Кас тројанског коња

Србија никада није била земља апсурда у мери у којој је то данас. Није толико апсурда било у њој ни у време када су се међусобно истребљивали четници и партизани. Чак и у тим трагичним тренуцима друге немачке окупације наше земље, постојале су чврсте моралне маргине и вертикале народне свести у односу према окупатору.

Немац који је тада отимао животе, слободу и имовину био је непријатељ, а не партнер. Тада, а и касније, агресор је био агресор, а не колега са последње војне вежбе, на чијој се смотри, поред опреме и личног наоружања, обавезно приказују однегована војно-политичка амнезија и успавана официрска част.

Дуг је био дуг, а не инвестиција. Каква – таква привреда била је привреда, а не предизборна поштапалица. Војна тајна је била тајна, а мобилизација питање сата или дана. Замислите, уосталом, Тита како преко Телевизије Београд позива добровољце да се ванинституционално окупе на Новом Београду, да би подигли насип на Сави или како одлази у Кумровец да пече ракију док вода плави Југославију!

Када данас Томислав Николић каже да би волео да Србија води политику какву је водио Јосип Броз Тито, он ни не сања да је у области политички апсурдног, али на жалост само тамо, одавно превазишао најпознатијег балканског маршала и бравара. Сетите се да је странка, коју је Николић основао, још почетком 2011. године аранжирала онај помпезан предизборни аплауз свог чланства руском амбасадору, за подастрту чисту евроатлантску политику. Тај апсурдни аплауз позадински је ехо српске политике до данас и трајаће још дуго после посете Александра Вучића Ангели Меркел и након што Александар Лукашенко запушеног политичког носа одлети из Београда.

Тито то никада није извео. Не зато што није умео, него зато што је његова спољна политика, уз хиљаду мана, била логична, сврсисходна, профитабилна и чврста у поређењу са Николићевом, па јој није недостајало јавних перверзија те врсте. Институције и органе Титове државе није дизајнирало особље страних амбасада у Београду, медије нису уређивали споља, а Титови министри нису се богобојажљиво здравили са западним бирократама ни првог, а камоли другог и трећег разреда.

Да је Тито данас председник или маршал Србије, српска војска би постојала као реална оружана снага, нови „мигови“ били би макар на аеродрому „Морава“, Београд би имао амбасадоре у најзначајнијим земљама, српске снаге безбедности од 2004. или макар 2008. године биле би на левој обали Ибра, међународни капацитети за сарадњу Србије и Републике Српске пренапрегнути би били пројектима, а УН затрпане протестима због неспровођења Резолуције 1244 толико да би Ист ривер постао језеро.

Број 1244 у Србији је данас значајнији због тога што означава број острва у Хрватској, него због међународног права, Косова и Метохије. Знатно више Срба северно од Панчићевог врха летује у Хрватској, него што макар једном годишње обиђе Грачаницу, Богородицу Љевишку или Дечане.

Да је Тито данас први човек Србије, ни једне, а поготово не најтиражније и безмало најутицајније новине не би харангирале против њега. Не би пласирале филтриране полуистине, спинове и потпуне лажи о његовим сарадницима.

Зато само наивни верују да нових услова Немачке и Брисела неће бити после посете Александра Вучића Немачкој, која почиње данас. Не зато што је Берлин по дефиницији зао, како то мисли добар део острашћених русофила у Београду, него зато што ЕУ више није снажна и јединствена. Нема више политичку и економску снагу да свари цео Балкан, а диктати Вашингтона Бриселу никада нису били јачи и деструктивнији.

Не заборавите да у вези Косова и Метохије следи услов „свеобухватног договора“, тачније легализације техничких решења из Бриселског споразума, својевремено од Немачке и ЕУ више него поштено најављен. Знају и у Београду да Немачка није расположена да прихвати Србију за члана ЕУ, али их то не спречава да шире еврофорију без покрића, тим пре што јасно виде да су досегли зенит и да подршка са запада почиње полако да опада.

Бићемо зато сведоци новог таласа евро-немачких шамара Београду, огољеног штеточинства Бриселског споразума, промене устава, урушавања остатака националне привреде, затезања око Републике Српске и Јужног тока и коначног медијског, а затим политичког одстрела Томислава Николића.

Питање је шта ће српски председник предузети, као једина директно изабрана личност у врху државе. Хоће ли пристати да му улога евроатлантског тројанског коња буде круна политичке каријере и демократског потенцијала који носи и за који је одговоран?

Како време одмиче, постајем све сигурнији да он све до пензије неће предузети ништа у државничком смислу. Такво моје уверење зацементирано је када сам почетком јула прошле године прочитао Танјугов извештај о Николићевом интервјуу Хрватској радио-телевизији. Николић је тада рекао: „Србија није признала (Космет, прим. аут.), не може, и постоје услови које не може да испуни уколико се заиста не деси нешто што би омогућило да Србија и та такозвана држава Косово једног дана буду две државе.

Управо данашња посета Александра Вучића отвара ново политичко поглавље финалног решења за Косово и Метохију, које би требало да омогући да Србија и та такозвана држава Косово из Николићеве изјаве једног дана буду две државе. Србима је више него успешно усађено да су неспособни да производе и брину о својој држави и да то уместо њих треба да чини ЕУ.

Све што из Берлина или Брисела дође наредних дана, месеци и година кретаће се у распону поменутог стереотипа који је постао српско „вјерују“ XXI века. Замислите за крај Тита, са свим манама које је имао, како медијима каже да Југославија мора да усклађује спољну политику са било ким или да су Срби најлењи народ. Био би најпре смешан сам себи.

Бранко Жујовић

Глас Русије