На друштвеним мрежама се шири вест да је у Ваљеву, у току рушење касарне Кадињача, која је изграђена 1885. године.
Како Србин.инфо сазнаје, Ваљевци су својој локалној власти предлагали да комплекс касарни Кадињача буде стављен под заштиту државе, међутим до тога није дошло.
У међувремену држава је продала цео комплекс једној приватној фирми.
Комплекс Касарни 17. пука у Ваљеву није срушен од наших непријатеља. Хоће ли сада, у миру, овај Комплекс Касарни у Ваљеву преживети удар профита?
ИСТОРИЈСКИ ДРАГУЉ – Комплекс касарни „Кадињача“ у Ваљеву
Комплекс грађевина Касарни „Кадињача“ Ваљево, зидана у доба Обреновића, тачније две године након формирања Дринске дивизије, 1885. о трошку народа округа ваљевског. Сада је то најстарија касарна на територији Србије. У њој је најпре био смештен Пети пешадијски пук краља Милана, а од 1899. године – 17. пешадијски пук, који је прошао све битке како балканских тако и Првог светског рата, од Куманова до Кајмакчалана да би у завршној фази рата, након реорганизације маја 1917.год, његово људство било распоређено у друге јединице Дринске дивизије.
Са осталим пуковима Српске војске, 17. пешадијски пук је пронео славу српског оружја исписујући најславније странице борбе за слободу Отаџбине. Касарна између два рата носи назив Војвода Живојин Мишић. У њој је насто и први војни оркестар, а Ваљевци су имали привилегију да га слушају бесплатно сваке недеље у 16 часова поподне, у парку преко пута касарне, који су 1892. године, војници из ове касарне направили и поклонили свом народу.
У току Првог светског рата, 1914. и 1915. године у Европи, Ваљево је било у центру збивања. У Ваљеву је то био комплекс касарни Кадињача, одакле је кренула чувена Дринска Дивизија, са њима 17. пешадијски пук, и извојевала многе победе од Куманова до Кајмакчалана.
Овај комплекс је и највеће стратиште, после Колубарске битке, кад Ваљево постаје град-болница у време пегавог тифуса 1915.год када су сви јавни објекти у Ваљеву претворени у болнице, тадашња касарна 17. пешадијског пука била је прва и највећа резервна војна болница, у којој је живот окончала и наша највећа сликарка, болничарка Надежда Петровић. Малобројни српски санитет подједнако је лечио болеснике и наше и неријатељске војске. 1915. у Ваљеву је на 7000 рањеника и болесника, било само 25 лекара, који су показали надчовечанску снагу, вољу и издржљивост. Сматра се да је у граду Ваљеву подлегло преко 8.500 војника и цивила.. Ваљево је тад била највећа болница и стратиште у свету, место солидарности и витештва.
Људски губици Србије у Првом светском рату били су далеко већи од било које зараћене стране и износили су чак 28% целокупног становништва, тј. 1.356.000. Кад се овим подацима додају и тешки инвалиди, неспособни за самостални живот у мирнодопским условима, губици Србије били су чак 1.511.415 људи, око 500.000 недорасле деце остало је без храниоца, а често и без оба родитеља. Посмртни остаци 85.856 српских војника погинулих или умрлих у Првом светском рату расути чак у 18 држава, у 1815 гробница, говори о незапамћеној голготи напаћеног српског народа.
Kомплекс је у предивном природном амбијенту, сам круг је оплемењен вишедеценијским зеленилом, столетним липама, и заједно са још старијим чувеним шеталиштем Парк шумом Пећина, јединственим парком какав има само Београд (Калемегдан и Топчидер), са јужне стране реком Колубаром, и већ поменутим парком који је ова војска 1892.г и направила, чини једну амбијенталну целину која је одувек била обележје града Ваљева.
Због свега наведеног ова касарна треба да буде Меморијални центар свих пострадалих у ослободилачким ратовима у славној српској историји, које је Србија одувек водила, са акцентом на Први светски рат. А Ваљево је вишевековни центар патриотизма, прожет историјом од Првог српског устанка до херојске погибије пуковника Павловића.
У времену кад траје борба за очување древне Јужне Србије (Косова и Метохије), и обележавање стогодишњице Великог рата управо је прилика да подсетимо наше историјске савезнке на голготу кроз ослободилачке ратове које је Србија увек водила.
Један такав драгуљ претворити у тржни центар, стамбену четврт или било шта друго оковано у бетон, био би злочин са несагледивим последицама по слободарски дух српског народа. Не заборавимо да се пустош, грешке у култури, идентитету народа, много теже а неке и никад не исправе. Зато ако се овај комплекс једном уништи, тржним центром, паркинзима, уништен је заувек. Зар ћемо дозволити да уништимо нешто што нису уништили ни наши непријатељи, а носи такву историју са собом?
Најмање, што се нипошто не сме дозволити да из профитабилних разлога, пређе у приватне руке, добро чији власник није нико осим Српски народ. То би био пораз пре свега бесмртног духа Српских ратника из Првог светског рата и паралелно са тим пораз духа нас савременика, и што је најстрашније пораз духа будућег српског потомства. Уништити овајКомплекс касарни „Кадињача“ био би злочин над Српском Историјом и Српским жртвама, какве у модерној историји није поднео ни један народ у Европи и шире! Јер, једно дивовско упориште, страховито стратиште заиста памти овај комплекс касарни, те мора заувек остати сведок херојских и надљусаких напора српског народа и српских ратника да се сачува слобода и вера православна. Комплекс касарни „Кадињача“ у Ваљеву је најпримеренији и најатрактивнији комплекс у изузетно живој околини за суштину величанствене прошле, садашње и будуће историје Српског народа.
Комплекс треба осмислити тематски тако да слобода и вера православна целокупног Српског народа нема алтернативу.Oсмислити га тематски да буде компатабилан и јединствен, не само за Ваљево и Колубарски округ, не само за Северозападну Србију,него и за целу Србију у њеним природним границама. Поставка овог комплекса кроз сложен мултидисциплинарни приступ треба да кроз одговарајуће пројекте уради: одговарајући експерти САНУ, експерти историјског института, највиши српски официри, војни аналитичари и други високи интелектуалци позивајући се на категорије Српског државног права и националног суверенитета.Kомплекс ових касарни треба ставити под висок степен Државне заштите и дати на старање Заводу за заштиту културе Ваљево и Републике Србије.
Тако осмишљен Комплекс Касарни „Кадињача“ треба да буде, опстане и остане врело слободе где ће се надахњивати не само савремене генерације него и будуће Српско потомство. Треба да сведочи шта је све Србија и шта је све Српско, не само у Србији него и у свим областима чак и континентима где живе Срби вере православне. Овај комплекс може да буде достојан сведок васцелог српског народа – кроз сва поколења сведок миленијумске историје.
Након непотребног потапања манастирског комплекса Грачаница, ако би Комплекс Касарни „Кадињача“ у Ваљеву био осмишљен као неки пословни простор, тржни центар и сл., то би представљало непроцењиву, несагледиву и ненадокнадиву штету за Српски народ и Суверену Правну Државу Србију.
Мила Параментић, Ваљево
Србин.инфо
