Београд – Саговорник „Геополитике“ је проф. др. Петер Бахмајер, експерт за источну Европу, историчар и политиколог. Рођен је 1940. године у Бечу, факултет славистике и источно – европске историје завршио је у Грацу, Загребу, Београду и Москви (1967/68). Од 1972. до 2005. године сарадник а потом и директор источног и јужног европског Института са седиштем у Бечу, лектор Института на Универзитету политичких наука у главном граду Аустрије, а у 2001. години именован за секретара бугарског научног Института у Бечу.

Почетком 2006. године постављен је за председника аустријско – белоруског Удружења и бави се слободном публикацијом. Истраживачке теме: Русија, Украјина, Белорусија, Србија и Бугарска. Ужа јавност у Србији га је могла упознати крајем марта текуће године, кад је на позив Београдског форума за свет равноправних, заједно са стотинама страних и домаћих званица, учествовао у међународном скупу поводом 15 година од НАТО агресије над Србијом.

Поштовани проф. др. Бахмајер, ове године обележавамо сто година од почетка Првог светског рата о коме се води полемика ко је крив за проливање милиона крви. Из данашње перспективе, у улози историчара, из Беча где је Србији објављен почетак оружаног напада, каква су Ваша размишљања о Великом рату?

Хици у Сарајеву 28. јуна 1914, аустријски ултиматум и објава рата Аустроугарске Србији (који није био потребан) се генерално сматрају почетком Првог светског рата. Али, у ствари, дуга је предисторија која се може пратити уназад до друге половине 19. века, када је уништена „света алијанса“, савез између Немачке, Аустроугарске и Русије, јер су одређене позадинске силе уз помоћ САД тежиле ка стварању новог европског поретка. Односи између Аустрије и Србије били су дуго времена нормални и погоршали су се пред почетак Првог светског рата, све док на бечком двору нису надјачале присталице рата. Све се то издешавало пре сто година и Аустријанци немају данас више непријатељска осећања према српском народу. Рат против Србије 1999. предводио је НАТО, а Аустрија је до данашњег дана неутрална и није чланица западно војне алијансе.

Да ли би обарање малезијског авиона MH17 могло да буде повод за избијање глобалног рата, слично атентату на Франца Фердинанда у Сарајеву?

Обарање малезијског путничког авиона изнад источне Украјине била је операција под лажном заставом која је спроведена у циљу повећања тензија између Русије и Запада.

Како лично посматрате грађански рат у Украјини? Америка оптужује Русију за инвазију на исток Украјине, док Русија уперује прст на Белу кућу тврдећи да је она исценирала сукоб да би дестабилизовала Русију и тако се приближила њеним границама . Шта је у стварности позадина ратног пожара који може запалити читав свет?

Грађански рат у Украјини није изазвала Русија, већ нова Влада у Кијеву, која је дошла на власт путем државног удара од 22. фебруара 2014. Удар је био, као што знамо данас, под контролом америчке амбасаде у Кијеву, а иза њега стоје и одређени амерички кругови заступајући идеологију Збигњева Бжежинског, који је у својој књизи „The Grand Chessboard“ (1997) Украјину означио као најзначајнији елемент како би се Русија опколила. То је у сварности напад на Русију, у којој би се по замисли водећих америчких глава такође догодила наранџаста револуција.

За Русију и Америку крајњи резулатат рата у Украјини је од велике важности за њихову геополитичку стратегију. Како ће се рат из Вашег угла завршити?

САД је светска сила у опадању, али они и даље ратују да на тај начин одрже своју хегемонију. Русија је од стране НАТО пакта окружена, због постављања противракетне одбранеу Пољској,Румунији и Турској, кроз јачањеамеричкихтрупау источнојЕвропи,на Кавказуиамеричкихратних бродовауЦрном мору. Ипак, није извесно да ће се рат у Украјини завршити руским поразом зато што Порошенко не може још дуго водити рат јер је украјинска привреда банкротирала и његова војска нема ратног морала. Рат може бити окончансамоповлачењемАмерикеиз Украјине, независности ифедерализацијомземље.

