Глас који одјекне преко разгласа најављује полазак аутобуса и неком од њих прекине сан. Такав се промешкољи, окрене на другу страну, и настави да спава на бетону, тик до зграде лозничке аутобуске станице.
Мигранти. Послагани као сардине уз неки зид, на ливади код аутобуске станице, или по парковима, поново су редовна појава у Лозници. „Донело“ их је лепо време и нада да је сада лакше напустити Србију и преко реке Дрине се пребацити на њену леву обалу.
Једног дана их нигде нема, а онда се предвече појави њих педесетак пристиглих аутобусима из Београда. Наредног дана седе у хладу туја, на клупама, једу, дремају и не испуштају телефоне. Стално су ‘на вези“ и чекају сигнал да крену даље. Према речима човека који је због природе посла упознат са ситуацијом, овога лета нешто је више миграната и поред редовних путника из Авганистана, Пакистана, Ирана сада се појављују све више и они који су кренули из Бангладеша.
– Ретко ко од њих иде без јасних упутстава где треба да стигне, коме да се јави и на којим местима може да се пребаци на територију БиХ. Добро су организовани, уиграни са обе стране, овде их сачекују њихови људи, сународници који су пустили „корење“, или домаћи таксисти који их превозе до реке. Било је и неколико хапшења таквих таксиста, али „посао“ не стаје. Упркос сталним патролама полиције, обилазака терена и прављења заседа, велики је простор уз Дрину и Зворничко језеро и тешко је све то „покрити“. Они који их пребацују прате где је полиција и чим патрола прође, телефонирају, мигранти се појаве у групама и одлазе до воде где их сачекује чамац пристигао са босанске стране. Пре су мигранти узимали чамце са наше обале, онда су почели да набављају оне на надувавање, а сада по њих, углавном, долазе са оне стране – објашњава наш саговорник.
Они који желе самостално да пређу реку често упадну у невоље, неке опасна и ћудљива Дрина заувек узме, други остану заглављени на некој стени, или ади па морају да их спасавају чамцима са српске, или босанске стране. Свима је циљ Дрина.
– Дошао сам из Пакистана. У Србији сам четири месеца и желим да одем одавде. Рекли су ми да је најбоље то учинити лети када је лакше прећи неку Дрин, Дрина, тако нешто. Где је та река, како може да се пређе, да ли је опасна? Чујем да може да буде много брза и велика – прича један младић који каже да се зове Азим и да је кренуо пут Немачке где му је већ стигао брат.
О поновној појави већег броја миграната нико од надлежних се не оглашава. Мигранти стижу, задрже се колико морају и одлазе даље. Има их на сваком кораку, сусрећу се са грађанима и свако гледа своја посла. Они желе да се дочепају неке од земаља ЕУ, или Америке, и да оду одавде. И они и Лозничани би желели да то буде што пре.
Опуштени и коректни
Азимови сапутници неће да причају. Седе и једу, углавном грицкалице, и пију сокове. Честе су муштерије трговине у близини. Продавци кажу да су мигранти пристојне муштерије, неће да купују ништа од свињетине, а узимају пиво, али кад уђу „очисте“ рафове јер масовно пазаре смоки, кеск, чипс и сокове.
– Уђу, објасне да су муслимани, шта не желе да узму и уредно све плате. Немамо са њима проблема – кажу трговци, а према незваничним информацијама из полиције, нема пријава грађана против миграната.
Опет, на друштвеним мрежама могу се прочитати коментари да није лепо видети толико непознатих људи по парковима, људи које нико не евидентира, не зна ко су, где иду и колико остају овде. Некима нелагодност изазива то што се мигранти појављују у групама и што се понашају веома опуштено. Највише је међу њима младића у пуној снази, ретко наиђе нека породица са децом.
Нестрпљиви срљају на другу страну
– Уколико изгубе стрпљење да чекају на пребацивање, неки то покушају да ураде на железничком мосту код Брасине, или чак преко Старог моста у Малом Зворнику. Иако виде полицију, само се затрче и крену преко па ко успе, успе. Када не успеју да пређу Дрину постану нервозни и још упорније срљају на другу страну. Они неће да остану овде, ми смо им само успутна станица на путу ка Западу. Иначе, готово сви знају енглески и међу њима има људи свих професија – каже саговорник „Вести“.
Ђ. Јанковић, Вести онлајн
