Ариље – Кад је ових дана воћар Деско Стојковић из Богојевића код Ариља продавао своје јабуке падалице, оне индустријске за даљу прераду, рекли су му да килограм откупљују за пет до шест динара. Колико, запитао је у неверици Деско, деценијама пољопривредник иако има диплому инжењера заштите на раду, знајући да је ова јабука претпрошле године плаћана од 15 до 20 динара по килограму. Да, добро си чуо, рекли су му на откупном месту у Ариљу. Стојковић је, боље него да баци, продао своје јабуке падалице за шест динара по килограму.

– Онда се пресабирам: немам рачуна ту јабуку ни да покупим, јер радник сезонац кошта с храном око 3.000 дневно, па ми треба 500 килограма ових јабука да га платим. Један килограм препарата за заштиту као 1.000 кила падалица, цео џак од 30 килограма да попијем један сок у кафићу. Та индустријска јабука је јефтина, јер се из ових крајева на прераду шаље у Владичин Хан, Крушевац, док пожешка фабрика „Будимка“ са одличним прерадним капацитетима лежи затворена – казује Стојковић, узоран домаћин и председник скупштине Асоцијације малинара и удружења „Виламет спас“, па наставља:

– Није боље ни са ценом оних квалитетнијих јабука које беремо. Прошле године је мени и брату Миловану родило седам вагона јабука, ове три вагона. Већини јабучара је род упола слабији од лањског. Али, цена клиза из године у годину као да јабуке имамо све више. Претходних година она зелена грени смит у ово доба по берби била је од 40 до 60 центи, ове не прелази 25 динара. А слабо је и интересовање купаца. Извоз на руско тржиште се смањио, помињу да им је ближе да увозе из Пољске и Молдавије, мада њихове јабуке ни изблиза нису квалитетне као наше. А у ономе што се извезе добар део колача узму и накупци, па кад се све издели слабо шта остане сељаку код кога је јабука расла. Једна гајбица за јабуку кошта 67 динара, у њу стаје од 13 до 15 килограма, тако да трошак гајбице поједе три кг јабука. Зато људи одустају од производње, неки и секу ово воће, као што је урадио Витомир Новитовић у Добрачама…

Проверили смо: Витомир из Ариља заиста је пре месец дана посекао цео свој јабучњак са стотинама стабала. – Био ми је ту плантажни засад, са сортама ајдаред, јонаголд и другим. Све сам посекао, јер немам никакву рачуницу да уз ове цене гајим јабуке. Падалице откупљују у бесцење, а бранице иду ако Руси траже, с тим што им цена не прелази 30 динара. Пропаст је за домаћина кад сече стабла, али не ваља ни џабе радити. Засадићу малину на том имању, ваљда с њом неће бити као с јабуком – прича Новитовић.

Браћа Деско и Милован Стојковић у Богојевићима су пробали да гаје и малине, јабуке, купине, кромпир. У Деска су четири њиве под малином, у Милована шест таквих њива, заједно произведу преко три вагона „црвеног злата“. Имају малињаке још од почетка осамдесетих, били су рекордери латвичке задруге. Њихове породице раде на имању, а у сезони ангажују и бераче, али су, кажу, дошла тешка времена за сељака.

– Малина се још и држи ценом, да ње није ко зна да ли би шта производили. Од јабука, кромпира, купина слаба вајда. Цена купине овог лета је била око 25 динара, што је неисплативо: већи је био трошак берача од наплаћених количина, па су неки купинари одустали од брања, пустили да узрело воће пропадне, уништили засаде. Кромпир је такође јефтин у откупу, за килограм га плаћају само 15 динара, што не може да покрије ни трошкове производње. Прошле године бацили смо 10 тона непродатог семенског кромпира – јадају се браћа Стојковићи.

Због свега овога, по њима, село назадује јер рад и мука нису плаћени.