Европска унија се солидирала са Америком тако што се придружила санкцијама против Русије, иако је независна јавност, што су показале разне анкете, против оштрих мера у правцу Москве. И у овом случају се показује да је ЕУ тројански коњ у рукама Америке, па Вам стога питам зашто Брисел не може да се отргне од ратних планова Вашингтона и води самосталну политику?

Европска унија је протекторат Америке, како је се Бжежински изразио, и делује против својих сопствених интереса. Санкције против Русије не штете само њој, већ пре свега земљама чланицама ЕУ. Због тога су пословни лидери у Аустрији, Немачкој и другим земљама, као и независни јавно мњење, што знамо из читања писама и коментара читалаца у новинама против санкција и за политичке преговоре са Русијом. На недавним изборима за европски парламент ЕУ критичне странке су постигли значај резултат. Садашња политичка генерација и медији су чврсто у рукама „Антлантиста“. То ће се променити када млађа ЕУ критична политичка генерација дође на власт.

Анализе светских експерата доказују да је америчка економија пред колапсом. Да ли Бела кућа излаз из кризе види у изазивању Трећег светског рата где би Европу увукла у свеопшти сукоб?

Америчка економија је заиста у озбиљној кризи јер ништа не производи, него преживљава због финансијских трансакција и што остатку света долар намеће за светску валуту. Ризик постоји да америчка олигархија у рату тражи излазак из кризе. С друге стране Русија и Кина изграђују војни савез у склопу Шангајске организације за сарадњу, као и БРИКС државе (економски савез). Европа ће ускоро морати да одлучи да ли ће остати на страни Америке, која, опет, кроз санкције Русији и новог споразума о слободној трговини TTIP и Европу жели бацити на колена.

Разговарајмо сада о Србији. Европска унија врши притисак на српску Владу да уведе санкције Русији или у супротном, мада се о томе јавно не говори, биће доведено у питање придруживање Србији ЕУ. Државни званичници за сада балансирају између Брисела и Москве. Колико ће они још дуго моћи седети на две столице и шта бисте им поручили?

Брисел жели на захтев САД да укључи Србију и цео Балкан у унију, а све то иде на рачун нето платиша у ЕУ, који увек морају финансијски спасавати банкротиране државе, чију корист имају само банке. Становништво посрнулих држава немају користи од спасавајућег фонда, јер ЕУ не исплаћује пензије и не брине се о социјалном систему. Србија би требало пажљиво да сагледа стање ЕУ чланице Бугарске. Тамо је ситуација катастрофална, пошто 80% становниптва живи у беди, и само новопечени олигарси, што чини 1% становништва, имају користи од уније. Русија је алтернатива ЕУ, што можемо видети у пројекту „Јужни ток“ где учествује и Аустрија. Америка има на уму да спречи спровођење гасовода „Јужни ток“ у којем Србија треба да има активну улогу.

Сматрате ли да ће ЕУ имати додатне прохтеве за Србију ради приступања унији, који ће још више урушити суверинитет земље? Како уопште одбранити свој национални идентитет и независност?

ЕУ тражи од свих њених чланица, и оних који су отпочели разговоре, усвајање правних тековина (Acquis communautaire), њеног устава, и до сада усаглашених законодаства и директива. То значи да суверинитет земље, што знамо из Аустрије, мора 80% бити додељен Бриселу, а у комисији и савету ЕУ само велике земље играју улогу, права малих држава не постоји. Такође европски парламент нема законодавну власт, пресудну улогу игра бирократија у Бриселу, прожета неолибералном идеологијом и по јаким утицајем Еввропским округлим столом индистријалаца.

Крајњи циљ ЕУ је европска супер држава у којој су нације расформиране и где се тржиште регулише самостално. Националне културе попут српске неће бити забрањене, али ће се временом саме укинути, јер неће бити подржаване ни од једне државне институције. Стога би Србија требала да узме пример држава које нису чланице ЕУ (нпр. Швајцарска, Норвешка и Белорусија), које су сачувале своју независност и живе боље него чланице ЕУ.

„Геополитика“, октобар 2014.

Разговор водио и превео: Милан Старчевић