Сила све законе руши ових дана у Смедеревској Паланци. Бар када су политичари у питању. Каубојштина у Скупштини општине, “отмице” одборника, преметачине по становима, претње на сваком ћошку, приватна обезбеђења по ходницима градског здања.
Два семафора даље, на пружном прелазу код цркве, радници Гоше седе на шинама, око њих, пржећи се на преподневном сунцу, само део је нашао место у хладу оронуле зграде. Девет сати је, почео им је 102. дан штрајка. Траже, у оквирима закона, оно што им је отео страни послодавац, оно што им је држава не контролишући га, отела.
– Знамо ми да они нису дошли зато што нас воле. Купили су фабрику у Србији да добију јефтиног радника, да не плаћају у Словачкој или негде друго по хиљаду и више евра. Дошли су да израбе радничку класу, а за то имају потпуну подршку државе. Јесмо ми приватна фирма, али ваљда постоји закон који штити и нас – прича председник Штрајкачког одбора Гоше док седимо на прузи, стотинак метара од воза који чека да откуца 10 часова да би се радници склонили, а он кренуо.
Месецима су штрајковали у кругу фабрике а сада су на прузи, не би ли их ко чуо и видео. Писали су, причају углас, и пишу свима редом, али нико се не јавља да их заштити. Бивши власник ЖОС Трнава појединима дугује и до милион динара за плате, четири милиона евра дугују држави за доприносе које нису плаћали четири године. Здравствене књижице тек недавно оверене су, али само до септембра.
Шта после?
– Не знам. Тражили смо од Вучића да дође и преконтролише шта се ради, од 25. априла нико није долазио. Почињемо да сумњамо и у правни систем, у све – прича Вујичић.
Најтеже је онима који су стигли пред пензију. Маринковић Добрица ради деценијама у Гоши на одржавању као електротехничар. У пензију би требало да иде за осам месеци.
– Имам 39 година стажа, требало би да имам толико да је све уплаћено, али није – каже Маринковић. Он и супруга која има годину стажа мање у истој фирми препуштени су сами себи. Немају другог начина да зараде, а Добрица каже да је живео у иностранству и да добро зна да “нигде не цвета цвеће”, али да се зна шта је уређена држава.
Немају сви заједно пуно вере да ће ово њихово штрајковање било шта променити. Причају углас како је Гоша некада радила, како сада има посла до нове године да не стају. Како је некада било 1.200 радника, а сада ни 350. Болесни су, пред пензијом, а последњи динар добили су пре два месеца.
– Супруга не ради и то мало што смо имали, сачували, потрошило се сада. Срећом деца су се оженила и поудала. Имам и болесну мајку, ташта поломила кук, непокретна – прича са сузама у очима господин у драп качкету.
Завршавају једни другима реченице, знају све, и теорије завере и ко стоји иза чега, али их ништа то не занима. Желе новац који им се дугује, стаж да оду у пензије и желе да раде!
– Да штрајкујемо глађу, јел то треба? И онако смо болесни, треба још неко да умре – добацују.
Кажу да је све почело много пре него што ће се колега Драган Младеновић крајем марта убити. Плате су почеле да касне још 2012. Тада су се први пут побунили.
– Онда је у суботу пре него што ће се Драган убити део њих био позван да ради и они су добили тада плате за март да би радили. У понедељак се побунимо, тражимо од директора да плате за јануар, посвађамо се са њим у уторак. Драган се обесио у среду, после посла, тај дан је рекао “неће мене више нико да за..бава, данас ћу то да завршим”. Сачекао да оде последњи колега. Кад је директор тадашњи Иван Хемшилд чуо сутрадан да се овај обесио рекао је да ће због оваквих услова дати још пет посто на плату – причају радници.
Добијали су месецима по 2.000 или 5.000 динара, по један, два или три одсто од плате, да имају за хлеб, да преживе.
Звиждук пиштаљке означио је крај протеста за тај дан. Тачно је 10 часова и радници су сложно одлучили да неће ићи по првобитном плану испред зграде Општине. За десет је јуче била заказана седница СО на којој је опозиција затражила смену градске власти, на којој су напредњаци.
– Испред општине не идемо, не желимо да се мешамо у политику, тражимо оно што је наше, оно што нам је узето. Да л је то Кена или Пера или Вучић, нас не интересује – рекли су и разишли се за неколико минута.
У том тренутку две улице даље у згради Општине у узаврелој атмосфери отказана је седница СО. Бивши председник општине сада главни опозиционар у граду Радослав Милојичић Кена из ДС гласно је пред камерама и окупљенима оптужио владајућу гарнитуру СНС у Паланци да су “не политичка већ криминална организација” и да под присилом држе два одборника. Према његовим речима ти одборници су у спа центру у Ковачици, али су тамо и остали одборници из редова напредњака.
– Опозиција је прикупила 28 гласова за седницу на којој је требало да се расправља о смени градске власти. СНС нема легитимитет јер да има довели би 25 одборника и одржали седницу. Овако знају да немају, па су два одборника под принудом одвели. Опозиција има 24 одборника и они су овде – рекао је Милојичић.
Док је он држао говор у ходнику испред сале се, осим многобројних новинарских екипа, окупило и неколико симпатизера СРС, обучених у мајице са ликом Војислава Шешеља. Они су држали транспаренте “Неспособни сте, хоћемо ванредне изборе”, “Нећемо сендвич, хоћемо воду”… Једна госпођа са врха степеница добацила је Кени “срам те било”, у тренутку када је он упозорио на лошу ситуацију у Гоши.
– Немој само ти да ми причаш о Гоши, муж ми ради тамо. Немој њих да помињеш – наставила је госпођа гласно.
У свеопштем хаосу глас напредњака није могао да се чује. Не зато што су тихи, већ зато што их није било. Незванично, сви су на спа третману у Ковачици, под заштитом. Портпаролка председника општине Топлице Пинторовића рекла је новинарима да ће се он обратити “у току дана”, сат и по касније на телефонски позив рекла је да се још не зна “какве су активности” председника општине, тако да смо за његов коментар остали ускраћени.
Од локалних новинара и појединих грађана на улици сазнајемо незванично да је последњих неколико дана права еуфорија на улицама овог града. Људи причају о џиповима који се возикају градом, разбацаним момцима испред Скупштине, Ластином аутобусу паркираном у центру града који је наводно одвео све те људе у Ковачицу. Једној одборници претурано је по стану, комшије су чуле вику и бацање столица по дворишту. И она је наводно приморана да оде у Ковачицу, али се то са сигурношћу не зна, јер се никоме не јавља на телефон већ три дана.
Док пљуште међусобне оптужбе међу политичарима на локалу, радници извлаче дебљи крај. И док први имају новца за приватна обезбеђења и аутобусе који одвозе људе у непознатим правцима, ови други се жуљају на шинама, јер немају да плате аутобус који би их одвезао до Београда, где би од власти затражили само оно што им припада.
Пише: Љиљана Буквић, Данас.рс
