презирем и толико се стидим четништва да сам, док сам био Југославен, увијек писао, говорећи о непријатељима: прво четници па тек онда усташе… Било је једно вријеме (у рату – оп. а.) кад у Западној Морави сељаци нису могли да се купају од лешева (жртава четничког терора – оп. а.), усмрдјелих лешева. Морава је текла и носила те лешеве. Па жене више нису могле да перу онај груби веш, постељину, у Морави, од страха од тих лешева.
